Draga čitateljko, osećaš li se bezbedno? Sigurno? U svom svetu i životu? I zašto ne? Naime, čuveni sociolog Entoni Gidens skovao je zanimljiv koncept, „ontološka sigurnost“, i koji je u mnogome ključan za funkcionisanje modernog društva. Ontološka sigurnost ili bezbednost („ontological security“) odnosi se na naš osećaj sigurnosti u svetu, a znači i osećaj osnovnog poverenja prema drugim ljudima. Sticanje ovog poverenja postaje neophodno da bi osoba održala osećaj psihičkog blagostanja i da bi izbegla egzistencijalnu anksioznost. Pojednostavljeno rečeno, ontološka sigurnost predstavlja sigurnost bića, osećaj uverenja i poverenja u to da je svet onakav kakav izgleda i zato je poverenje neka vrsta emocionalne „vakcinacije“ protivu egzistencijalnih anksioznosti, zebnji, zloslutnosti, teskoba i jeza. I deo je zaštite od budućih pretnji i opasnosti koje omogućavaju individui da održi nadu i hrabrost pred raznim izazovima.

I sad, u našoj Republici, ova (ontološka) sigurnost je na udaru. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu samo je ogolio tu činjenicu, i zato je pogodio toliki broj ljudi. Prenesite predsedniku i njegovima: iz tih razloga, a ne zbog nekakve „obojene revolucije“ ili političke (zlo)upotrebe ove tragedije, imamo toliki narod na ulici i u pobuni. U Novom Sadu sa okolinom, svako poznaje nekoga (ili sebe) ko je bio ispod te nadstrešnice u danima oko zloglasnog Prvog novembra. Ali, i cela Srbija poznaje neku svoju „nadstrešnicu“, odnosno nebezbednu i potencijalno smrtonosnu konstrukciju – da li zbog dugotrajne zapuštenosti, da li zbog naprednjačke rekonstrukcije. Banalni izlazak na ulicu, te pljuga i zaklon od kiše postali su rizik i opasnost. Rečenica „Svi smo mi pod nadstrešnicom“ predstavlja najprecizniji iskaz o ontološkoj (ne)sigurnosti građana Republike Srbije. A toliko zgodni pozivi na „mir i stabilnost“ raskrinkani su kao krajnje šuplja priča. Sama suština osećanja sigurnosti bivstvovanja ili bezbednosti bića – njihova ontologija – srušena je u paramparčiće. Najteže pogođenima, poput Dijane Hrke (pa i Milomira Jaćimovića) tada preostaje jedino štrajk glađu kao (samo)ubistvo bića iz protesta.

Jer, pojam ontološka sigurnost označava temeljni osećaj kontinuiteta, reda i predvidljivosti u životu pojedinca i društva. Umesto konstantne zebnje, napetosti i jezivog predosećanja od nečega što dolazi. To nije samo fizička bezbednost od spoljašnjih pretnji, već pre svega unutrašnji osećaj stabilnosti sopstva i pouzdanosti sveta u kojem živimo. Kada ljudi veruju da se svakodnevni život odvija prema poznatim obrascima, da institucije funkcionišu, da je društvo relativno pravedno i da svet ima smisla – tada postoji ontološka sigurnost. Kada se ti temelji poljuljaju, javlja se duboka egzistencijalna teskoba: osećaj da ništa nije sigurno, da se svet može urušiti iznebuha, da više nema čvrstog tla pod nogama. Da se u ovoj galskoj selendri, Republici Ćacilend, nebo zaista sutra može srušiti na glavu.

U tom smislu, savremena Srbija se može posmatrati kao društvo ontološke nesigurnosti. Iako formalno nije u ratu, niti trpi naročite bezbednosne pretnje, društvena i mentalna nesigurnost duboko prožimaju svakodnevni život građana. Ljudi ne veruju institucijama, ne veruju političarima, ne veruju ni medijima, ni pravosuđu, ni zdravstvu, ni obrazovanju. Ono što Gidens naziva rutinizacijom svakodnevnog života – ponavljanjem poznatih obrazaca ponašanja koji stvaraju osećaj normalnosti – u Srbiji se pretvorilo u rutinizaciju neizvesnosti. Svaki dan nosi novi skandal, novu aferu, novu promenu pravila. Društvo je postalo nepredvidljivo, a nepredvidljivost je najdublji izvor ontološke nesigurnosti. Kod majstora ili kod lekara, svejedno, ništa više nije rutinsko, i sve je maltretiranje, cimanje i „hvatanje veze“ jer – fali ti još jedan papir.

Gidens je isticao da modernost, iako oslobađa od tradicionalnih okvira, istovremeno proizvodi nove oblike nesigurnosti.

