Zamislimo da nam gori kuća. Na sreću, reka je u blizini. Tu je i stotinu komšija koji su voljni da nam pomognu, i slučajno, svako ima kofu u svojoj ostavi. Kako ćemo ugasiti požar? Prvo, možemo im komandovati. To jest, sa terase (megafonom) narediti, odnosno zamoliti komšije da trče do reke i bacaju kante sa vodom na vatru. Međutim, problem je u tome što ljudi ovako troše mnogo vremena trčeći napred-nazad.

Neki se i brzo umore, drugi su nespretni i prosipaju mnogo vode, jedan se čak i izgubi na putu nazad do naše kuće. Ako svako deluje nezavisno, naša kuća će gotovo sigurno izgoreti. Ili drugo, možemo se organizovati u lanac, odnosno mrežu. Naših sto komšija formira lanac od reke do kuće, dodajući pune kofe vode ka kući, a prazne kofe nazad ka reci. Ovakav raspored znači da ljudi više ne troše vreme i energiju hodajući tamo-amo do reke, kao i to da slabiji ljudi, koji možda ne bi mogli da hodaju ili nose tešku kofu vode, sada ipak imaju šta da doprinesu. Sto ljudi koji učestvuju u lancu sa kofama vode mogu obaviti posao kao da ih je trista koji trče unaokolo bez ikakvog reda. Čestitamo, formirajući mrežu – ugasili smo požar. I upravo to je ono što jesu i što danas rade Studenti u blokadi.

Akciju „Raspiši pobedu“ studenti nisu nazvali protestom, nego – „umrežavanjem sa građanima“ („Potpise nismo skupljali samo da bismo se prebrojali, već da bismo napravili najveću mrežu slobodnih ljudi u istoriji ove zemlje. Zato ćemo pobediti. Zato što pletemo mrežu“). Kao sa kućom koja gori, ali i prema istoričarima poput Nila Fergusona sa Harvarda („Trg i toranj“, 2017), te sociolozima poput Nikolasa Kristakisa sa Harvarda („Povezani“, 2009) ili Zejnep Tufekči sa Prinstona („Tviter i suzavac“, 2017) – u mrežama je ključ pobede.

Upravo mreže su te koje gase požare, utiču na naše zdravlje i bolest, na to koliko novca zarađujemo, da li izlazimo na izbore i za koga glasamo. I mreže su te koje svrgavaju režime. Uzgred, lanac sa kofama je najprostija mreža koja postoji (svako, osim prvog i poslednjeg, je povezan sa samo dve individue), dok su stvarne mreže mnogo kompleksnije od toga. Ljudi su povezani u goleme društvene mreže, i društveni uticaj se ne završava sa ljudima koje poznajemo lično. Ako utičemo na naše prijatelje, a oni utiču na svoje prijatelje, tada naše akcije mogu da utiču na ljude koje nikada nismo sreli. I baš kao što mozak može da uradi stvari koje nijedan pojedinačni neuron ne može sam, tako i društvene mreže mogu da postignu ono što nijedan pojedinac (ili pak lider sa megafonom) ne može sam.

Vlast su obično menjale organizacije koje su po svojoj strukturi ličile na vlast. Političke stranke, sindikati, crkve, revolucionarni pokreti, svi su se oslanjali na hijerarhiju, vođstvo, disciplinu i članstvo. Ti oblici imaju nesporne prednosti: kontinuitet, strategiju i sposobnost da se vlada nakon osvajanja vlasti. Pa ipak, od Arapskog proleća do najnovijeg talasa pobuna generacije Z, nisu ti tradicionalni akteri – već horizontalne, nehijerarhijske društvene mreže – one koje su uzdrmale režime, poremetile ukorenjene elite i, u pojedinim slučajevima, srušile čitave vlade. To nije slučajnost, jer dobro umreženi pokreti funkcionišu po političkoj logici koja je naročito prilagođena uslovima savremenog društva.

U svojoj suštini, horizontalne mreže zamenjuju naredbe – povezivanjem. One se ne grade oko lidera, već oko tzv. čvorišta: pojedinaca, grupa, platformi i trenutaka zajedničkog gneva. Koordinacija tada nastaje kroz cirkulaciju informacija, slika, emocija i simbola, a ne kroz naređenja koja dolaze odozgo. To ove pokrete čini zapanjujuće brzim. Kada se najavi povećanje poreza, snimi policijsko nasilje ili razotkrije koruptivni dogovor, mobilizacija može uslediti u roku od nekoliko sati, ponekad i minuta. Političke stranke, nasuprot tome, delaju sporo ili brzinom odbora, sastanaka i procedura. A brzina je moć. Takođe, režimi zavise od predvidivosti – pripremaju se za izbore, najavljene štrajkove ili zakazane demonstracije. Mreže im to uskraćuju. Hešteg, viralni snimak ili iznenadno okupljanje na simboličnom mestu (poput blokada saobraćaja radi 16 minuta tišine) hvataju režime nespremnim. U tom smislu, horizontalni pokreti funkcionišu manje kao vojske ili mašinerije, a više kao vremenske nepogode – teško ih je predvideti, a nemoguće u potpunosti obuzdati.

