U ponedeljak, 2. marta 2026, bilo je tačno dvadeset godina od kako sam objavio svoju prvu kolumnu u dnevnom listu „Danas“. Dakle, dvadeset godina pokušaja da rečenicama intervenišem u društvenu stvarnost – i tako svake nedelje. Dve decenije jedne bizarne novinarske forme koja je istovremeno intimna i javna, skromna i ambiciozna, marginalna i, barem za moj život, presudna. Zahvaljujući kolumni, stekao sam i mnoge prijatelje i mnoge neprijatelje.

Upoznao sam političare, ugledne pisce i javne ličnosti, i sve najveće novinare u Srbiji. Ručao i večerao sa ambasadorima. S druge strane, zbog kolumne je neretko trpeo moj posao na fakultetu, a trpela je i moja porodica. I za ovih dvadeset godina, propustio sam samo dve: kada mi je preminuo otac, i kada je majka dobila upalu pluća. A odmah nakon te prve kolumne (2006), roditelji su mi kupili moj prvi laptop. Od 28 godina trajanja „Danasa“, ja za isti pišem čitavih dvadeset. Počeo sam kao student, a zatim i diplomirao i doktorirao. Zaposlio se kao asistent, i kao redovni profesor. Objavio nekoliko knjiga, i tušta i tma naučnih radova. Posetio i Njujork i Tokio, i Pariz i Vegas. Oženio se, i dobio decu. Promenilo se sve – i promenilo se ništa.

I zato, neka čitalac oprosti na uzurpaciji ovog prostora radi samorefleksije. Šta ja to radim? Šta je uopšte kolumna? Čemu to uopšte služi? U najopštijem smislu, kolumna je periodični autorski tekst koji kombinuje analizu, stav i stil. Ona nije vest, zato što ne pretenduje na neutralnost. Nije ni naučni rad, jer ne zahteva metodološku strogoću. A nije ni čista esejistika, jerbo ima ograničeni rok i prostor, te urednički okvir. I zato, kolumna je krajnje neobični hibrid između novinarstva i književnosti, društvene teorije i dnevnog komentara, te između ličnog glasa i javne odgovornosti. I kolumnista je specifična vrsta bića. Nije novinar u klasičnom smislu (ne ide na teren i ne lovi izjave), a nije ni analitičar-ekspert koji se sakriva iza grafikona i šatro objektivnih analiza. Drugim rečima, za razliku od vesti (koja mora biti objektivna) i reportaže (koja mora biti dokumentarna), kolumna sme da misli naglas. Mediološki, ona je jedini novinarski žanr koji eksplicitno tvrdi da ima autora – ne samo potpisnika, već čoveka sa stanovištem. Upravo zato ga i ilustruje fotografijom. A kolumna je možda i najstarija forma intelektualnog novinarstva. „Eseji“ Mišela Montenja bili su kolumne bez lista, a kolumne za Rajniše Cajtung i Njujork Tribjun redovno je pisao i Karl Marks. Čuvene su i kolumne Džordža Orvela, „Kako mi je volja“ („As I Please“) za britanski levičarski list „Tribjun“.

Osnovna odlika kolumne je potpis. Kolumna je tekst koji stoji iza imena i prezimena i slike u novinama. I u tome je, zapravo, ceo kunst. Ona je, u najboljem slučaju, prostor u kojem autor preuzima rizik mišljenja u javnosti. Za razliku od anonimnih struktura moći, partijskih saopštenja i PR magle, kolumna je potpisana rečenica. Iz tih razloga, ona je istovremeno i privilegija i teret. Kolumnista stoji nag pred čitaocima i kaže: ovo mislim, ovo znam, a ovo ne mogu da prećutim. Dok u društvu u kojem su ćutanje i prividna neutralnost postali najsigurniji oblici opstanka, ta gola izloženost nije mala stvar. U Srbiji je kolumna oduvek imala posebnu ulogu. U uslovima zarobljenih institucija i neslobodnih medija, kolumnisti su često bili zamena za javnu debatu koja nije postojala. Pisanje kolumni bilo je, i ostalo, pre svega pokušaj da se artikuliše racionalni argument u prostoru preplavljenom propagandom.

