Socijalni psiholozi svojevremeno su izučavali jedan neobičan kult ili sektu iz predgrađa Čikaga, „Bratstvo sedam zrakova“ ili „Tragače“.

Pripadnici ovog kulta verovali su da će se 21. decembra (1954) sa neba spustiti svemirski brod i da će baš njih kao „pravoverne“ spasiti od skorog smaka sveta.

Vođa je bila domaćica Doroti Martin, koja je tvrdila da joj se „javljaju“ poruke od boga iz svemira. Naučnici su se tada infiltrirali u ovu grupu i zajedno sa njima su – čekali apokalipsu. Šta se dogodilo, pošto smak sveta sa pratećim letećim tanjirom očigledno nije?

1.decembra uveče, „Tragači“ su se spremili, lepo obukli i posedali u krug, očekujući posetioce iz svemira kao novu Nojevu barku. Prethodno su sa sebe poskidali sve metalne predmete poput dugmadi, rajsferšlusa, pa i žica iz brushaltera. Otkucala je ponoć i – niko nije pokucao na vrata. Neko je tada primetio da im časovnik na zidu „žuri“.

Odahnuli su.

Prošlo je još pet, pa deset, pa petnaest minuta, i ponovo ništa. Oprezno su počeli da raspravljaju da li su se prikladno pripremili, ili su negde pogrešili u koracima. Neko je spomenuo da vanzemaljci možda i jesu stigli, ali je bilo previše „nevernika“ unaokolo, pa su se ovi uplašili i pobegli. Oko 4 ujutru, kada je postalo jasno da niko ne dolazi, Doroti Martin je dobila novo „javljanje“: bog je odlučio da poštedi planetu Zemlju od kataklizme, jerbo su oni emitovali „pozitivne zrake“. Aleluja!

Šta nam ova epizoda govori? To da će se ljudi radije slepo držati svojih ukorenjenih mišljenja i verovanja, umesto da ih promene u svetlu novih informacija, činjenica i dokaza.

U pitanju je školski primer „kognitivne disonance“ ili nelagode kada stvarnost demantuje naša uverenja i prikaže ih kao pogrešna. Spomenuti sektaši nisu promenili svoja verovanja kada svemirski brod nije sleteo, smak sveta izostao, a njihovo proročanstvo se nije obistinilo. Umesto toga, celu stvar su otpisali kao nekakav nesporazum ili poteškoću u komunikaciji. Jer naravno da vanzemaljci još uvek postoje i da apokalipsa samo što nije. I sad, lako je sprdati se sa ovim ljudima kao sa grupom zatucanih individua koji su slepi pored očiju.

Problem je u tome što se i svi mi ostali ponašamo na isti način u našim svakodnevnim verovanjima, ponašanjima i smatranjima.

Na primer, ako pušimo cigarete, pred činjenicama i dokazima o njihovoj štetnosti, prizivaćemo svesti onog jednog čovu koji je pušio ceo život i poživeo 90 godina. Ako verujemo u to da je slanina „zdrava“ (i usput obožavamo da je trpamo u usta i stomak), vesti o tome da slanina uvećava rizik od kancera otpisaćemo kao zaveru mrskih vegana.

A ukoliko smo na dijeti koja ne deluje, biće to zato što u organizmu imamo „puno vode“, a ne zato što je dijeta u koju verujemo budalaština. Ako se protivimo dolasku migranata u zemlju, činjenice o tome da oni uopšte nisu uvećali stope nasilja, terorizma ili kriminala prozvaćemo „lažnim vestima“, umesto da promenimo svoj stav.

Ukoliko čvrsto verujemo da nam je muž veran, i karmin na kragni ćemo otpisati kao platonski zagrljaj sa odviše našminkanom sekretaricom, a ne kao dokaz preljube. Najzad, ukoliko se naš omiljeni političar ispostavi kao skaradno korumpiran, pripisaćemo to „hajci“ ili „progonu“ od strane opozicije, umesto da razmotrimo mogućnost da ovaj zaista jeste skaradno korumpiran.

Jednostavno, ako smo čvrsto odlučili da verujemo u neku ideju, bila to ona o letećim tanjirima, cigaretama, slanini, dijeti, migrantima, mužu, političaru ili bogu, držaćemo se te ideje kao pijan Kosova. Svaka promena duboko ukorenjenog mišljenja ili verovanja kod ljudi prouzrokuje psihološki stres ili čak neurofiziološki bol.

Zato ćemo izdašno tragati za onim informacijama koje potvrđuju naše prethodno verovanje, i po cenu krivljenja stvarnosti i vezivanja sopstvene sive mase u čvor. Ovo je možda najbolje sažeo Fransis Bejkon, još davne 1620. godine: „Kada je čovek jednom usvojio neko mišljenje, on doziva sve drugo da to mišljenje potvrdi i podrži. Čak i ako na drugoj strani postoje brojnije i snažnije tvrdnje, čovek ih ili zanemaruje ili prezire, ili skreće pažnju, pa ih odbacuje“.

Jedna od ideja kojih se danas isto ovako kultovski pridržavamo ona je o – bojkotu izbora. U delu javnosti, sama zamisao bojkota jeste postala kult po sebi.

U bojkot se ljudi zaklinju i kunu, ističu ga i po avatarima na društvenim mrežama, i apokaliptično proglašavaju rešenjem svih naših problema. Dok paralelno progone jeretike ili neistomišljenike. Od već dežurnih Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka, preko Aleksandra Olenika i Tatjane Macure, sve do Zorana Živkovića, udruženja „1 od 5 miliona“, Dragoljuba Mićunovića, Gordane Čomić i, najnovije, šabačkog Nebojše Zelenovića. Umesto racionalne rasprave o najboljim metodama političke borbe, pitanje bojkota redefiniše se kao pitanje života ili smrti. „Savez za Srbiju“, poput čikaških „Tragača“ ili „Bratstva sedam zrakova“ (Bratije sedam partija?), sektaški pravoverno srlja u bojkot kao u svemirski brod koji će ih volšebno uzdići na vlast. A neće.

