Kada se, odmah nakon predsedničkih izbora, prvi put bila vozdigla studentska kuk(njav)a i motika sa transparentima, ovaj sociolog, kolumnista, a usput i univerzitetski radnik, jeste bio skeptičan prema celoj toj gužvi „Protiv diktature“.

Postavljao je ista neuka ili „retro“ pitanja kao i svi („Ko je organizator, dođavola?“), odbacivao mogućnost da su dotični studentski protesti odistinski „spontani“, i mrštio se na desničare koji su (tada još) bili figurirali u prvim redovima. Međutim, tražim pomilovanje. Pokazalo se da sam ispao odviše cinični starac koji, prečesto opečenog jezika, i u jogurt duva. Ili, pak, ispao nekakav Tomislav Nikolić koji ne može da dobije „telefonski kontakt“ za te neke društvene mreže. Jer, pokazalo se ubrzo i to da ovo jesu iskreni, progresivni i autentični protesti jedne nove generacije kojoj mi, mudroseri iz novina i/ili iza katedri, više ne pripadamo. Omladine koju, nažalost i nužno, nedovoljno razumemo. A koja se, o jeresi, fajta za neki institucionalni red i poredak, kao i za svoju šansu i egzistenciju. Za sistem, sve boreći se protiv pokvarenog sistema.

Naglo sam to shvatio dok sam boravio u svom omiljenom novosadskom kafeu („Tehnolog’s Dogs“), škrabao tamo nešto na laptopu, i usput ispijao svoje fakat preskupo, ali i omiljeno i fantastično zanatsko „Kabinet“ pivo („Supernova“). I, onda su Stražilovskom ulicom odjednom prošetali – oni. U hiljadama. Moji studenti, koje viđam na časovima Socioloških teorija, ovaj put u gromoglasnom mnogobroju i sa zavidnom energijom i strašću. I sa „krmačama“ proleterskog „Jelen“ piva pod miškom, za razliku od onog snobovskog u mojoj polupraznoj čaši. Ali, prošetali su i sa porukama na transparentima od kojih bih većinu komotno potpisao. Ustali su protiv mera štednje, te političkog kronizma i klijentelizma, u odbranu slobode štampe, govora i izražavanja, kao i u ime socijalne jednakosti i pravde. Razarajući mit o nasušnom klasnom miru i političkoj stabilnosti poput topova sa Aurore. Jer, u toj je gužvi ispred „Tehnolog’s“-a bilo više duha, kreativnosti i slobode nego na bilo kojem blaženopočivšem predizbornom mitingu. Bile su to demonstracije krojene po ukusu i uzusu nove digitalne generacije, Fejsbuk i Tviter-revolucija „srbijanskog proleća“, svojevrsni Studentski protest 2.0.

Shvatio sam da je moj prvobitni cinizam u krivu i onda kada su, uz propagandističke tabloide, i „zvanične“ studentske organizacije listom osudile ove proteste, požurujući sa tim da ih denunciraju kao neprimerenu političku babarogu. Dakle, kada se od istih ogradila banda profesionalnih studentskih aktivista u ličnom i šatro apolitičnom redu za upravo partijske sinekure. Tada je na dnevni red došla – semantika (uzgred, i ako ćemo već o semantici, preklinjem vas, ljudi koji protestuju nisu „protestanti“, već demonstranti. I Martin Luter i Maks Veber se okrenu u grobu, a jedno mače umre, svaki put kad ih nazovemo „protestantima“!). I sad, drobiše o tome studentski „mladi lideri“: ovi protesti nisu „studentski“, zato što se na njima ne izlažu „studentski“, već „politički“ zahtevi. Kakva hrpa budalaština i guznih izlučevina!

Prvo i jednom za svagda, ovi protesti jesu isključivo studentski zato što u njima u najvećem broju učestvuju – studenti. Pasuljski i prazilučki je prosto: ako su demonstranti u šetnji pre svega radnici, protesti su radnički; ukoliko su to žene, oni su ženski; ako su to jogi-letači, protesti su jogi-letački itd. – bili njihovi zahtevi politički ili jok. Uostalom, sve i onako jeste politika, stotinu mu ŠV obrazaca. I, drugo, da li zaista treba da pristanemo na tu podlu i odurnu žvaku da su jedini odistinski „studentski“ protesti samo oni koji se usko(grudo) tiču studentskog života(renja) i blagostanja u indeksu? Dakle, nekakvog broja ispitnih rokova i cene ispita, mekoće dušeka i broja stenica u studentskom domu, odnosno količine mesa u grašku u studentskoj menzi? Da li zaista želimo da svodimo studente i njihove interese na ovaj reakcionarni „multipraktik“ narativ neposrednog blagoutrobija? Da proizvodimo generacije akademskih građana koje ne (treba da) zanima ništa osim banalnih praktičnih zahteva, odnosno sopstvene zadnjice?

