Sve nacije imaju svoje mitove. Posebno mitove o samima sebi – svom postanku, opstanku i, uopšte, narodnom karakteru. Međutim, nije svejedno šta je tačno sadržaj tog mita: diznifikovani Mač u kamenu Kralja Artura – ili pak Knez Lazar, kosovski zavet i „nebeska Srbija“. Nakon sloma ideologije jugoslovenskog socijalizma, bilo je potrebno popuniti jedan prazan mitski prostor i sociopolitički vakuum. Od kraja osamdesetih i početka devedesetih, javlja se potreba da se lik nacije kao imaginarne zajednice što pre rekonstruiše i učvrsti na novim osnovama. Mit o naciji je ponudio nove odgovore na pitanje – Šta smo mi? Ko smo mi? Kuda (želimo da) idemo? A istorija nam je svedok, odosmo u ratove pod takvim pogonskim gorivom.

U ovim fabulama je reč o naciji kao davno izgubljenom i opet pronađenom srećnom jedinstvu etnosa, krvi, države, teritorije, vere, kulture i jezika. U pitanju je srpski etnonacionalistički mit koji, u verziji 2.0, podgreva i Srpska napredna stranka. Etnonacionalizam devedesetih je ideologija, priča o dobrom i lošem, o Nama i Njima, i ona je umnogome mitološka. Ali i 2025. miluje ganglije naših SNSugrađana.

Ako je istorija priča koju narodi pričaju samima sebi, onda je srpska istorija u velikoj meri epska fantastika. A taj mit ima nekoliko prepoznatljivih motiva: večitu ugroženost, večito stradanje i, nimalo slučajno, večitu izuzetnost, te duhovnu obnovu i materijalni napredak. Srbi su narod koji je od pamtiveka okružen neprijateljima i oduvek bio žrtva tuđe zavere, sile i izdaje. Ali i narod nebeski, najhrabriji, najplemenitiji, najmudriji i najbolji. Na jednoj strani, patnja. Na drugoj, grandiozno samoprecenjivanje. Ivan Čolović („Politika simbola“, 2000) je taj mit ogolio na sledeći i fantastičan način, a neka čitateljka oprosti na podužem citatu:

„Srpski narod je najstariji narod na svetu, od njega su postali svi drugi narodi, kao što su od srpskog jezika potekli svi drugi jezici. Ali on je istovremeno i najmlađi i najsvežiji narod, on nudi klicu opštečovečanskog ili bar evropskog preporoda. Srpski narod odvajkada živi na srpskoj zemlji. Ona je njegovo telo. Drina je srpska kičma, a bosanske i srpske planine s jedne i druge strane Drine su srpska pluća.

Ta zemlja srasla sa svojim narodom je živ organizam, majka svakog Srbina. Povezanost Srba sa telom zemlje majke i međusobna povezanost srpskih naraštaja, što se obično naziva srpstvom, traje zahvaljujući očuvanju iste vezivne supstance – srpske krvi. Ona teče dvostrukim krvotokom. Jednim se prenosi sa naraštaja na naraštaj, drugim se žrtvenom krvlju palih junaka natapa telo Srbije, rodna gruda.

Zato mesta te prolivene krvi – bojna polja, jame i stratišta, groblja i grobovi – imaju izuzetnu simboličku vrednost. To su klice nacionalne obnove, koja podrazumeva prethodno žrtvovanje i smrt, i koreni kojima je narod vezan za pradedovsko tle. Grobovi su zato prave prirodne granice Srbije.“

Ima još: „Srbi su do dana današnjeg ostali takvi kakvi su, iako drugi narodi, od njih brojniji, materijalno bogatiji i vojnički silniji, vazda pokušavaju da ih biološki satru ili duhovno unište. U tome su srpskim neprijateljima oduvek pomagali nezahvalna i lažna braća i susedi, razni izdajnici i izrodi srpskog naroda. Srbi su i danas čuvari najređih i najvažnijih civilizacijskih vrednosti, vrednosti srca i duha.

U obezdušenom svetu modernog materijalizma i racionalizma, u civilizaciji lažnog materijalnog blagostanja i kukavičkog pacifizma, Srbi prednjače u borbi za ideale istovremeno prirodi dragog i svetog čoveka ratnika. Srpska borba uperena je protiv svih oblika savremenog antiprirodnog života, protiv mešanja rasa, vera i jezika u protivprirodnim mešovitim brakovima, u degenerisanim i nezdravim gradovima sa kosmopolitskim i demokratskim duhom, u višeetničkim državama.

