Prvog decembra, Vudi Alen je napunio 90 godina, a bilo je to i 60 godina od njegovog prvog igranog filma (What’s New Pussycat?, 1965). Kao što čitateljka verovatno zna, u pitanju je proslavljeni i kontroverzni američki režiser, ali i scenarista, glumac, komičar, pisac, stalni saradnik čuvenog časopisa NJujorker, te klarinetista ili džez muzičar.

Režirao je preko 50 dugometražnih filmova (mahom po jedan film godišnje), napisao pet zbirki kratkih priča, autobiografiju (Apropos of Nothing, 2022) i, nedavno, prvi roman (What’s With Baum?, 2025). Manje je poznato da je Teofil Pančić naziv za svoju kultnu kolumnu u Vremenu, Nuspojave, preuzeo od naziva Alenove zbirke priča (Side Effects, 1980).

Pridev „proslavljeni“ nije fraza. Vudi Alen je dobio četiri Oskara (tri za originalni scenario i jedan za režiju), uz čak 24 nominacije (16 puta za scenario – najviše puta u istoriji Američke filmske akademije, 7 puta za režiju i jednom za glumu). Mnogo češće od Alena, Oskara osvajaju glumice u njegovim filmovima – Dajan Kiton, Dajan Vist (dva puta), Mira Sorvino, Penelepe Kruz i Kejt Blanšet. A ostalih nagrada je tek tušta i tma. Uzgred, on sam nikada nije bio na ceremoniji dodele Oskara, pod zgodnim izgovorom da tada nastupa sa svojim bendom u jednom njujorškom džez klubu. Njegova inspiracija su najveći evropski režiseri, a neretko je nazivan i „američkim Bergmanom“. Ukratko, jedan je od najuticajnijih umetnika druge polovine 20. veka.

U svojim filmovima i ostalim delima, Vudi Alen je izgradio autobiografski lik neurotičnog i urbanog intelektualca gde je teško razlikovati stvarnost i fikciju. Kako je sam rekao, „Dve najveće zablude o meni su da sam intelektualac zato što nosim naočare, i da sam umetnik zato što moji filmovi gube novac“. U pitanju je i lik promućurnog šaljivdžije, ali i zlosretne, krotke ličnosti koja je i filozofski i stvarno opsednuta seksom, smrću („Ne plašim se smrti; samo ne želim da budem tu kada dođe“) i apsurdom egzistencije („Život je prepun bede, usamljenosti i patnje – i onda se završi prebrzo“). „Jedino zbog čega žalim u životu je što nisam neko drugi“, umeo je da kaže.

A rodio se u Bruklinu kao Alan Stjuart Konigsberg u jevrejskoj porodici niže srednje klase i kratko studirao filozofiju na Univerzitetu Njujork. Još kao tinejdžer je pisao šale koje je slao novinama i komičarima, zarađujući džeparac kao mladi autor. Od tada do danas, njegov stil je bio jedinstven: introspektivan, neurotičan, autoironičan, prožet filozofskim i literarnim referencama, te je ubrzo stekao reputaciju briljantnog humoriste.

Njegovi rani filmovi bile su tzv. urnebesne komedije (Take the Money and Run, 1969; Bananas, 1971; Everything You Always Wanted to Know About Sex, 1972; Sleeper, 1973) sa apsurdnim humorom, parodijom i političkom satirom, ali i nagoveštaji dubljih tema koje će razvijati kasnije (npr. Love and Death, 1975), mahom tema – ljubavi i smrti. Pravi preokret u njegovoj karijeri događa se 1977. sa filmom „Eni Hol“ (Annie Hall). Film osvaja četiri Oskara (najbolji film, režija, originalni scenario i glavna glumica Dajan Kiton) i obnavlja žanr romantične komedije, u godini kada se pojavljuju prvi „Ratovi zvezda“ i Spilbergov „Bliski susret treće vrste“. Posle toga, Alen se okreće ozbiljnijim tonovima: Interiors (1978), Manhattan (1979) i Stardust Memories (1980) koji svedoče o njegovoj ambiciji da uđe u ligu velikih evropskih autora, poput Bergmana i Felinija. I uspeva u tome.

Osamdesetih, „zreli“ Alen snima filmove koji balansiraju između komedije i drame. Briljantni „Hana i njene sestre“ (1986) donosi mu još jednog Oskara za scenario, dok „dostojevski-jevski“ „Zločini i prekršaji“ (1989) spaja filozofiju i kriminalnu priču. U ovom periodu, sarađuje sa glumicama poput Dajane Vist, Mije Ferou i Anđelike Hjuston, stvarajući bogatu galeriju ženskih likova. Istražuje pozorište (Broadway Danny Rose, 1984), psihoanalizu (Zelig, 1983), fantastiku (The Purple Rose of Cairo, 1985) i metafilmske forme (Radio Days, 1987).

