Prošlo je mesec dana od kada u Novom Sadu više ne staju vozovi. Na delu je „Dan koji još uvek traje“ ispravnim rečima Dragane Price Kovačević, novinarke kultnog novosadskog Radija 021. Stare sveće samo zamenjuju nove; mladi ljudi se hapse i puštaju iz zatvora, pa iznova hapse; ulice se farbaju u crveno, pa noću peru i čiste. A mi? „Mi i dalje nismo dobro“. Jer, može li se oprati savest u političkoj krizi i centrifugi?

Naši rituali pročišćenja jesu one moćne akcije (za)stajanja i komemoracije petkom u zloglasnih 11.52 časova. I sporadične krvave ruke po saobraćajnim znakovima i vratima od liftova stambenih zgrada kao podsetnici na smrt i odgovornost. Zato i svirke u Novom Sadu otkazuju svi, i staro i mlado, od YU grupe do Bejbi Lazanje (osim Baje Malog Knindže).

Kako behu oni stadijumi žaljenja Elizabet Kibler Ros iz studije „O smrti i umiranju“ (1969)?

Negiranje, bes, pogodba, tugovanje, prihvatanje? U kojoj smo mi fazi ili stadijumu?

U Novom Sadu, već mesec dana se razgovara jedino o tome ko je i kada poslednji put stajao pod tom nadstrešnicom. Uz predugo akumulirani bes zbog sistemskog javašluka i strukturnog hohštapleraja. Zbog života u gradu sa ovoliko zapuštenih ulica i fasada kao refleksije društva u prostoru. Jer nema tog šminkanja ili koruptivne „rekonstrukcije“ koji mogu da odvrate pogled od novosadskog urbicida, kao i od nedavnog masovnog ubistva na našoj „Ž. stanici“.

Zbog toga i poruke vlasti o navodnom nasilju, ekstremizmu i rušenju grada (krvavo crvenom farbom) ne interesuju više nikoga. Svi su skapirali: Novi Sad se ruši izgradnjom.

Zapravo, dve su osnovne lekcije sa najnovijih protesta ili novosadskih časova. Prva, da je duboko otuđena i korumpirana vlast u upadljivoj defanzivi na svim nivoima. I druga, da se među gnevnim i žalosnim građanima najzad pojavila – nada u promene.

S jedne strane, Novi Sad jeste postao „senka u kojoj je sve stanica“, kako u svom izvrsnom tekstu piše Prica Kovačević. Ali sa druge, svakodnevno se dešavaju nebrojeni činovi otpora i bunta. I vrišteće greške u koracima režima u očiglednoj panici. I koji nema spin-diktatorski odgovor na ovu difuziju nezadovoljstva od studenata i đaka, preko prosvetnih radnika i advokata, građevinaca i zaštitara kulturnog nasleđa, sve do penzionera i običnih građana sa svojim biciklovima i kučićima.

Umesto upita oko seminarskih radova, na mejlove univerzitetskih profesora sada stižu molbe studenata da izađu sa predavanja u 11.52. I profesori odgovaraju potvrdno, kao što im se i pridružuju u kampusu Univerziteta u Novom Sadu. A isto rade i đaci novosadskih gimnazija. Spontano, organski, neprimorano, iskreno i prkosno ustavši protivu raspojasanog nemara, nestručnosti i pohlepe – i na to nema adekvatnog odgovora režima.

Pobuna novosadske omladine prozvana je „nedopustivim pozivom deci i mladima da učestvuju u nasilju“ na (ironično) predsednikovom Instagramu „Budućnost Srbije“. Iz Vlade je pozvano na pravljenje spiskova nastavnika koji su sa učenicima izašli napolje iz učionica.

U javni diskurs je lansirana i sintagma – građanski rat, uz prateće aktiviranje partijskih falangi i otvorenog progona najglasnijih. Dakle, aktivisti vladajuće partije su ti koji se pujdaju da provociraju demonstrante, i što se njima obija o kratko ošišanu glavu i prostor među ušima.

Jer, koliko političke kratkovidosti je potrebno da bi se vršio pritisak na učenike i profesore koji su na 15 minuta izašli da, ispred svoje škole, odaju počast poginulim ljudima?

I to još na novosadske đake „Karlovačke gimnazije“ i gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“? Stotinu mu nacionalnih istorija, to zaista mogu jedino loši đaci i hronični prepisivači.

Naime, „Karlovačka gimnazija“ je najstarija srpska gimnazija, osnovana još 1791. ili dve godine nakon Francuske revolucije. Među njenim učenicima bili su i Branko Radičević i Jovan Sterija Popović, te Dimitrije Davidović, autor Sretenjskog ustava (1835) kao i nebrojeni drugi velikani.