S tim u vezi, u javnosti se polemički izdvaja i tema navodno preteranih, iracionalnih i prenapučenih studentskih zahteva. Jer, demonstranti su se bili ohrabrili da zahtevaju i smenu predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković, čelnika Radio-televizije Srbije i članova Regulatornog tela za elektronske medije (tzv. REM-a u, ironično, dubokom snu), ali i sledeće: „javno finansirano i svima dostupno obrazovanje“, „zdravstvo za sve“, „departizaciju i decentralizaciju“, „zaštitu i poboljšanje radničkih prava“, te „smenu kompletne političke elite, na čelu sa Aleksandrom Vučićem“. Zvuči nerealno? Ili pak zvuči neodoljivo seksi, baš kako studentima i studentkinjama i dolikuje? A ko to tačno, ako ne studenti i omladina uopšte, treba da sanja naveliko i da seče i melje to sociopolitičko mesište na krupno? Uostalom, „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće“ beše onaj genijalni i kultni slogan studentskih protesta iz 1968. godine koji rado citiramo. Zašto bi danas bilo ili trebalo da bude drugačije? Čemu ta sholastika oko toga koliko studentskih zahteva staje na vrh igle? Konačno, i sam sam kao student bio član jednog militantnog anarhističkog kolektiva („Društva za borbu protiv društva“), a sa jednako ambicioznim i hrabrim zahtevima u duhu radikalne „kritike svega postojećeg“. Tada sam gorljivo i bučno ustajao protiv nacionalizma i kapitalizma i njihove međusobne sprege. Da li mi je žao i da li sam bio naivan? Jok, nipošto.

U tom smislu, prezanimljivo je i to kako se retko slobodne i nezavisne novinarke (inače, mahom prebegle sa rahmetli B92 – Gojgić, Vučenić, Riha itd.) po svojim lokalnim, regionalnim i internetskim TV emisijama zapravo ne snalaze ponajbolje sa tom studentarijom koju su hrabro odlučile da ugoste na 250 grama razgovora. I, pitaju ih: „Pa, čekajte, kako nemate organizaciju? Organizatora?“. Eto, nemamo. „A, čekajte, a 1996-97. godina?“. A pa, ne znam, tad smo imali 3 godine ili smo pak učili da hodamo. „A, stani, kako vas ne interesuju partije?“. Tako lepo, ne interesuju nas… i tako dalje u komičnom dijalogu između slepog i gluvonemog. I ne treba kriviti poslovičnu zbunjivost dotičnih sjajnih novinarki pred nečim odistinski novim, grasruts, digitalnim i revolucionarnim. Mi, matori, nužno imamo neke svoje „retro“ simboličke reference, a kojih se današnja omladina ne seća, niti treba da ih oživljava praksom silovanja mrtvog konja. Moramo kolektivno da skapiramo da zapravo može posve drugačije, i usput nadasve demokratskije, egalitarnije i transparentnije. Jer, studentski protesti 2.0 pre svega fantastično ukazuju na sledeće: da je moguće imati politiku i bez političkih partija. Odnosno, da su politika i politički stav nešto mnogo više od umobolnog strančarenja i partokratske zamke u koju su nas bili ulovili. I nešto mnogo više od borbe za „Oktobar dva“. Ne peti, već ispitni.

Najzad, još jedan lični detalj u ovoj i onako odviše personalizovanoj kolumni. Slučajno sam imao bliži kontakt sa momkom koji, uz megafon, danas figurira kao lider studentskih protesta „Protiv diktature i sistema“ u Novom Sadu. Ili se bar usuđuje da gostuje po televizijama kako bi ovaj protest objasnio toj nekoj javnosti. I, taj mladi čovek koji je trenutno na masteru iz filozofije na novosadskom Filozofskom fakultetu je svojevremeno (reklamirajući to na Fejsbuku, naravno) za male pare bio prodavao svoju izuzetnu ličnu kolekciju knjiga. Pa sam mu se bio javio da te neke knjige od njega i kupim (Džareda Dajmonda, Žaka Le Gofa, Pjera Burdijea, Mišela Onfrea i druge). I, kada sam ga, nakon kupoprodaje istih na haubi mog klasno distinktivnog Mercedesa, a sve ispred Biblioteke Matice srpske (gde je momak bio sedeo i čitao i učio), upitao zašto uopšte budzašto prodaje svoje sopstvene raritetne knjige – odgovorio mi je lakonski jednostavno.

Naime, uz razumljivu potrebu za novcem, jer i on jeste još jedan pauperizovani student, odgovorio mi je da je činjenica da sve te knjige danas mogu da se nađu na internetu. I da mu one zato više ne trebaju u nekakvom papiru, jerbo ih on sada čita i podvlači na svom tabletu i po aplikacijama dotičnog. Osetio sam se kao fosilni dinosaurus ili kao izumiruća vrsta iz analognog doba, ako ne kao snob koji bi samo da ulepša svoju policu sa knjigama, usklađujući boje korica sa ugaonom garniturom. U tome je ta neka razlika među nama, i ugaoni kamen našeg hroničnog nerazumevanja. I zato nije neobično da upravo taj mladi čovek danas organizuje studentske proteste protiv „sistema“ i bogoradi protiv vlasti, dok ja sedim u „Tehnolog’s Dogs“ i pišem svoju kolumnu. Ali zato nije svejedno kako ćemo mi, matori i analogni, na tu razliku među nama reagovati. Drugim rečima, upoznao sam taj neki generacijski jaz iz prve ruke. Pred izazovom studentskih protesta „Protiv diktature“, najzad sam bio shvatio da sam – star. Ili samo starmali. Pri čemu više pojma nemam šta je tačno gore.

(Danas)