Danas je Srbija kost u grlu lihvarsko-liberalno-ateističke i satanske internacionale, koja uteruje narode u Novi svetski poredak, samo zato što su Srbi ponosan narod koji hoće da izgradi državu na zdravim i prirodnim osnovama, državu u kojoj će svi biti zajedno, na srpskoj zemlji, svi biti jedan narod, jedna država i imati jednog vođu, gde će svi upražnjavati jednu srpsku veru, govoriti jednim srpskim jezikom, pisati jednim srpskim pismom, i misliti jednu srpsku misao (kraj citata).“

Zvuči preterano ili pak poznato? Zvuči li seksi? Dakle, ova priča ima svoj epski prolog – u „mitskom početku“ srpske nacije. U udžbenicima, političkim govorima i kafanskim raspravama ponavlja se da su Srbi „najstariji narod Balkana“, autohtoni Sloveni, ili čak narod koji potiče direktno iz Paleolita. Svaka nova teorija postaje dodatni sloj mitskog sedimenta, od „srpskih Vinčanaca“ do pseudoarheoloških tvrdnji da je ćirilica najstarije evropsko pismo. Mit o postanku, međutim, nije tu da odgovori na naučno pitanje porekla ili etnogeneze – nego da ulije osećaj večnosti i posebnosti. I ćosićevski utvrdi da je naša zaostalost zapravo naša prednost.

Drugi motiv je narativ o stalnoj ugroženosti i stradanju. Od 1389. do 1999, istorijski događaji se stapaju u jedan memorandumski obrazac: Srbi su večita žrtva. Nekada Turskog carstva, nekada Austrougarske, nekada ustaša, nekada NATO, a često i izdajnika iznutra od „poturica“ do „stranih plaćenika“. U toj priči nema mesta za priznavanje sopstvene odgovornosti, niti za sagledavanje zločina počinjenih u naše ime. Jer, ako ste uvek žrtva, vi nikada ne možete biti dželat. Zgodno, zar ne? I, žrtva sam zato što je moj narod žrtva, a ne zato što sam ja lično možda kilavo obrazovan i generalno nesposoban.

Treći motiv, nebeska izuzetnost, možda je i najopasniji od svih. Srbi nisu samo ugroženi i mučeni, već su i „najbolji“ narod: narod pesme, junaštva i poštenja, narod koji nikada nije bio agresor, narod čija je istorija jedino niz podviga, moralnih pobeda i ostalih rasnih superiornosti. U političkoj upotrebi, to postaje ideološki koktel: ako smo najviše patili, a ujedno smo i najbolji, onda zaslužujemo najviše – i teritorije i prava i privilegija. Kao i večnu zahvalnost sveta kojeg čuvamo od njega samog.

Ova tri motiva spajaju se u opasnu spiralu. Kada političari u Srbiji žele da mobilišu narod, oni prizivaju mit o večnom stradanju i posebnosti. Sećamo se „nebeskog naroda“, „novog Jasenovca“ i uvek iste pesme o „nepravdi sveta“, odnosno Zapada i „svetskih sila“. U tom refrenu, svaka realnost biva iskrivljena: srpski zločini u Bosni postaju izmišljotine, a invazija na Hrvatsku ili zločini na Kosovu tek odbrana & zaštita naroda/otadžbine. Embargo, Oluja i NATO se dogodiše iz vedra neba, „neočekivano & ničim izazvano“, odnosno jerbo smo – toliko najbolji, pa nas toliko mrze.

Mit služi zato da se zatre istina i da se opravdaju politike koje vode u nove sukobe. Paradoks je u tome što je upravo taj mit – o večitom stradanju i posebnosti – najveći zatvor u kojem se Srbija našla. Na mesto priče o partizanskom otporu i jugoslovenskom dostojanstvu, stigli smo u mit o samosažaljenju i mnogostradalnom narodu. Srbija je odabala da postane talac najnovijih mitova o naciji, a cena se merila desetinama hiljada mrtvih, milionima izbeglih i izolacijom od sveta.

Sve su nacije imaginarne; sve su nacije halucinacije. Nije problem u tome što Srbi (kao i drugi narodi) poštuju svoju mitologizovanu istoriju i neguju sećanje na patnje svojih predaka. Problem je kada se od toga pravi ideologija koja zabranjuje svaku kritičku misao i koja umesto budućnosti nudi samo beskrajno prepričavanje prošlosti. Problem je kada mitovi o postanku i stradanju postanu osnova politike.

Zato je pitanje oslobađanja od mita o naciji, a posebno od mita o sopstvenoj izuzetnosti, ključno pitanje demokratizacije Srbije. Pa i za studente. Tek kada prihvatimo da nismo ni najstariji, ni najbolji, ni najugroženiji, nego samo jedan narod među drugima, sa svojom istorijom i svetla i tame, i herojstva i zločina, možemo početi da gradimo društvo koje neće živeti u samosažaljenju i lažnoj veličini. Mitovi mogu biti lepe priče. Ali kada postanu politika, oni postaju tamnica.

(Danas/Foto: Autonomija)