A „Jovina“ gimnazija osnovana je 1810. godine i među njenim učenicima i nastavnicima bili su i Laza Kostić, Đura Daničić, Svetozar Miletić i Jovan Jovanović Zmaj.

S tim u vezi, ne treba niko da „politizuje“ đake ove dve ugledne institucije – znaju oni zašto su tu gde jesu.

Jedan od učenika „Jovine“ koji je govorio ispred svoje škole je i četvorostruki vicešampion Republičkog takmičenja iz fizike i nosilac gomile medalja sa fizičkih olimpijada. A nekako se i „ne ide“ na „našu decu“ – posebno ako su vam dotična u partijskom sloganu, zar ne?

Pa se kao prirodna odmazda na skaradne reakcije vlasti, sada organizuju skupovi za odbranu dostojanstva ove dve gimnazije, te njenih bivših i sadašnjih đaka. Dok su i profesori i saradnici Odseka za filozofiju novosadskog Filozofskog fakulteta osudili tabloidne pritiske na profesorku, filozofkinju i doktorku nauka iz „Jovine“.

Međutim, đaci i studenti su oni koji danas drže javne časove iz etike i sociologije, političkih nauka i kritičkog mišljenja. Na njih kidišu sporadični batinaši, ali i razni direktori i predsednici opština, što izaziva samo još žešći prezir i otpor.

Golemi su nivoi zlobe, političkog idiotizma i sadizma radi sitnih benefita i privilegija po šatro javnim (a zapravo privatno-partijskim) preduzećima.

Ali prisetimo se, štrajkovi, blokade i ostali činovi građanske neposlušnosti bili su svakodnevni u nedeljama i mesecima pre nego što je bio srušen režim Slobodana Miloševića. A posebno među profesorima, studentima i učenicima. Biće da se učesnici tog istog režima – direktni naslednici Miloševića, Šešelja i Marković – dobro sećaju kako je to bilo ili počelo?

Dok Novosađani malo drže čas i Beograđanima, te ostalim gradovima i filozofskim palankama.

Najzad, ne zaboravimo da su nacionalističko zlo i pljačkaško naopako, kao i naš društveni slom, i bili počeli u Novom Sadu – tzv. antibirokratskom revolucijom ili pučem iz 1988. godine. I to ne zaslugom Novosađana i Vojvođana.

Naime, vozovima na Železničku stanicu u Novom Sadu tada su masovno dovođeni (navodni) predstavnici kosovskih Srba da sruše vojvođansku autonomiju. Da upodobe i saborno ujedine, odnosno centralizuju vlast i ustoliče svetonazor militantnog etnonacionalizma.

Umesto sendviča, tada su im deljeni jedino jogurti Novosadske mlekare, i koja je u međuvremenu privatizovana. I tada nam se umesto birokratije, dakle, umesto propisa, procedura i struke – dogodio narod.

Da li onda treba da iznenađuje što je, 36 godina kasnije, nadstrešnica iste te Železničke stanice pala i poubijala ljude, upravo zbog nestručnosti, javašluka i odsustva birokratskih procedura?

U tom smislu, bilo bi nekakve pravde da baš u Novom Sadu započne jedna – „birokratska revolucija“. Da nam se dogode građani umesto naroda već jednom?

I život i rad po jedinstvenim pravilima i procedurama na racionalan, efikasan i predvidiv način. Dakle, profesionalna i bezlična birokratija umesto stranačkog i ličnog zapošljavanja, što znači i transparentne ugovore, nezavisno sudstvo, te vladavinu prava i pravila umesto samovolje. Dosadni „foteljaški“ propisi umesto jednog „to ti je rešeno“.

Drugim rečima, nisu ovo nikakve „obojene revolucije“ kojih se toliko pribojavaju putinofiličari na platnom spisku Kremlja. Ali jesu odvažni pokušaji – birokratske revolucije.

Uostalom, zato blokade i novosadskog suda i novosadskih fakulteta, i zato masovna zaustavljanja na ulici, samo da bi otete institucije radile svoj posao.

Zahtevi pobunjenih građana su jednostavni, koliko i preteški za iracionalno društvo prepleteno ličnim vezama i personalnim šemama – otvorimo ugovore i privedimo odgovorne pravdi. Uz malo saosećanja, ako je ikako moguće?

Ali, „u Srbiji se krvav trag briše lakše nego trag novca“, jezivo preciznim rečima novosadskog novinara Igora Mihaljevića. Masovno ubistvo u Novom Sadu zato predstavlja samo poslednje krvave ruke u nizu sačinjenom od ratova i zločina. I koji su, u ironiji za koju je samo istorija sposobna, započeli sa dogođenim narodom na toj istoj Železničkoj stanici u Novom Sadu. I zato Novi Sad sada drži čas.

(Danas/foto: Autonomija)