Postoje dobri argumenti i za i protiv bojkota izbora. Dadne se suvislo raspravljati da li je bojkot pasivizacija, izolacija, samoizgnanstvo, priznanje nemoći, bekstvo od realnosti – ili je to možda borba, pritisak, građanska neposlušnost i nepristajanje, internacionalizacija pitanja i delegitimizacija nakaradnog režima.

Međutim, kako se izbori približavaju, argumentovani razgovor ustupa mesto prebrojavanjima, denuncijacijama i sholastičkim bistrenjima koliko bojkotaša staje na vrh igle. I u treningu kognitivne disonance, zagovornici bojkota svaku kritičku primedbu na tu odluku odbacuju kao kolaboraciju sa režimom, đavolom, ili đavolskim režimom.

Na delu je mentalitet krda koji se oblizuje i valja u svinjcu sopstvene samouverenosti, bez namere da sasluša kritiku i drugačiji stav. A po čemu se to onda bojkotlije razlikuju od režimlija? I šta ako na dan izbora ne sleti leteći tanjir? Ukoliko se proročanstvo ne obistini? Ne usledi apokalipsa koja će nas sve ritualno pročistiti? Ako stvarnost demantuje naša pogrešna verovanja i kratkovide političke taktike? Da li će biti spremnosti da se prizna greška, ili će se bojkotaši i dalje slepo držati svojih uverenja?

A hoće.

Drugim rečima, nije toliko problem u samom bojkotu, koliko u činjenici da se ovo (relativno banalno) političko sredstvo ubrzano pretvara u jednu vrhovnu vrednost po sebi. U svojevrsni kult ili pak versku sektu.

Čitajmo Maksa Vebera, iako ga je kidnapovao Aleksandar Vučić. Kaže Veber, jedno je ljudsko delanje koje je ciljno-racionalno, i koje predstavlja razumno odabiranje najboljih sredstava da bi se došlo do nekog cilja. Npr. kada ne pijemo alkohol i ne jedemo meso zato što ćemo tako biti zdraviji.

A nešto sasvim drugo je delanje koje je vrednosno-racionalno, i koje uopšte ne zarezuje i ne benda ciljeve, već je zainteresovano samo za delanje u skladu sa određenim vrednostima. Dakle, kada ne pijemo alkohol i ne jedemo meso zato što je to – greh. Bojkot izbora se od ciljno-racionalnog izvrnuo u jedno vrednosno-racionalno delanje. Umesto racionalne političke taktike, u pravovernost nasuprot grehu. Bojkot je postao svetost ili tabu koji se ne dodiruje.

A tu postoji i sledeća jeretička bojazan.

Da lideri „Saveza“ za jednu veliku ili rusku Srbiju nastoje da delegitimišu naredni saziv Parlamenta i zato što dobro znaju zbog čega to rade. Da bi delegitimisali bilo kakav sporazum između Srbije i Kosova, ako ne i zakuvali „crnogorski scenario“ sa litijama i molebanima na dan izbora, o čemu ćute kao buve u krasti. Dok za mnoge bojkotski orijentisane građane Srbije, ovo verovatno i nije ozbiljna primisao. Za njih, bojkot predstavlja strastveni izraz jednog ličnog bunta, kao i svojevrsne nemoći pred skaradnošću političkog života u Srbiji. Taj i takav pervertirani bunt se bio javljao i ranije: u formi belih listića, onog Belog, i sada bojkota.

U pitanju jeste bio srednji prst upućen čitavoj političkoj klasi, što ga čini neodoljivo uzbudljivim i privlačnim, ali i jalovim i opasnim. „Jebite se – neću ni da učestvujem u vašoj političkoj igranci“ je stav koji je bolno razumljiv, ali i koji onespokojava. A nije isključeno da oni koji podgrevaju takvo rezignirano odustajanje, zapravo imaju zadnje namere i lične interese. Živi bili pa videli i, nadajmo se, preživeli.

Čovek jeste politička životinja.

Ali će se istovremeno za neko političko mišljenje ili verovanje zalepiti kao smrad na majmuna. I nema tih dokaza, činjenica ili argumenata koji će ga ubediti u suprotno kada se za nešto veže, začepi ili zajuni. Zato bi bilo zgodno da poslušamo jednog – Čarlsa Darvina.

Naime, drug Darvin bio je posebno osetljiv na prirodnu sklonost (sopstvenog) mozga da zanemari ili zaboravi one dokaze i činjenice koji ne idu u prilog njegovim stavovima i uverenjima. I zato je još od rane mladosti odmah zapisivao sva opažanja koja se suprotstavljaju njegovim idejama. I, što je bio samouvereniji u svoje zamisli i teorije, aktivnije je tragao za protivrečnostima i kritikama. Nažalost, niko od nas nije prirodnjak i genije poput Darvina.

Pre smo sektaški „Tragači“, odnosno tragači za onim informacijama koje će zapravo potvrditi naša ranija verovanja i predubeđenja. Ona o vakcinama i mastima, pušenju i ženama, migrantima i političarima, pa i o bojkotu izbora.

Ali, hajde da bar ne dozvolimo sledeće – da bojkot postane panacea, tabu ili kult kojem se nema šta ili ništa ne sme prigovoriti?

(Danas)