Moderni čovek, oslobođen religijskih, plemićkih i sličnih autoriteta, mora sam da „održava“ svoj osećaj identiteta i smisla. U Srbiji, međutim, modernost je došla u iskrivljenom, poluperifernom obliku: individualna sloboda bez institucionalne podrške, tržište bez pravila, politika bez odgovornosti. To stvara trajnu anksioznost i teskobu, o kojoj je pisao i „Vučićev“ Veber. Ljudi ne mogu da planiraju budućnost jer ne veruju da će pravila igre sutra biti ista. Mladi ne veruju da obrazovanje garantuje posao, radnici ne veruju da će plata doći na vreme (i strani investitor pokupiti pinkle), građani ne veruju da će država reagovati kada ih neko prevari. Osećaj da „sve zavisi od veze“ ili „od jednog čoveka“ uništava osnovni uslov ontološke sigurnosti: predvidljivost i poverenje u sistem.

Zanimljivo je da Gidens povezuje ontološku sigurnost i sa ličnim identitetom. Kada je okruženje haotično, i identitet postaje fluidan, fragmentisan, nesiguran. To se jasno vidi u Srbiji: mnogi građani osciluju između apatije i besa, između cinizma i verovanja u „spasioce“. Čak i politički izbori, koji bi trebalo da budu instrument predvidljive promene, deluju kao rituali ontološke nesigurnosti – kao kolektivni pokušaji da se potvrdi da sistem još uvek ima neki smisao, iako ga zapravo nema. U takvim okolnostima, ljudi često traže zamenske izvore sigurnosti. Gidens je pisao o „ontološkim sidrima“ – ličnim rutinama, vezama i simbolima koji održavaju osećaj kontinuiteta. U Srbiji to mogu biti porodica, nacija, religija, fudbalski klub. Međutim, kad i ti oslonci postanu previše politizovani ili komercijalizovani, oni gube funkciju zaštite. Kada crkva, mediji i obrazovanje postanu produžena ruka vlasti, a porodica preopterećena ekonomskim stresom, građanin ostaje bez sidra – izložen talasima svakodnevne nesigurnosti.

Odsustvo ontološke sigurnosti ima duboke posledice po društvenu koheziju. Kada ljudi ne veruju jedni drugima, ne veruju ni u kolektivne projekte od Ekspa do Generalštaba. Zato je u Srbiji teško zamisliti istinsku solidarnost ili poverenje u zajedničku budućnost. Svaki pokušaj promene nailazi na sumnju: „Sigurno neko stoji iza toga.“ Taj cinizam nije samo politički problem, već simptom dubljeg mentalnog stanja, i stanja društva koje više ne veruje da je smisleno delovati. Jer, svi su isti i sve je sranje, zar ne? S druge strane, upravo iz osećaja ontološke nesigurnosti nastaju pokreti „revitalizacije“ – pokušaji da se ponovo uspostavi osećaj smisla i reda. Studentski protesti, građanske inicijative, lokalne akcije solidarnosti – sve su to znakovi da ljudi pokušavaju da uspostave poverenje u zajedničko delanje. U Gidensovom smislu, to su pokušaji da se rekonstituiše „narativ o sebi“ – kako pojedinaca, tako i društva. Umesto rasprostranjene rezignacije i beznađa, da se povrati osećaj da istorija ima pravac, a ne da je beskonačan ciklus razočaranja.

Ipak, dokle god institucije ostaju zarobljene u mreži korupcije i samovolje, ontološka sigurnost će u Srbiji biti retka i veoma krhka pojava. Osećaj predvidljivosti ne može se izgraditi na temelju autoritarnog poretka koji stalno menja pravila, niti na sistemu koji ne garantuje pravdu i jednakost. Gidens bi rekao da ontološka sigurnost ne može biti nametnuta odozgo. Ona se gradi kroz pouzdane odnose, kroz povratak poverenja u svakodnevne interakcije. I to – zajedništvo i solidarnost – su one osnovne, a zaboravljene stvari na koje nas podsećaju mlade generacije studenata. I zato toliko osmeha i suza. U tom smislu, borba za demokratiju, transparentnost i odgovornost nije samo politička, već i egzistencijalna. Radi se o borbi da ponovo poverujemo da svet ima smisla, da delanje ima efekta, da sutra može biti bolje od danas. Ontološka sigurnost je, zapravo, osećaj da se ne budimo svakog jutra u društvu koje je ponovo postalo neprepoznatljivo, rizično i opasno. Dok to ne postane moguće, Srbija će ostati prostor kolektivne nesigurnosti – društvo koje mentalno (a ne samo materijalno) preživljava od danas do sutra. I koje životari, umesto da bezbedno i sigurno živi.

(Danas/foto: Autonomija)