Studentski pokret koji je zapljusnuo Srbiju je svojevrsni – pokret obnove. Ne kao SPO Vuka Draškovića, već kao jedan antropološki fenomen. Naime, još 1954. godine, kanadski antropolog Entoni Volis (koji se bavio kulturama američkih starosedelaca ili „Indijanaca“) ponudio je sledeću definiciju „pokreta obnove“ ili „revitalizacije“: „Pokret obnove definiše se kao nameran, organizovan i svestan napor članova jednog društva da izgrade zadovoljavajuću kulturu. Obnova je, dakle, sa kulturnog stanovišta, poseban oblik promene kulture: osobe uključene u proces revitalizacije moraju doživljavati svoju kulturu, ili neke njene glavne aspekte, kao sistem; moraju osećati da je taj kulturni sistem nezadovoljavajući; i moraju inovirati ne samo pojedinačne elemente, već i potpuno novi kulturni sistem, koji stvara nove odnose, a u nekim slučajevima i nove karakteristike.“ („American Anthropologist“ 58, 2, str. 265). Zvuči poznato?

„Pokret obnove“ zato obuhvata širok spektar društvenih pojava, uključujući tu i političke pokrete, reformističke pokrete raznih vrsta, verske sekte, utopijske eksperimente i slično. Svi oni imaju određene zajedničke dinamike i odlike. Prema Volisu, „nijedan pokret obnove ne može po definiciji biti zaista sekularan, ali neki mogu biti manje religijski od drugih“.

Izložio je i petostepeni proces koji je tipičan za uspešne pokrete obnove: (1) stabilno stanje, (2) period individualnog stresa, (3) period kulturne distorzije, (4) period obnove ili revitalizacije (koji stvara rasprostranjenu euforiju), (5) novo stabilno stanje. U (1) periodu stabilnog stanja, prepoznatljive tehnike za zadovoljenje ljudskih potreba deluju efikasno, pa se hronični stres ili napetosti unutar sistema kreću u granicama podnošljivog. Poenta nije u tome da su svi srećni, već da je „hronični stres“ podnošljiv, odnosno da se može kontrolisati.

A zatim se dogodi – tragedija, poput pada nadstrešnice u Novom Sadu. U ovoj (2) fazi napetosti se postavlja pozornica za pojavu pokreta obnove. Članovi društva tada osećaju sve veći stres, nezadovoljstvo se širi po čitavom društvu, i postaje moguće da (3) cela kultura prolazi kroz značajne promene. Neko tada zapada u alkoholizam, zloupotrebu droga (ili lekova za smirenje), ekstremnu pasivnost i lenjost, ali i nasilje, kršenje seksualnih normi, depresiju i samoubistvo. Prisetimo se samo devedesetih godina. Najzad, nastupa i (4) faza revitalizacije, odnosno period kulturne obnove. Pokret obnove najčešće ima (para)verskog vođu, ali to ne mora da bude slučaj (kao što je to npr. sa kontrakulturnim pokretom transcendentalne meditacije na Zapadu).

Suština je zapravo u parareligijskom pozivu na drugačiju kulturu, društvo i celokupni sistem, i to ličnim požrtvovanjem, raznim ritualima, pesmama, periodičnim okupljanjima i tome slično. Volis je svoju teoriju izveo iz proučavanja „primitivnih“ društava, sa posebnim osvrtom na pokret revitalizacije Irokeza koji je predvodio njihov verski vođa i prorok Hendsom Lejk (Lepo Jezero). Međutim, smatrao je da se ovaj model revitalizacije može primeniti i na pokrete širokog obima, poput nastanka hrišćanstva, islama, budizma ili metodizma.

I onda, bez trunke sarkazma, jesu li studenti naši – „Indijanci“? Novi kraljevi-proroci? Kao „blokaderi“ koji žive, hodaju, spavaju i jedu zajedno, te pozivaju na kulturnu i društvenu obnovu? Biće da jesu. U akcijama studenata postoje mnogi parareligijski aspekti, među kojima se posebno ističu – šetnje, odnosno mukotrpna pešačenja Srbijom. Poput raznih apostola, misionara, proroka ili donosilaca „dobrih vesti“ oni ličnom žrtvom i asketskim požrtvovanjem demonstriraju posvećenost cilju.

