Postoji izvesni Časovnik Sudnjeg dana (The Doomsday Clock) kao vešta ilustracija, zgodna metafora ili medijska drangulija savremenog doba, odnosno tekuće kulture straha. Naime, još na početku Hladnog rata između Zapada i Sovjeta, umetnica Martil Lengsdorf je 1947. osmislila sliku časovnika koji zloslutno otkucava Kraj sveta.

A njen muž Aleksander bio je ključna figura na Projektu Menhetn, tj. projekta koji je proizveo atomsku bombu. Slika ovog časovnika prvi put se pojavila u časopisu Bilten atomskih naučnika, kako bi ilustrovala opravdani strah ljudi o tome da je nuklearna apokalipsa veoma blizu, te iza ćoška.

Ponoć na tom časovniku značila je Sudnji dan, a urednik Biltena Judžin Rabinovič decenijama je odlučivao o tome gde se tačno nalaze kazaljke na satu. Nakon njegove smrti, ovu ulogu je preuzeo posebni komitet, i koji se tim sudnjim povodom i dan-danas sastaje dva puta godišnje.

90 SEKUNDI:Tokom Hladnog rata, najbliže što je Časovnik Sudnjeg dana otkucao Apokalipsu bilo je u godinama 1953-1959, kad je isti stajao na jeziva dva minuta do ponoći. Smatralo se da su i godine 1984-1987. takođe nezgodne i rizične, pa su kazaljke tada bile na tri minuta do ponoći.

Delovaše da je Treći svetski rat na pomolu, jer Berlinski zid je stajao postojano kano klisurina – dok ga ubrzo nije srušilo u paramparčad. I sad, zbog ruske agresije na Ukrajinu, danas smo „opet pred bitkama, i u bitkama“ – one nisu nuklearne, mada ni takve još nisu isključene, rekao bi Slobodan Milošević.

I zato, Časovnik Sudnjeg dana je trenutno najbliže Smrti Sveta u svojoj istoriji od 76 godina. Ako je verovati naučnicima i analitičarima koji mrdaju ove kazaljke, nalazimo se na tek – 90 sekundi od vaskolikog uništenja čovečanstva, odnosno Sudnjeg dana.

Međutim, pouzdanost ovog Časovnika je krajnje sporna. Istoričari se danas slažu da je najopasniji trenutak Hladnog rata bila Kubanska raketna kriza iz 1962. A te godine su kazaljke bile na čitavih sedam minuta do ponoći. Dežurni pomerači kazaljki su smatrali i da smo na dva minuta od apokalipse u januaru 2018, a zatim su ih pomerili i na samo 100 sekundi do ponoći – ovaj put, zbog izazova klimatskih promena ili globalnog zagrevanja.

I onda se 2022. dogodio Putin sa svojom zločinačkom invazijom na Ukrajinu. A da li smo zaista na manje od jednog minuta do ponoći, ili Armagedona? I nisu li prenaseljenost, AIDS, SARS, nestašice vode, hrane i nafte, terorizam, kao i kovid 19 i veštačka inteligencija, već bili i ostali dežurni jahači apokalipse? Hoćemo li preživeti kao ljudi, države i društva? Kao biološka vrsta?

Popularni naučnici iz prirodnih nauka sami sebe neretko smatraju stručnjacima iz društvenih i političkih nauka, iako to nisu. I mnogi od njih misle da valja preplašiti javnost, sve da bismo usmerili društvo i politiku u jednom poželjnijem pravcu. Uz to, za mnoge intelektualce, otkriće atomske bombe predstavljalo je zločin ili greh nauke, odnosno modernosti kao takve.

Na ovaj način, samo se prihranjuju popularni strahovi od nuklearne energije, i sveprisutni alarmizam povodom svega i svačega naučnog i tehnološkog. Pa onda, deder povratak na selo ili u izmaštanu prirodu.

Astronom Karl Sejgan je davno upozoravao na nuklearnu katastrofu, pa su mu razborito odgovorili sledeće: „Ako mislite da je izvesnost kraja sveta dovoljna da promeni mišljenja u Vašingtonu ili Moskvi, očigledno je da niste dugo boravili na ovim mestima“. „Samo stvaranje svetske vlade može da spreči neminovnu samo-destrukciju čovečanstva“, govorio je Ajnštajn.

PROPAGANDNA DRANGULIJA: Pa ipak, tvrda činjenica nuklearnog doba i (trenutno podgrejanog) Hladnog rata jeste da nijedno atomsko oružje nije bilo upotrebljeno nakon Nagasakija. Ukoliko kazaljke nekog sata već 76 godina pokazuju da je „par minuta do ponoći“ – onda nešto ne valja sa tim satom, zar ne? Ili nam se to samo posrećilo u međuvremenu?

Ko zna? Danas istoričari smatraju da se Japan u Drugom svetskom ratu nije predao zbog atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki (i čije razaranje nije bilo mnogo veće u poređenju sa savezničkim bombardovanjem 60 drugih japanskih gradova), već zbog ulaska Sovjetskog Saveza u rat na Pacifiku, odnosno potencijalno težih mirovnih uslova za Japan.

Na svetu je već zabranjena upotreba raznog oružja koje je ljudski um osmislio – nagaznih mina, kasetnih bombi, hemijskog i biološkog oružja. I upotreba onog nuklearnog je faktički zabranjena kao vojno-politički nezamisliva.