Devedesete su već obeležene privatnim skandalima i žutom štampom, naročito razvodom i sudskim sporovima sa Mijom Ferou, ali i dalje stvara – genijalni filmovi poput Husbands and Wives (1992), Mighty Aphrodite (1995) i Deconstructing Harry (1997) potvrđuju njegovu vanserijsku kreativnost. U 21. veku, snima van Njujorka, pronalazeći nove inspiracije u Londonu (sjajni Match Point, 2005; i slabiji Scoop, 2006. i Cassandra’s Dream, 2007), Barseloni (Vicky Christina Barcelona, 2008), Rimu (To Rome with Love, 2012) i Parizu (Midnight in Paris, 2011). „Ponoć u Parizu“ postaje njegov najveći hit u 21. veku, donosi mu novog Oskara za scenario, i podseća publiku na Alenovu sposobnost da spaja nostalgiju i filozofiju.

A o filozofiji se ovde i radi. Njegov golemi opus karakterišu egzistencijalizam i filozofska pitanja (smrt, moral, smisao), seks i ljubav, neuroza i humor, te nostalgija za prošlim epohama i poštovanje prema umetnosti i umetnicima. Alenov filmski izraz odlikuju improvizacija, dijalog, urbani prostori, i često crnohumorni tonovi. Uzgred, sve svoje scenarije i priče, on i dalje piše na pisaćoj mašini „Olympia“ koju je kupio sa 16 godina – i koja i dalje radi. Dakle, njegov opus od preko 50 igranih filmova nije samo niz komedija i drama, već i bogato polje filozofskih refleksija.

U njima se prepliću apsurd, nihilizam, ali i neodoljiva ironija, humor i lepota. On je jedan od retkih popularnih filmskih stvaralaca čiji rad eksplicitno izlazi iz okvira filmske umetnosti i prelazi u polje filozofske refleksije. Ko smo mi? Ima li boga? Da li ljubav daje smisao? Zašto moramo umreti? Ili, Alenovim rečima: „Ne želim da postanem besmrtan putem mojih filmova, želim da postanem besmrtan tako što neću umreti. Ne želim da živim u srcima svog naroda, želim da živim u svom stanu“.

U zlokobnom popkulturnom dobu u kojem je Vudi Alen otkazan, prokazan, izopšten ili „kenslovan“, valja podsetiti na filozofsku suštinu njegovog opusa. On je otvoreno govorio o svojoj fascinaciji piscima i filozofima kao što su Kjerkegor, Dostojevski, Niče, Sartr i Kami. U njegovim filmovima, likovi se suočavaju sa pitanjima smisla života, moralnog izbora, i konačnosti smrti. Alenov svet je apsurdan: bog ćuti, kosmos je indiferentan, a ljudi tragaju za smislom u svetu koji im ga ne garantuje.

Njegovi junaci često verbalizuju ovu egzistencijalnu teskobu kroz duhovite replike. Veliki deo Alenove filozofije vrti se i oko problema etike – da li je moguće počiniti zločin i izbeći kaznu? Njegov odgovor je potvrdan. Pravda ne pobeđuje uvek, moral i smisao su krhki konstrukti, a čovek je ostavljen sam da odluči šta je ispravno i šta nije. Na primer, njegovi protagonisti ubijaju svoje ljubavnice i na kraju se izvuku pukom srećom – jer su sreća i slučajnost značajniji od nepostojeće kosmičke pravde. Moral nije ugrađen u kosmos i ljudi su sami odgovorni da ga izgrade ili pak izigraju.

Opsesivna tema Vudija Alena je i smrt koja je istovremeno i zastrašujuća i smešna. Čovek je osuđen da živi u senci smrti, ali upravo ta svesnost može učiniti život dragocenim. Naravno, tu je i minuciozna analiza ljubavi, komplikovanosti romantičnih veza i međuljudskih odnosa („Ne znam koje je pitanje, ali seks je svakako odgovor“). Najzad, Alenova najveća moć je humor, koristeći šalu da iznese ozbiljne ideje. Ironija, samoponižavanje, dosetke – sve je u službi razmišljanja i (samo)spoznaje („Ako želiš da nasmeješ boga, ispričaj mu svoje planove“). Njegovi filmovi i knjige prepuni su pristupačnih filozofskih referenci, a humor mu omogućuje da govori o teškim temama – smrti, (be)smislu, ljubavi, seksu, krivici – bez naročite patetike ili patosa. Tako filozofija postaje deo svakodnevnog razgovora.

Humor, ljubav i umetnost jedini su načini da se izborimo sa ništavilom i apatijom. U svetu gde vlada apsurd, Alen nas uči da se iznova smejemo. A ta i takva filozofija nam je toliko neophodna. O kontroverzama koje prate Alenovo ime – neki drugi put. Srećan ti rođendan, Vudi!

(Danas/foto: Autonomija)