Šta sociologija ima da kaže o Džefriju Epstinu i njegovom kružoku moćnika iz sveta politike, privrede, nauke i popularne kulture? Pre tačno 70 godina, američki sociolog Rajt Mils objavio je kultno delo „Elita vlasti“ ili „Elita moći“ („The Power Elite“, 1956) u kojem analizira upravo ponašanje i veze između političkih, vojnih i ekonomskih elita uz podršku inteligencije i kulturnjaka. U pitanju je bila naučna optužnica protivu korporativnih gazdi, državnih funkcionera i njihovih akademskih apologeta. Razotkrio je i činjenicu da pripadnici „elite moći“ nisu (bili) nikakvi geniji, niti naročito talentovani ljudi, već krajnje nekompetentne osobe. Upuštale su se u neodgovorno i nemoralno ponašanje sa katastrofalnim posledicama po obične i nemoćne ljude.

Uz to, oni koji su u ime naroda činili zločine najčešće su prolazili nekažnjeno – bogatiji i slavniji nego pre. Za razliku od javnosti, Milsa skandali nisu zanimali kao moralni pad pojedinaca. Njega je zanimalo kako moć funkcioniše kao društvena struktura, i kako se elite reprodukuju, a da pritom ostaju uglavnom zaštićene od odgovornosti. Njegova analiza nije izgubila na značaju dok se danas suočavamo sa sve degenerisanijom moći elita (na) vlasti.

Dakle, na prvi pogled zaveraški, Mils je tvrdio da modernim demokratijama upravlja relativno mala i gusto umrežena grupa političkih lidera, korporativnih direktora, vojnih struktura, i kulturnih arbitara. Elita moći je posebna društvena formacija, sačinjena od pojedinaca koji se bez teškoća kreću između upravnih odbora u kompanijama, državnih institucija, vojno-bezbednosnih struktura, ali i u okvirima nauke i kulture. Međutim, oni ne moraju da kuju zavere u zadimljenim i mračnim sobama, naprotiv. Njihova moć proističe iz zajedničkih biografija, članstva u istim društvenim klubovima, raznih institucionalnih preklapanja – i svesti o zajedničkim interesima. Drugim rečima, kreću se u istim društvenim krugovima od Harvarda i Stanforda do mračnih karipskih ostrva i nazad. Mils je još davno uočio da ova elita moći funkcioniše unutar moralnog univerzuma koji je odvojen od onog u kojem žive obični građani. Pravila, jednostavno, nisu ista za one na vrhu društva.

I sad, trgovac ljudima (decom i devojkama) i pedofil Džefri Epstin nije bio klasičan tajkun, javni intelektualac ili izabrani političar, već posrednik, odnosno trgovac pristupom, prestižom, diskrecijom i užitkom. Nije prodavao samo ženska tela, već nedodirljivost. Njegova vrednost za moćne ljude današnjice ležala je upravo u sposobnosti da funkcioniše u sivim zonama između finansija, politike, filantropije i privatnog zadovoljstva – što su zone koje je Mils još pedesetih prepoznao kao ključne za koheziju elita. Iz tog ugla, Epstin nije bio anomalija, već lubrikant čitavog sistema. To jest, Epstinov slučaj potvrđuje Milsovu analizu sa jezivom preciznošću. On nije bio samo bogati finansijer koji je počinio stravične zločine, već čvorište u mreži koja je obuhvatala i britansku kraljevsku porodicu, bivše predsednike, ugledne naučnike, preduzetnike iz Silicijumske doline i uticajne medijske ličnosti – od Bila Gejtsa i Ilona Maska, preko Noama Čomskog i Stivena Pinkera, do Bila Klintona i Vudija Alena. Nimalo čudno, oko Epstina su se posebno motale nove tehnokratske elite. Uz spomenute Gejtsa (Majkrosoft) i Maska (Tesla i Iks), tu su bili i Mark Zakerberg (Fejsbuk) i Džef Bezos (Amazon), te suosnivači PejPala (Piter Til) i LinkdIna (Rid Hofman). Epstinova ozloglašena „crna sveska“ i mejl prepiska liče na imenik globalne elite moći – upravo onih međusobno povezanih krugova koje je opisivao Mils.