Svet je već preživeo mnoge raspojasane ludake i diktatore sa atomskim bombama u vojnom magacinu, poput Staljina ili Maoa. I koji opet nisu osećali potrebu da ih upotrebe. A da li će svet preživeti i Vladimira Putina? Američki predsednik Džo Bajden se nedavno pojavio u Kijevu, usred sirena za vazdušnu opasnost.

Mator i kljakav kakav jeste, bio je bliže liniji fronta nego što je to ikada bio sportista Putin. Da su tada popadale bombe po Kijevu, one nuklearne bi odmah poletele ka Moskvi (i obrnuto). Pa nisu. Zašto? Nuklearno oružje jeste preterano neselektivno i odviše destruktivno, te dugoročno kontaminira ogromna područja (pa i teritoriju koju agresori nastoje da osvoje).

Uništavanje golemog broja civila atomskom bombom značilo bi jedan od najgorih ratnih zločina u istoriji. A čak i najskaradniji svetski lideri ili političari ne žele ovakvu etiketu i mesto u udžbenicima. Dođavola, kao što (nažalost) vidimo u Ukrajini, i obični tenkovi, artiljerija, bombarderi i dronovi sasvim su dovoljno destruktivni i užasavajući.

Tabu na nuklearno oružje (i energiju) čini da svako zveckanje atomskom bombom predstavlja blef. Ne smemo biti bezbrižni i opušteni, ali biće da ne moramo ni da paničimo. I zato, Časovnik Sudnjeg dana je samo još jedna propagandna drangulija, namenjena tome da utera strah u kosti, umesto činjenica u mozak.

S druge strane, na svetu i dalje postoji više od 10.000 nuklearnih bombi, raspoređenih u najmanje devet zemalja sveta. Među kojima je i trenutno raspištoljena Putinova Rusija. Dok su i Indija i Pakistan zaraćeno sporne. Mnoge od tih bombi već su natovarene na projektile ili avione i, ako zatreba, mogu da budu aktivirane za samo par sati.

Svaka od njih može da proizvede nepojamnu katastrofu – da uništi čitave gradove, odnosno da u trenutku pobije milione ljudi. Nuklearno bombardovanje između Amerike i Rusije (ili Kine) može da razori ozonski omotač, i da promeni klimu do nivoa koji će uništiti poljoprivrednu proizvodnju, uz glad za milijarde ljudi.

Sve to zato što jedan opskurni diktator i nacionalista Vladimir Putin smatra da Ukrajina nije država, i da ne sme da pripada Zapadu. Pre samo nekoliko dana, Putin je suspendovao učešće u Sporazumu o smanjenju strateškog naoružanja (START), a koji sprečava, ograničava i otežava upotrebu nuklearnog naoružanja. Da li to konačno otkucava ponoć?

SUDNJI DAN UŽIVO: Ovaj sociolog i kolumnista 2008. je posetio Hirošimu. U pitanju je predivan grad na rečnoj delti, sa više od 2.500 mostova i mnogo zelenila. Ali, Hirošima je bila i ostala globalni simbol – prve bačene atomske bombe u istoriji čovečanstva. Šestog avgusta 1945, u 8.15 ujutro, ova bomba je odmah ubila oko 70.000 ljudi. Do kraja godine, još oko 70.000 ljudi umire od posledica povreda, opekotina i trovanja radijacijom.

Potonje preminule od kancera i leukemije je teško i izbrojati. Gradonačelnici Hirošime slali su protestne telegrame nakon svakog nuklearnog testiranja na planeti, sa molbom da ono bude poslednje. Razorna snaga ove bombe bila je ravna težini od 15.000 tona TNT. Na površini zemlje u gradu bilo je i oko 3.000 stepeni Celzijusa, i doslovno su goreli i nebo i zemlja. Bio je to Sudnji dan uživo.

U Hirošimi sam posetio i potresni Memorijalni park i Muzej mira (i prošao pored humke koja sadrži pepeo desetina hiljada kremiranih žrtava). I razgovarao sam sa ženom koja je preživela atomsku bombu. Jednom tihom i skromnom japanskom bakom koja je tada bila trinaestogodišnja devojčica. „Delovalo je kao da je Sunce zasijalo malo jače; kao da počinje nova era“, rekla mi je.

Pričala je o „ljudima koji su bili ružičasti poput odranih zečeva“, i onima koji su bili „poput duhova ili aveti“. I o svom ocu kojeg su doneli na nosilima i koji je bio gotovo ugljenisan, ali još uvek živ. Nepodnošljivo žedan od opekotina, tada je nju zamolio da mu donese jedno – pivo. Međutim, bolničari su govorili da tečnost dodatno uništava unutrašnje organe. Ona mu ga nije donela, i preminuo je samo nekoliko minuta posle. Rekla mi je da i danas žali zbog toga što ocu nije donela ovo poslednje pivo. Od majke joj je ostao samo mali zavežljaj pepela i kose.

Dakle, i to su tragične mogućnosti, verovatnoće ili sudbine koje se komotno pojavljuju kao izvesne u savremenom svetu. Tačno na dan ruske agresije na Ukrajinu, 24. februara 2022. ujutro, rodile su se moje dve ćerke, bliznakinje Hana i Sena. One će sada napuniti velikih godinu dana života, u svetu koji je iznova ispunjen nuklearnim pretnjama. Zveckanjem atomskim bombama, umesto zvečkama. I suprotno razumu, sve je odjednom postalo drugačije, a zabrinutost i strah postali realni. Ne dozvolimo Sudnji dan; svet je toliko prelepo mesto za odrastanje i život.

(Danas)