Popularni i kultni festival „Egzit“ najavio je svoj odlazak ili pak izlazak iz Srbije. U svojevrsnoj odmazdi prema kulturnim institucijama koje su podržale studente u blokadi, naprasno je ukinuto javno finansiranje ovog festivala i koje čini da Egzit bude finansijski održiv, odnosno relativno pristupačan za (domaće) posetioce. Nema para za vas, jebite se, baš kao i univerzitetski profesori i ostali štrajkaroši.

Hoćete nekakve i mrske Seks Pistolse, Igija Popa, Nika Kejva, Morisija, Palp, Kjur, Fejt Nou Mor, Menikse, Plasibo, Franc Ferdinand, Arktik Mankise, Bisti Bojse, Prodidži, Mednes i druge belosvetske rokenrol bendove na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu – ili pak razne DJ-eve do zore i potom? Eno vam ih u mrskom inostranstvu (pa i Zagrebu i Pešti), mi ovde više nismo zainteresovani. Kakvo đuskanje i uživanje u životu, zlo i naopako, sve su to drogoši i odnarođena omladina. Hoćemo gusle i Bokanove igrokaze, džabe vam jubilej.

I sad, da li se to gasi i progoni još jedna značajna institucija one moderne i kosmopolitske Srbije? Jer, podsetimo se sledeće činjenice. Pre nego što je postao komercijalni muzički festival, Egzit je nastao kao – studentski protest. „Nulti“ Egzit 2000. godine imao je za cilj da motiviše mlade ljude da glasaju na izborima. Zvuči poznato? A nakon krađe ovih izbora, u bliskoj saradnji sa Otporom i kampanjom „Vreme je“, i „egzitaši“ su blokirali Univerzitet u Novom Sadu, pozvali na generalni štrajk, i aktivisti i studenti su krenuli za Beograd 5. oktobra iz novosadskog kampusa (gde se Egzit tada održavao). Društveni aktivizam je bio i ostao ključna reč bar nekoliko prvih Egzita, i što je tradicija koju vešto baštine sadašnji rukovodioci festivalom. I, kako veli marketing, Egzit je postao motor razvoja grada, pokrajine i Srbije. Simboličko i stvarno otvaranje Srbije ka svetu. Ostalo je – biologija. Ili pak ružno starenje.

Nakon pada Slobodana Miloševića, ideja je bila da se prvo povežu progresivni mladi ljudi iz regiona, kao i da se u Novi Sad dovedu rokenrol bendovi (ali i spomenuti mladi) iz Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, a tek zatim iz sveta. Jer, hajde prvo da čujemo jedni druge, i što nam je toliko nedostajalo u ekonomskom i kulturnom embargu? Naime, na prvom i drugom Egzitu (2001. i 2002) učestvovali su i Darko Rundek, KUD Idijoti, Goran Bare, Let 3, Psihomodo Pop, Cubismo, Vlatko Stefanovski i drugi. Ubrzo su stigli i Laibach i Masimo Savić, Tamara Obrovac, Edo Majka, TBF itd. A i posle 2000, zbog odmazde konzervativno-crkvenih struja, osnivači Egzita su gulili pritvor zbog (lažnih) optužbi za finansijske malverzacije. I prećeno je bombama ukoliko se Egzit (2005) usudi na minut ćutanja zbog genocida u Srebrenici. Egzit je bio viđen kao progresivna, ako ne i subverzivna sila koja menja ratno-nacionalističku sliku o Srbiji, i koju su mnogi nastojali da održe i podgreju. Jednostavno rečeno, Egzit je bio slika – Srbije na Zapadu.

Međutim, šta ako je današnja stvarnost malo komplikovanija? A najava o odlasku Egzita samo još jedan zgodni marketinški trik, odnosno PR zavrzlama? Mnogi kulturni festivali i akademski izdavači su izgubili finansijsku podršku režima zbog svoje podrške studentima – spomenimo samo kultne Sterijino Pozorje i Akademsku Knjigu. Među njima fakat jeste i festival Egzit, i koji se poslednjih godina isuviše oslonio o novce od vlasti – te postao finansijski zavistan od iste. „Mi smo znali da će vlasti da zaspu EXIT ogromnim parama da bi nas ućutali, tim pre što je EXIT nastao da bi se suprotstavio takvoj diktaturi – Miloševiću i njegovoj političkoj deci“, izjavljuje jedan od osnivača festivala Bojan Bošković. Ali avaj. Posebno od 2012. godine, festival je izgubio svoje aktivističke korene i postao je uobičajeni komercijalni muzički festival kao i svaki drugi (iako se i dalje šatro ponosi navedenim aktivističkim korenjem).