Ono što Milsov teorijski i istraživački okvir čini posebno razotkrivajućim jeste njegov naglasak na institucionalnoj zaštiti, a ne na individualnom (ne)moralu. Mils nije tvrdio da su elite nužno korumpiranije od običnih ljudi. Umesto toga, pokazao je kako institucionalni aranžmani štite one na vrhu. I zaista, elita moći potvrđuje da u pitanju i nije bog zna kakva elita, već da ima porive kao i ostale ljudske životinje – da jede i da jebe. Samo što je u većoj mogućnosti da to i ostvari, i prođe nekažnjeno usput. Moćni štite moćne, ne nužno kroz zaveru, već kroz zajedničko razumevanje kako sistem funkcioniše. Mils je pisao i da je najveće dostignuće elite moći to što je sopstvenu dominaciju učinila prirodnom i neizbežnom, a ne rezultatom konkretnih aranžmana koji joj idu u prilog. Posledice Epstinovog „skandala“ jasno pokazuju ovu dinamiku. Uprkos otkrićima o sistematskom zlostavljanju omogućenim bogatstvom i vezama, nije došlo do suštinskog suočavanja sa načinom na koji elitne mreže omogućuju takvo ponašanje. Umesto toga, narativ se fokusira na Epstina kao individualno čudovište – na „trulu jabuku“, a ne na simptom strukturnog truljenja. A političke i privredne elite su mahom organizovane kriminalne grupe, i to je tako.

„Ljudi iz viših krugova nisu reprezentativni ljudi; njihov visoki položaj nije rezultat moralne vrline; njihov bajkoviti uspeh nije čvrsto povezan sa zaslugama ili sposobnostima. Oni koji sede na mestima moćnih i uzvišenih su birani i oblikovani sredstvima moći, izvorima bogatstva i mehanizmima slave u njihovom društvu. Kao zapovednici moći kojoj nema ravne u ljudskoj istoriji, uspeli su unutar sistema organizovane neodgovornosti.“, pisao je Mils. A upravo o „organizovanoj neodgovornosti“ se ovde radi. Zvuči poznato? Ne moramo ići do Njujorka, eno Jagodine ili Vranja u komšiluku. Mils je naglašavao i ono što je nazivao „višom nemoralnošću“ – ne dramatične činove zla, već sistemsku ravnodušnost prema moralnim ograničenjima koja važe za obične ljude. I zato analizu treba usmeriti podalje od zlog i naopakog skandala u kojem pojedini milijarderi seksualno zlostavljaju devojčice jer su tako u mogućnosti. Sistem u kojem uopšte postoje milijarderi je taj koji je zao i naopak.

Dakle, kada je 1956. godine Rajt Mils objavio „Elitu moći“, ponudio je mračnu viziju američke demokratije kao malog i međusobno povezanog kruga korporativnih, političkih i vojnih lidera koji deluju iznad pravila koja važe za obične građane. Uzgred, ovaj legendarni sociolog sa Kolumbije je više podsećao na intelektualnog Džejmsa Dina ili Marlona Branda, nego na profesora elitnog njujorškog univerziteta. Buntovni Teksašanin po poreklu i ljuti marksista po svetonazoru, na posao je dolazio na BMW motociklu, u crnoj kožnoj jakni i radničkim čizmama. Kolege su ga prezirale, a studenti voleli. Deda mu je bio kauboj koji je stradao u revolveraškom obračunu. Fizički visok i krupan, sa tri žene i tri srčana udara iza sebe, Mils je oštro kritikovao i američku srednju klasu („Beli okovratnici“, 1951) i akademsku sociologiju („Sociološka imaginacija“, 1959). Večito užurban i borben, preminuo je prerano i nakon četvrtog infarkta – u 45. godini života.

Tačno sedamdeset godina nakon „Elite moći“, slučaj sa Džefrijem Epstinom čita se kao studija slučaja koja je istrgnuta direktno iz Milsove knjige. U pitanju je uznemirujuća ilustracija načina na koji koncentrisana moć stvara uslove za moralnu i vaskoliku korupciju, te sistematsko izbegavanje odgovornosti. Milsova studija ostaje neprijatno aktuelna zato što pokazuje da američko – ali i svako, pa i srpsko – društvo poseduje sloj ljudi koji su faktički iznad zakona. U pitanju je strukturna realnost, a ne skandal, odnosno izolovani ili zaveraški prekršaj. Vreme je da prestanemo da se šokiramo naslovnim stranicama, i da porazmislimo o tome ko ima moć i kako je koristi. Epstinove prepiske i fotografije otkrivaju da su mnogi moćni ljudi tolerisali ili učestvovali u odvratnom, sramotnom i kriminalnom ponašanju. Ali Milsova analiza od pre 70 godina jača tezu da nikada nije postojala neka velika zavera, već da su u pitanju strukturne okolnosti (svakog) društva. I da, od antike i srednjeg veka do danas, nema ničeg naročito plemenitog u plemstvu, odnosno društvenoj eliti na vlasti. A šta nam preostaje u tako pokvareno poslaganom svetu – osim da iznova čitamo klasičnu sociologiju?

(Danas/foto: Autonomija)