Još jedna prednost mreža leži u njihovoj otpornosti. Hijerarhijske organizacije imaju glave koje se mogu odseći, tj. moguće je uhapsiti lidera, zabraniti stranku, infiltrirati se u rukovodstvo itd. S druge strane, mreže je izuzetno teško obezglaviti. Kada jedan organizator nestane, pojavljuju se drugi; kada se jedna platforma cenzuriše, komunikacija se seli drugde. I zato, kada savremene autokratije cenzurišu ili gase internet – oni gase mrežu, jer ciljano obezglavljivanje više ne funkcioniše. Takođe, mreže olakšavaju učešće mnogim individuama.

Ulazak u političku stranku zahteva posvećenost, identitet i ideološko usklađivanje. U mreži se može učestvovati i deljenjem objave na internetu, jednokratnim dolaskom na protest, anonimnom donacijom i slično. Kritičari odbacuju takav angažman kao banalni „kliktivizam“, ali kada milioni učestvuju minimalno – efekat može biti razoran (kao u gašenju požara lancem).

Kao kod Studenata u blokadi, umreženi pokreti često ujedinjuju ljude koji nikada ne bi pripadali istoj organizaciji. Umesto da ih povezuju doktrina, klasna pozicija ili formalno članstvo, učesnike u mreži spajaju zajednička nezadovoljstva: korupcija, policijsko nasilje, rast cena, nedostatak perspektive. Rezultat je politika koja deluje lično, a ne institucionalno. Za mnoge učesnike, naročito mlađe, to je upravo poenta. Ne poveravajući se strankama i sindikatima koje doživljavaju kao kompromitovane ili prevaziđene, mreže doživljavaju kao autentičniji izraz „naroda“.

Simbolika ovde igra presudnu ulogu. Horizontalni pokreti su izuzetno vešti u stvaranju zajedničkog političkog jezika: mimova, slogana, slika, gestova. Ti simboli putuju brže od programskih dokumenata i odjekuju preko granica. Krvava šaka, skandiranje („Ko ne skače…“), melodija („Freed from Desire“), viralni snimak predstavljaju emocijama nabijene signale koji pokreću masovno učešće. Političke stranke govore jezikom programa i manifesta – mreže govore jezikom slika i afekata, što ima jasnu prednost.

Najzad, fingirani sukob između opozicije (partija) i studenata (mreža) je režimska podvala. Umesto da zamene stranke, umreženi pokreti funkcionišu kao odlične sile destabilizacije i poziva na odgovornost. Oni razotkrivaju korupciju, razbijaju tabue, delegitimišu autoritarne prakse i iznuđuju ustupke koji bi inače bili nezamislivi. Čak i kada ne proizvedu trajne promene, oni menjaju politički pejzaž širenjem granica onoga što se može izgovoriti, zahtevati i zamisliti. Ipak, mreže muku muče sa institucionalizacijom.

Šta se dešava nakon što se trg isprazni? Kada se neposredni cilj ostvari – ili pak represija ojača? Zato političke elite ponekad opstaju jednostavno tako što sačekaju da oluja prođe. I zato su opozicione organizacije i studentske mreže zapravo komplementarne – a ne sukobljene.

U tom smislu, mreže ne predstavljaju kraj politike, već njenu transformaciju. One odražavaju društva u kojima se manje veruje autoritetima, u kojima su identiteti i ideologije fluidniji, a komunikacija trenutna i globalna.

Tradicionalne organizacije neće nestati, ali neće nestati ni horizontalni pokreti. Budućnost političkih promena verovatno će se oblikovati u njihovom nelagodnom suživotu: mreže će stvarati pritisak odozdo, dok će institucije taj pritisak pretvarati u trajnije oblike (ili mu se opirati).

Jer, moć ne počiva samo kod onih koji su najbolje hijerarhijski ili vojnički organizovani. Sve češće, ona je kod onih koji su – najbolje povezani. U dobu mreža, (mladi) ljudi se pokreću brže, jače, bolje od stranaka i sličnih organizacija. A režimi uče, često prekasno, da hijerarhija više nije jedina sila sposobna da ih obori. Uostalom, i mreža je organizacija.

(Danas/foto: Pixabay)