Beograd nije svet. Već kukavičko, zapušteno i jeftino parče ruskog sveta. Jer, Beograd je bio doslovno jedini glavni grad na svetu u kojem se, mimo sveta, razuma i humanosti, organizuje protest tzv. „podrške ruskom narodu“.

Da je Vladimir Putin okupirao ili izvršio invaziju na Srbiju, samozvane patriote bi ga dočekale sa cvećem i mlatarajući ruskom zastavom, usput pišnuvši u gaće od zadovoljstva. I, na ovaj način bi se pomokrile na istinski slavnu, slobodarsku i herojsku istoriju srpskog naroda u borbi sa okupatorima, od Turske, preko Austrougarske, do nacističke Nemačke. Šta se dogodilo u međuvremenu? Gde je nestala hrabrost? Pobuna? Otpor? Gde su nestali heroji? Na Sutjesci, kad su narodnog heroja Savu Kovačevića upitali „Komandante Savo, u kom pravcu ćemo jurišati?“, odgovorio im je lakonski – „Tamo gde su Nemci!“.

A danas? Na našeg Savu Kovačevića emotivno podseća jedino solistkinja ukrajinskog vojnog orkestra, i to u Kijevu pod ruskom opsadom. A šta mi? Potuljeno i prituljeno ćutimo kao buve u krasti. Ili, na neopevanu sramotu, organizujemo spomenute kvislinške litije podrške Putinovoj agresiji. Ali, šta očekivati od vladajućeg četničkog svetonazora, u kojem su izdajnici heroji, a heroji – izdajnici? Od jednog i jadnog pogleda na svet koji bi, isto kao u Drugom svetskom ratu, najradije sačekao da čitava gužva prođe, a usput i malo sarađivao sa okupatorom. Jer, „Nije moja namera da ratujem protiv okupatora“ i „Sprečiti po svaku cenu sukob sa Nemcima“, poručivao je i naređivao narodni izdajnik Draža Mihailović.

SKRIVANJE ISPOD KAMENA: Bez zezanja, zvanična politika naše Republike jeste da se „sakrijemo ispod kamena“, odnosno pravimo mrtvi i ne čačkamo mečku, te da „ljubomorno čuvamo svoju neutralnost“. A da li nas je bar malo sramota? Pošto nas tačno niko nije ni pozvao u npr. NATO, pa da ovu neutralnost izgubimo poput geopolitičke nevinosti. Ali nas zato jeste pozvalo da – zauzmemo stav. I onda, kakva crna, zla i naopaka neutralnost dok stradaju civili, žene i deca? I kakva su to nadnaravna petlja ili bistrenje međunarodno pravnih frazetina potrebni, a za jasnu osudu rata i zločina? Pa to umeju i lepotice u bikiniju sa izbora za Miss? I da li je uopšte moguće biti – moralno neutralan? Teritorijalni integritet, super i važi. A gde se dede onaj – moralni integritet? I šta to govori o nama kao zajednici i društvu, proleća gospodnjeg 2022? Pa mi, jedini u Evropi, podmuklo i ratno-profiterski ne ukidamo (već udvostručujemo) avio-saobraćaj sa Moskvom, čineći da bogati Rusi zaobiđu sankcije i dođu do svojih imanja u šatro mrskoj Evropi.

Ili, kakva nam je to politička scena kad u TV programu Reč na reč, a na temu ruske invazije, čak pet ruskokolonaša (a falili su i radikali i Dveri!) podržavaju Rusiju, odnosno sugerišu da samo ćutimo i ne zauzimamo stav, udruženo protiv usamljenog i mučenog Lutovca? Bilo je žalosno i gotovo dirljivo posmatrati ovu eksploziju kukavičluka na javnom servisu, kao poraz svega herojskog i pravednog u ovoj državi i narodu. I džabe onda sve priče o slavnom Karađorđu ili o Milunki Savić (dok slavne partizane i partizanke upadljivo ne spominjemo već tri decenije). Kako će nas, ovu generaciju, istorija pamtiti? Kao plašljivce, šonje, poltrone, kukavice, pizde i slabiće, eto kako (neka oproste ženska spolovila).

POGREŠNO SKRETANJE KOD ALBUKERKIJA: I legendarno neutralne Švajcarska, Švedska i Finska sad se otvoreno svrstavaju. A ta Finska je već ratovala sa Rusijom 1939, izgubivši podosta svoje teritorije. I turbokapitalisti poput Mekdonaldsa ili Epla shvataju ko (ni)je na pravoj strani istorije, pa umesto profita, odabiraju da radije pozatvaraju svoje prodavnice u Rusiji. Pa i Crna Gora, sa jakom ruskom kolonom, kao i izraženom rusofilijom, pridružila se osudi ruske agresije i hrabro svrstala na Putinov spisak „neprijateljskih država“. A nije da ne zna šta to znači, pošto je imala i vizije i muda da se 2017. pridruži NATO, te suočila sa pokušajem državnog udara koji je bio isplaniran u Moskvi i Beogradu. Stotinu mu geopolitika, i jedni Talibani su poručili da se mole za mir i za prestanak sukoba u Ukrajini. Dok po Beogradu ljudi izlaze na ulicu da bi podržali agresora i poželeli mu nastavak granatiranja ukrajinskih gradova, odnosno stradanja ljudi. Da li smo, i kada i zašto, toliko pogrešno skrenuli kod Albukerkija?

