Ko o čemu, opozicija o predizbornim kolonama.

Isto je bilo i 2016. (pre famoznog bojkota), kad smo se takođe iscrpljivali sholastičkim raspravama o tome koliko opozicionih kolona (ne) staje na vrh igle ili na izbornu listu.

Očekivala se saradnja između DS Bojana Pajtića i SDS Borisa Tadića, ali do nje nije došlo.

Za razumljivo zaboravne, tada je jednu kolonu na izborima činila koalicija oko DS (Pajtić-Živković-Zelenović), a drugu kolonu koalicija Čeda-Boris-Čanak.

Treću kolonu Patriotski blok Dveri i DSS (Sande Rašković Ivić), a četvrtu DJB Saše Radulovića.

Peta kolona bili su radikali, naravno. Opozicionari su tada osvojili, navedenim redom, 227 hiljada (6 odsto), 189 hiljada (5,02), 190 hiljada (5,04) i 227 hiljada (6 odsto) glasova.

Dakle, skoro pa identično (tanko), iako ove partije i koalicije nisu rasule glasove već ušle u parlament.

Nakon par meseci, Đilas je izašao iz DS. Pet godina kasnije, ponovo smo pred izborima i potencijalnim kolonama o kojima bistrimo i mudrujemo.

50 nijansi desnice

A pitanje o predizbornim kolonama, i najboljoj taktici opozicije, uopšte nije pitanje utiska i smatranja, želja i pozdrava, već pitanje – nauke, odnosno ozbiljnog društvenog istraživanja.

Politički lideri su ekstremno pristrasna bića, takođe žive u informacionom mehuru (na Tviteru i okruženi saradnicima), i vešto će da pronađu argumente za svaku svoju zamisao.

Pa umesto da im se babački snije to što im je unapred milo, valjalo bi da angažuju ozbiljne istraživače koji bi empirijski proverili sve hipoteze.

I to na ozbiljnom i povećem uzorku, sa dobro osmišljenim pitanjima, te pojačano fokus-grupama i sličnim istraživačkim drangulijama.

Tek tada će opozicija zaista tvrdo i čvrsto znati odgovor na pitanje od milion kolona – da li to simpatizeri opozicije više simpatišu jasne programske i ideološke kolone, ili pak opoziciju na okupu?

Naravno, metodološki problem jeste i što naš uplašeni glasač neretko misli jedno pre izbora, a drugo na samim izborima (i nakon kampanja i poruka).

Ali bismo opet imali kakvu-takvu predstavu o javnom mnjenju, umesto utešnih spekulacija i gledanja u pasulj, dlan ili nebo.

A danas?

Mnogo toga se promenilo, a zapravo ništa naročito.

Osim što najnovije kolone sada čini – 50 nijansi desnice.

Prvu kolonu šatro-umerena desnica oko Dragana Đilasa sa restlovima DS (Jeremić, Lutovac i drugi).

Drugu kolonu opet ekstremno desni Dveri, a treću iznova sumasišavše desni DJB. Četvrtu čine oldskul desni DSS i nekakvi monarhisti.

Čede, Borisa i Čanka više nema na vidiku, osim po televizijama kao podesnih tumača društvene stvarnosti.

S tim u vezi, jedini politički izuzetak i ideološki kuriozitet predstavljaju Ne davimo Beograd i Akcija Nebojše Zelenovića (sa Građanskim demokratskim forumom Zorana Vuletića).

I koji su uzbudili duhove najavom da samostalno izlaze na izbore, te da su neophodne tzv. programske kolone umesto Srba na okup.

Na drugoj strani, nalaze se spomenuti desni opozicionari koji pozivaju na famozno jedinstvo, i zabataljivanje programskih i ideoloških razlika.

Zbog čega, i već viđeno, prozivaju NDBG i Zelenovića za sitnosopstveničke interese, ako ne i kolaboraciju sa vlastima ili kao petu kolonu.

„Odozgo“ i „odozdo“

I sad, zbog relativnog uspeha par ekoloških inicijativa, ova ekipa je ubrzo prozvana Zelenom (a i Zelenovićevo prezime ne odmaže), iako je stvarnost mnogo složenija.

Sam Zelenović je razborito poručio da „nije ekspert za ekologiju, niti želi tako da se predstavlja“ (ali i promovisao Zeleni dogovor za Srbiju), dok su i NDBG lokalne i urbanističke teme dodatno osnažili onim globalnim i ekološkim. Međutim, obe grupacije zaista imaju i minulog rada i političkog nasleđa u domenu zelenih politika – i to mnogo pre nego što je to postalo kul. NDBG su organizovali nebrojene proteste zbog zagađenog vazduha, i mlatili po Staroj planini i posvud. Zelenović je kao gradonačelnik Šapca još 2017. otvorio postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda (koje nemaju ni Beograd, Novi Sad ili Niš).

U politiku je odvažno uveo i referendumsko odlučivanje građana o tome kako će biti potrošen njihov novac, izdvajao rekordnih sedam odsto budžeta za kulturu, te otvoreno govori o Srbiji na Zapadu.

Ali, najveće političke razlike između NDBG / Zelenih i svih ostalih Desnih, zapravo su u samoj logici političke borbe, a ne u zabrinutosti za vazduh, vode, drveće i delfine.

Da bismo to razumeli, zgodno je da poznajemo istoriju političke – Levice.