Od zaista malih nogu, ili „Naše Borbe“ i „Vremena“ koje je čitao otac, ja sam želeo sam da budem – to nešto. Da se igram rečima, sa slikom u novinama, jer mora da je u pitanju nešto uzbudljivo i važno – čim njega toliko okupira? Ponekad pomislim da to i dalje radim zbog njega, koji još uvek sa pažnjom čita novine na terasi. A nije svejedno ni što je moja majka bila i moja nastavnica srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi – pa sam njoj pisao svoje pismene zadatke. Petar Luković, Teofil Pančić, Zoran Panović i Boris Dežulović bili su kolumnisti koje sam (najviše) čitao, iako nisam nastojao da pišem kao oni. Oduvek sam želeo da moja kolumna bude više objašnjenje, a manje stav. Kada sam dobro raspoložen, volim da pomislim da sam u međuvremenu „izgradio svoje ime“ ili pronašao svoj glas. Pa onda i da su neke moje reči nekada, nekome, nešto značile. Postoji li lepši posao od toga? Ali, tu počinje apsurd. Kolumnista živi od krajnje sujetne nade da (njegova) reč ima težinu. Pa i da promeni svet. A onda se suoči sa činjenicom da režimi opstaju i da se obrasci ponavljaju već dvadeset, četrdeset, i više godina. Pišem i objavljujem, a sistem stoji i jedna te ista matrica se ne pomera. Jesam li izabrao dobar zanat onda? Dođavola, Sizif bi pozavideo.

Istovremeno, nikada, tačno nikada za ovih dvadeset godina, nisam dobio ni najmanju sugestiju o čemu bi „trebalo“ da pišem. Doživeo sam nula pritiska, kao i nula cenzure – već samo i isključivo potpunu slobodu da pišem o čemu god želim, i kako god želim. Nije tajna, ali je valja reći naglas: svake nedelje, pred praznim listom papira u Microsoft Wordu sam samo ja. A za ovih dvadeset godina, menjali su se i urednici i vlasnici lista za koji pišem. I to nije mala stvar, naprotiv. Uzgred, jednu kolumnu su mi i uramili u omiljenom kafiću. A imao sam dovoljno prepoznavanja u prodavnici ili na ulici za jedan život. Kao i pretnji i uvreda, naravno. Neko je, pomalo maliciozno, napravio i moju stranicu na Vikipediji. Kolumna je neodvojivi deo mene, i „sociolog i kolumnista“ su najdublji elementi mog identiteta. Ali nemam nikakvih iluzija – imao sam puno, puno sreće. Mnogo je ljudi koji i umeju i žele da pišu, a samo neki dobijemo priliku za to. Nadam se jedino da nisam počeo sebe preozbiljno da shvatam. Dnevne novine često oblože kantu za smeće.

Fraze i opšta mesta su smrt svake kolumne. Ali, kako biti zanimljiv iz nedelje u nedelju, živeći u jednom – opštem mestu? I aktuelan, kada se gotovo ništa ne menja? Vremenom sam naučio da ne fraziram (osim kada mi je baš to simpatično), a dvadeset godina jednog te istog posla učinilo je i da udaljim fokus. Da se ne opterećujem aktuelnim trivijalnostima, već dubljim strukturama. S tim u vezi, ako su nešto bili i ostali meta moje kritike u kolumni, to su: nacionalizam, organizovana religija, antimodernost i pseudonauka. U ovih dvadeset godina, saznao sam i mnoge nove i uzbudljive stvari. Valjda je i moj stil pisanja vremenom evoluirao. Menjao sam i laptopove i mesta na kojima pišem. I vrste pića, pa i marku cigareta. A opet je sve umnogome ostalo isto. Sto i stolica, kafa ili pivo, cigareta i – tastatura. I jedan te isti trud da složenu stvar kažem jasno, a prostu stvar ne komplikujem bespotrebno. U pitanju su i robija i oslobođenje istovremeno. Iz nedelje u nedelju, trudio sam se da budem analitičan, kao i zabavan. I to je samo jedan od mnogih paradoksa pisanja nečega kao što je kolumna. NJen imperativ je sloboda – a prostor je ograničen i temu nameće društvo.

Najzad, ne valja se ni preterano zanositi ili mistifikovati kolumnarijat. Redovni termin, ograničeni broj karaktera, pokušaj da se u tom prostoru kaže nešto razumno, i to je sve. Uvod, razrada, zaključak iz pismenog za mamu. I tako svake proklete nedelje već dvadeset godina. Bila je to luda vožnja. A da li je imala smisla? Pa, vremenom sam naučio i sledeće. Pogrešno je zaključiti da kolumna nema smisla zato što nema neposredan efekat. Društva se retko menjaju zbog jednog teksta – ali se bez tekstova ne menjaju nikada. U medijskom prostoru u kojem dominiraju spin, senzacionalizam i lojalnost strukturama moći, kolumna (ako insistira na znanju, činjenicama i argumentu) naprosto jeste nešto drugačije i nužno osvežavajuće. Ona je i redovni i uporni gest u nepovoljnom okruženju. Nije spektakl ili viralni trenutak, već kontinuitet. Kolumna je fusnota sadašnjosti. Hvala svima za ovih dvadeset godina mogućnosti i slobode da napišem šta mislim. Neverovatna je to prilika.

(Danas)