A važan aspekt svakog pokreta obnove ima i kult smrti. U našem slučaju, to je smrt 16 ljudi pod nadstrešnicom, pošto proročka vizija „takođe funkcioniše i kao pogrebni ritual“ u kojem se „mrtav način života prepoznaje kao mrtav, a kolektivni interes se preusmerava na boga, zajednicu, i novi način života“, pisao je Volis. Slično je i sa direktno-demokratskim organizovanjem u vidu plenuma po fakultetskim amfiteatrima (ili zborovima građana po komšilucima). Ne podseća li to na rane hrišćane u svojim katakombama? Studenti imaju i svoju specifičnu (kontra)kulturu, ikonografije (i ikone), pesme i rituale („Ko ne skače“ i „Freed from Desire“), i pozivaju na moralnu, a ne samo političku obnovu.

Dakle, ponovimo još jednom: talas studentskih protesta u Srbiji može se razumeti ne samo kao politička reakcija na aktuelne društvene prilike, već i kao dublji kulturni proces – koji antropolog Entoni Volis naziva pokretom obnove ili kulturne revitalizacije. Takvi pokreti predstavljaju svesne i organizovane napore članova jednog društva da obnove, preoblikuju ili iznova osmisle kulturu za koju smatraju da više ne funkcioniše. Savremeni studentski pokret u Srbiji može se posmatrati kao simptom kulturnog stresa, ali i kao pokušaj da se društvu udahne novi smisao. Uzgred, neke karakteristike pokreta revitalizacije imali su i velikosrpski nacionalizam Slobodana Miloševića, i rano (anti-korupcionaško i modernizujuće) naprednjaštvo Nikolića i Vučića.

Ukoliko ovu „indijansku“ teorijsku shemu primenimo na savremenu Srbiju, prva faza bi odgovarala periodu opšte apatije, kada su postojeće institucije delovale stabilno, iako je nezadovoljstvo tinjalo ispod površine. Druga faza, „individualni stres“, pojavila se onog trenutka kada su studenti, ali i šira javnost, počeli da osećaju duboku disonancu između zvanične slike društva i sopstvenog iskustva svakodnevnog života – korupcije, partijske kontrole, nepravde i nejednakosti.

U trećoj fazi, kulturne distorzije, društvo gubi osećaj koherentnosti. Stari simboli prestaju da imaju značenje, a nove vrednosti još nisu izgrađene. Upravo tu se otvara prostor za pojavu pokreta revitalizacije ili obnove. Studentski protesti nisu, u tom smislu, samo politički gest, već kulturni simptom – pokušaj da se ponovo pronađe smisao zajedništva, solidarnosti i istine u svetu koji deluje moralno iscrpljeno. Kada studenti blokiraju fakultete, oni ne samo da izražavaju otpor prema konkretnim odlukama vlasti; oni stvaraju alternativni društveni prostor, laboratoriju nove kulture u kojoj se odlučuje kolektivno, a ne autoritarno. Studenti su znanje pretvorili u borbu. A Novi Sad je iznova postao svet.

Već je navedeno da je Volis tvrdio da nijedan pokret revitalizacije ne može biti potpuno sekularan, jer on uvek sadrži elemente moralne obnove. I zaista, studentski pokret u Srbiji ne govori samo o obrazovnim politikama, niti (Petom?) Oktobru 2, već o obnovi moralnog poretka: o potrebi da se vrati dostojanstvo znanju, istini, pravdi i zajednici. Studenti delaju kao kulturni reformatori – njihova energija ne dolazi iz partijskih centara moći, već iz osećanja da su izgubili zajednički sistem vrednosti koji je društvo nekada činilo smislenim.

Faza revitalizacije, prema Volisu, počinje kada grupa unutar društva formuliše novu viziju i predloži novi sistem vrednosti. Studentski plenumi, demokratski oblici odlučivanja, šetnje, kolektivne akcije i javne diskusije predstavljaju upravo to – pokušaj stvaranja novih kulturnih obrazaca u kojima dominiraju transparentnost, dijalog i zajednička odgovornost. Čak i ako pokret ne dovede do neposrednih političkih promena, njegova simbolička uloga je ogromna: on ponovo definiše šta znači biti građanin, student, profesor ili odgovorna javna institucija.

Hoće li se studentski pokret završiti „novim stabilnim stanjem“ zavisi od mnogo faktora – od (ne)sposobnosti vlasti da mu se suprotstavi, do istrajnosti učesnika pokreta i čitavog društva. Ali, bez obzira na ishod, ovaj talas studentske mobilizacije već sada predstavlja svedočanstvo o društvu koje pokušava da se probudi iz dugog stanja anomije i distorzije. Studenti su danas ono što su uvek bili u ključnim trenucima istorije: ne samo politički akteri, već nosioci kulturne obnove – pokreta koji želi da osmisli budućnost iznova. I zato je toliko atraktivan. I zato treba čitati antropologiju.

(Danas/foto: Beta)