Najzad, producentska kompanija Skymusic ubrzo kupuje značajan udeo u vlasništvu festivala, što je firma koja blisko sarađuje sa vlašću i njihovim (kontra)mitinzima. Ista je postala i monopolista na tržištu komercijalnih festivala od Beer Festa do Guče. Ali hej, i Egzit i Guča su najzad saborno i korupcionaški ujedinjeni, ko smo mi da se bunimo? Čelnici festivala se nasmejano fotkaju sa čelnicima vlasti, i on (ne)prirodno gubi na svojoj aktivističkoj dimenziji i kritičkoj oštrici već više od deset godina. Direktor festivala Dušan Kovačević je, u autorskom tekstu za Danas, u januaru i najzad progovorio o „pritiscima“ koje doživljava i koji mogu dovesti do gašenja festivala – bez odavanja detalja o navedenim pritiscima. Kako beše ono o đavolu i tikvama? A o dinaru da se u kolo uđe, i dva da se iz njega izađe? Da li to Egzit odlazi ili pak – izlazi?

Jer, onda se dogodila Srbija u previranju. Pa vlasti progone i sprovode odmazdu nad svim pojedincima i institucijama koje su podržale studente u antirežimskim protestima. A ko, ako ne Egzit, će podržati studente? Stotinu mu didžejeva, gde je krvava šaka na zvaničnom sajtu Egzita? Tek nakon pritiska javnosti i otvorenog pisma bivših saradnika (i mahom mojih drugova), organizatori festivala se oglašavaju kilavim saopštenjem o „pravu studenata na protest“. Ni mukajet o studentskim zahtevima, a kamoli o krvavim rukama korumpiranog i bahatog režima. Metiljavo, tanko, otprilike kao Novak Đoković.

Osladilo se praviti komercijalni festival uz podršku vlasti, šta li, pa se radije ne talasa? Uz to, i umesto u medijima, ovo mlako saopštenje objavljeno je jedino kao „Instagram stori“ – i koje nestaje za 24 časa. Pa je čak i to bilo dovoljno da se slavina zavrne, što svedoči jedino o raspojasanoj nervozi i autogolovima vlasti. A umesto mira u svetu i zdravlja delfina, možda je vreme da Egzit najzad (i iznova) promoviše nemir u Srbiji? Uostalom, da li je Vučić ikada posetio Egzit i zašto nije?

Priča o odlasku Egzita najverovatnije nije samo najnovija mamipara, već realnost. I pritisci su zasigurno veliki – baš kao i ulog. U neku ruku, studenti Srbije su već napravili svoj festival pobune i novosadski korzo, sa sve logom, bedževima, himnama i horovima. Šta čeka Egzit i hoće li se vratiti svojim korenima, ističući krvavu šaku sa zidina Petrovaradinske tvrđave? Pa šta košta da košta? „Budimo realni – tražimo nemoguće“? Gde se dede poziv na raspisivanje vanrednih izbora, od strane festivala kojem je u nazivu – izlazak na izbore? To je Egzit koji poznajem(o). Ili smo to svi zajedno ostarili, odrasli i dobili svoju decu i mlade? Koji dobro znaju šta hoće, a Egzit je stvar za dinosauruse? Pa ipak, festival i Egzitov kamp na Štrandu su preblizu Univerzitetu u Novom Sadu (koji je i blokiran i pod opsadom u isto vreme) da bi se bivalo slepim i pravilo da se ništa ne događa. Univerzitet nam je svedok, crna rupa režima će usisati sve dobro u sebe, dodvoravali i umiljavali joj se mi ili ne. Pa i naše sinekure, udobne fotelje, plate i honorare. Mi univerzitetski profesori u Srbiji ne dobijamo plate još od februara, pa ko nas pita? Niko nije zaštićen, pa ni institucija ili fenomen kao danas benigni Egzit.

Žurka je gotova. Četvrt veka kasnije, „ko zna zašto je to dobro“, utešno bi rekli starci poput ovog sociologa i kolumniste. A „Treba se tući“, poručio bi mladi Koča Popović. Vaistinu, ima li Egzit smisla u Vučićevoj Srbiji? Ili je odsvirao svoje? I te kako ima, ali valja krenuti iz početka. Preko stotinu dana festivala u parkiću ispred Filozofskog fakulteta, sa namerom da (mladi) ljudi izađu na izbore i sruše korumpirani režim. Jer, to je bio „nulti“ Egzit koji zauvek pamtimo kao deo našeg identiteta.

Možda je vreme da iznova krenemo od te – nule? Eno parkića kod kampusa; sada se tamo istrčavaju kerovi. Donesimo binu i ozvučenje, dovedimo bendove ili ove što vrte ploče, puštajmo filmove i organizujmo pozorišne predstave? Jednom je upalilo, zar ne?

(Danas, foto: Medija centar Beograd)