I pojedini intelektualci osuđuju glasanje Srbije za rezoluciju Generalne skupštine UN, a koje je bilo upadljivo metiljavo, kilavo, neiskreno, i sa gomiletinom ograda. Umeto etike, mi danas u diple sviramo. I umesto testikularne odvažnosti, mi dramatično uzdišemo, podrhtavamo, kukumavčimo i merimo dužinu podočnjaka zbog neprospavane noći. A zapravo je lakše nego ikad, samo što nam to niko nije javio. Doslovno ceo slobodni svet se udružio u unisonoj i nedvosmislenoj osudi ruske invazije kao moralno nedopustive, uz divljenje herojskom otporu Ukrajinaca. Šta čekamo? I zašto se upravo sada i konačno ne svrstamo uz (takođe pravoslavnu) Ukrajinu, pa i NATO? A ukoliko je dežurno-jeftini izgovor Kosovo, valja podsetiti i da Kosovo kao nezavisnu državu nisu priznale ni Ukrajina, niti sve članice NATO (Španija, Slovačka, Rumunija i Grčka). U čemu je onda stvar? Rusofilija je ovde folklorna i ideološka, a ne realna stvar, pa se mnogi kunu u Tolstojevskog. Uprkos svim tlapnjama o neutralnosti i nezavisnosti, biće da naprosto nismo i ne želimo da budemo istinski slobodni ljudi i građani.

SREDNJI PRST U PRAVCU KREMLJA: A nije oduvek tako bilo, naprotiv. Pre samo osamdeset godina, 27. marta 1941, građani Srbije hrabro i moralno ustaju protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije fašističkom Trojnom paktu, uzvikujući kultno „Bolje rat, nego pakt“ i „Bolje grob, nego rob“. Tim povodom, Vinston Čerčil je izjavio „Jugoslovenska nacija je pronašla svoju dušu“. Međutim, i ovaj herojski čin otpora, danas se interpretira kao nekakva britanska ili podla zapadnjačka zavera, odnosno kao geopolitička greška. Da li je onda Nedić bio u pravu? Dok je, zapravo, naše odbacivanje Trojnog pakta predstavljalo prvi veliki moralni poraz nacističke Nemačke u okupiranoj Evropi. Zatim, tokom Drugog svetskog rata, Jugosloveni su bili među retkim Evropljanima koji su odistinski i nepojamno herojski oslobodili sami sebe od fašizma. I izgradili veličanstveni Pokret otpora, odnosno Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije, tj. jugoslovenske partizane.

Najzad, i to samo tri godine nakon rata, Josip Broz Tito je odlučno i hrabro oterao dojučerašnjeg saborca Staljina dođavola. Uprkos golemim rizicima, a u ime samostalnosti, odnosno slobode. Sovjetski Savez je SFR Jugoslaviji tada uveo sankcije, izbacio je iz svih organizacija koje je kontrolisao, sve zemlje Istočnog bloka su bile prekinule političke, diplomatske i kulturne veze, a ruski tenkovi se gomilaše na granicama, isto kao i danas u Ukrajini ili pred Kijevom. Dakle, na Vidovdan 1948, Moskva donosi Rezoluciju kojom politiku jugoslovenskih komunista opisuje kao neprijateljsku prema SSSR, i zahteva veću servilnost i poslušnost, odnosno marionetski režim u Beogradu. Tito i partija se nisu uplašili, već su herojski stisnuli petlju, odbacili Rezoluciju Informbiroa, i uputili srednji prst u pravcu Kremlja. U jednom pismu, Tito je Staljinu navodno poručio sledeće: „Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili njih petoricu, jednog sa bombom i jednog sa puškom… Ako ne prestaneš da šalješ ubice, poslaću ja jednog u Moskvu, i neću morati da šaljem drugog“. Možda je Josif Džugašvili sebe nazivao Čeličnim, ali je Josip Broz Tito imao muda od čelika.

Milioni ljudi širom sveta (pa i u Rusiji) danas ustaju, demonstriraju i izlaze na ulicu da bi podržali Ukrajinu, kao državu koju je imperijalistički, zločinački i mučki napala Rusija. Ima tu i jalovog farbanja turističkih znamenitosti u boje ukrajinske zastave, i dodavanja stikera sa istom na Fejsbuk i Tviter naloge. Ali, svako radi ono što i koliko može. Globalni i moralni stav je jasan da jasniji ne može da bude. Putinova Rusija je 2022. postala usamljena, izolovana i sama – i to više i nego Hitlerova Nemačka 1939. godine. Šta onda nama fali, i šta nam tačno nedostaje? Mnoge osobice u našem društvu, pročačkajmo samo komentare ispod vesti, otvoreno se raduju i aplaudiraju tekućem ratu. I u ruskoj invaziji pronalaze svoju davno zaboravljenu erekciju. Dogurali smo dotle da ljudi ovde relativizuju granatiranje vrtića i bolnica. Postali smo podanici, poslušnici, smutljivci, kukavice, saradnici okupatora, jednom rečju, četnici. Dok u pravoslavno-apokaliptičnoj vizuri, priželjkujemo kataklizmu i jedno vaskoliko – smrt svetu! Da i ceo svet ode dođavola, jer mi smo već tamo i čekamo. Ali, posle ovako raspojasane parade bedništva i kukavičluka, kako ćemo govoriti o herojima iz naše prošlosti? I sa kojim pravom? Hoćemo li (p)ostati pastorci ili siročad istorije? Podsetimo opet na Savu Kovačevića, i zapitajmo se – „U kom pravcu ćemo jurišati?“

(Danas, foto: Medija centar Beograd)