Kako ističe sociolog Ričard Senet, svaka politička organizacija mora da odgovori na problem saradnje ili solidarnosti među svojim članovima, simpatizerima i glasačima.

I, levica se istorijski (po)delila prema tome kako tačno omogućiti ili proizvesti ovu solidarnost i zajednički identitet.

Prvi pristup bio je onaj odozgo, a drugi je bio odozdo.

Tipičan primer za prvi bile su nemačke levičarske partije, a tipični drugi bili su američki levičarski aktivisti i pokreti u lokalnoj zajednici.

Jedni su naglašavali jedinstvo, a drugi promovisali otvorenost i inkluzivnost. Levičarske partijske vođe koje delaju odozgo razumeli su da mora postojati određena disciplina i lojalnost.

Dok lokalni aktivisti koji delaju odozdo razumeju da moraju biti otvoreni za participaciju mnogih, pa i na uštrb spomenute discipline.

U neku ruku, ovo jeste i sociološka ili školska razlika između političke partije i političkog pokreta.

Ali su stvarne razlike one u pogledu političke taktike i borbe.

Tokom čitavog 20. veka, u pitanju je bio jaz između tzv. političke levice i socijalne levice.

Naravno, ovi taktički i organizacioni kontrasti nisu karakteristični samo za levicu, niti pripadaju prošlosti.

I političku logiku prvih simbolizuju Đilas i kompanija, a logiku drugih NDBG i Zelenović. Možda se baš zato i ne razumeju?

Famozne predizborne kolone

Za prve ili za političku levicu u Evropi, velikom neprijatelju se može suprotstaviti jedino velikom snagom.

Velike političke partije i sindikati bili su jedini način da se svrgne kapitalistička zver. A bliska solidarnost između članova predstavlja najbolji alat ili sredstvo za postizanje ovih političkih ciljeva.

Model za takvu politiku bila je vojna organizacija, sa militantima poput Robespjera ili Lenjina kao ikonama.

Za Robespjera, idealni revolucionar bio je policajac, dok je Lenjin u Šta da se radi? navodio paralele između politike i rata.

Kao i u vojsci, partijska disciplina dolazi odozgo i mora se očuvati po svaku cenu. Iz tih razloga, marksizam-lenjinizam bio je (pre)oprezan prema svakom nejedinstvu i divergentnim stavovima.

Čak i Marks u Kritici Gotskog programa (1875) oštro napada Socijaldemokratsku radničku partiju Nemačke (najsnažniju levičarsku organizaciju u Evropi) zato što nije dovoljno revolucionarna. Mnogi prijatelji tada postaju neprijatelji, i ovo je bio ključni tekst političkog bratoubistva.

Jer, političko jedinstvo i ideološki purizam predstavljaju imperativ.

Za druge ili za socijalnu levicu u Americi, politička borba je izgledala posve drugačije.

Za ove levičarske aktiviste, vodeća pitanja bila su mnogo prizemnija od svetske revolucije: nedostatak obrazovanja i lečenja, očajni uslovi stanovanja, i socijalna izolacija imigranata.

Smatrali su da do promena može doći jedino odozdo ili na lokalu – a ne u globalu.

Oni se obično i pogrešno etiketiraju kao reformisti (nasuprot zgodnijim revolucionarima), ali je ključna razlika iznova u političkoj taktici, te u karakteru i samoj logici organizacije.

Za ove levičarske pokrete i aktiviste, solidarnost ili kooperacija predstavljala je cilj po sebi, a ne tek sredstvo za neki politički cilj.

I udruživanje građana odozdo imalo je da funkcioniše po principima inkluzivne, otvorene i uzajamne zajednice, kao što je to isticao anarhista Petar Kropotkin.

I što predstavlja osnovu za mnoge raznolike i tzv. grasruts pokrete dan-danas.

Ovaj jaz između političke i socijalne levice nekad se interpretira i kao kontrast između Evrope i Amerike, revolucije i reforme, pa i komunizma i anarhizma.

Ali je njegova suština u delovanju odozgo nasuprot delovanju odozdo.

U političkoj akciji prema državi ili prema društvu.

Evropska opozicija kapitalizmu fokusirala se na delovanje odozgo, na partiju i na državu, dok je američka bila delovala odozdo na zajednicu i na društvo.

U pitanju je bio sudar između dve različite politike – nacionalne i lokalne.

I upravo ovu sociološku aparaturu, na osnovu istorijskog iskustva političke levice, valja primeniti i na naše famozne predizborne kolone.

Na jednoj strani, imamo političku logiku desničarske opozicije oko Đilasa, Jeremića ili Obradovića.

Poput marksista svojevremeno, oni se takođe iscrpljuju u umobolnom bistrenju nečije pravovernosti i bojkotaškog poštenja.

I nastoje da formulišu krupnu, unisonu i nadasve jedinstvenu političku organizaciju koja bi svrgnula poredak i režim.

Na drugoj strani, imamo lokalnu ili grasruts logiku građanskih aktivista – od Ne Davimo Beograd i Zelenovićeve „otvorene građanske platforme Akcija“, preko raznih Građanskih i Lokalnih frontova (Kraljevo, Niš, Požega, Valjevo, Kula i dr), sve do udruženih građana po mesnim zajednicama na novosadskim Limanima.

I oba pristupa jesu i legitimna i poštena. Ali, skapirajmo sledeće. Ne radi se o dve kolone, radi se o dve politike.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)