Čega se plašimo? Ničeg naročito. Samo hrane koju jedemo, vode koju pijemo, vazduha koji udišemo, i tehnologije koju koristimo. Plašimo se i migranata, gejeva i (ravnopravnosti) žena.

Terorista, verskih sekti i droge. Kriminala, nasilja i rata. Bolesti, ali i lekova. To jest, vaskolike hemije, pesticida i GMO, osiromašenog uranijuma i zračenja mobilnih telefona. I da nam nebo ne padne na glavu, poput stanovnika onog kočopernog galskog sela. Ili kao nebeski narod u rupi na ćilimu zemaljske Evrope. Plašimo li se i tog mraka? Šta su naše babaroge?

Krupnim i masnim slovima, užas, pakao, haos i horor svakodnevno najavljuju najtiražnije novine ili tabloidi u Srbiji, od naslovnih stranica do vremenske prognoze.

Pakleni plan Šiptara ili Paklene vrućine, svejedno je – katastrofa nam sleduje (FOTO) (VIDEO). Za samo godinu dana (2016-2017) bilo je čak 155 najava ratova i sukoba na naslovnoj stranici Srpskog telegrafa, a 110 na naslovnici Informera.

Dakle, po jedan rat na svaka dva-tri dana. Rizik i opasnost su i omiljene teme prečestih medijskih obraćanja predsednika Aleksandra Vučića. I koji nas zatim – da narod razume – mesijanski izbavlja od zla i naopakog u jednom radiodifuznom pročišćenju.

RIZICI PROCENE: Međutim, nije to ništa novo. Sociolozi već decenijama drobe o tome da je moderni svet postao rizično mesto za život. Pa danas postoji i veoma uzbudljiva naučna disciplina – sociologija rizika. Naravno, rizici i procene rizika drevni su koliko i drevne civilizacije. Još u Vavilonu u Mesopotamiji, postojala je odabrana grupa ljudi (Asipu) koja je konsultovana u situacijama koje su rizične, neizvesne ili posebno teške. I Hamurabijev zakonik imao je niz propisa u vezi sa rizicima, a reč rizik (rhiza) koristio je i Homer.

S druge strane, rizik se u modernom nemačkom jeziku (Risiko) pojavljuje tek sredinom 16. veka, a u engleskom (risk) u drugoj polovini 17. veka (iako je latinska reč riscum bila u upotrebi i ranije). Drugim rečima, rizik je i jedna neobično – moderna pojava. Kako to?

U predmodernim društvima ili famoznom srednjem veku, razne opasnosti su bile sveprisutne. Kuge i ostale zarazne bolesti, ratovi, invazije i opsade, glad, potresi, suše i poplave, duhovi, veštice i vradžbine, tada nisu predstavljali rizik, već naprosto – način života. Beše to život koji je relativno težak, kratak i jeftin. Jer, danas si tu, a sutra već nisi. I priroda i društvo bili su krajnje ćudljivi, neizvesni i nepredvidivi.

Međutim, usponom nauke, tehnologije i modernosti uopšte, ljudi su najzad počeli da kontrolišu tu prirodu i društvo. I tada se pojavljuje ili konstruiše koncept – rizika. Pa mi, moderni, naivno nastojimo da izbrišemo ili bar umanjimo svaku nepredvidivost iz naših života.

Upravo zato je rizik moderni fenomen. Jedan novi način posmatranja sveta i njegovih haotičnih manifestacija ili nepredviđenih okolnosti. Rizik se u modernosti definiše u okvirima verovatnoće neke opasnosti ili nevolje (npr. 1:1000, 1:10.000 itd).

Ukoliko je ta verovatnoća relativno visoka, tada su određena supstanca, fenomen ili ponašanje – rizični. Prema teoriji verovatnoće, mi tehnički računamo rizik od npr. požara ili udara groma, saobraćajnih nesreća ili pada sa motocikla.

Pa uvodimo propise o obaveznim protivpožarnim aparatima, gromobranima, vezivanju pojasa ili nošenju kaciga. Računamo i zdravstvene rizike od pušenja, nuklearne energije, zagađenja vazduha, gaziranih sokova, pa čak i rizike od terorizma i rata. Tokom pandemije kovida 19 (koja traje!), kalkulisali smo i rizike od kvaka, gelendera i dugmića u liftu, te dodira, susreta, restorana i kafane.

HISTERIJA ISKRIVLJUJE STVARNOST: A zatim su stigli sociolozi. I jeretički razborito utvrdili da ne postoji rizik bez – društva. Rizik nije objektivna karakteristika neke supstance ili aktivnosti, već se rizik mahom konstruiše u društvu i kulturi.

Eksplicitna pažnja posvećena riziku u sociologiji pojavljuje se 1980-ih godina, prvenstveno kao reakcija na nuklearne incidente u Tri Majl Ajlendu u Sjedinjenim Državama (1979) i Černobilju u Sovjetskom Savezu (1986). Ali je sociologija zatim usredsredila svoju teorijsku i istraživačku pažnju na to kako sami ljudi procenjuju rizike, kako barataju rizicima, i kakvo je njihovo znanje o rizicima (inače, krajnje kilavo i pristrasno).

Zatim, i na ključne dimenzije klase, roda, starosti, etniciteta, religije i slično, zato što su neke grupe ljudi naprosto u većem riziku od drugih. Kao i na činjenicu da politički lideri, interesne grupe i masovni mediji neretko konstruišu rizike i proizvode svojevrsnu kulturu straha. I otuda je sociologija rizika toliko dragocena.

Pokazalo se da ljudi uopšte ne zarezuju objektivne verovatnoće rizika. Šta nama znači rizik od 1:5.000 ili 1:50.000? Da li je to puno ili malo? Na našu percepciju opasnosti dramatično utiču mnogi društveni, kognitivni i medijski faktori. Kad ljude u društvima Zapada priupitamo za vodeće rizike i opasnosti, oni najčešće navode terorizam, avionske nesreće i nuklearne katastrofe.

Međutim, ove opasnosti, uzete zajedno, ubile su manje ljudi u prethodnih 50 godina, nego što automobili, alkohol ili pušenje pojedinačno ubiju ljudi tokom samo jedne godine. Jednostavno rečeno, svaki put kad uđemo u avion, mi smo u mnogo manjem riziku nego kad uđemo u automobil.

Takođe, zabrinutiji smo oko rizika po naše fizičko, ali ne i mentalno zdravlje. I ljudi danas masovno percipiraju pesticide kao mnogo opasnije od hirurških intervencija ili operacija, iako to nije slučaj. Među najopasnijim drangulijama po naše zdravlje i život zapravo su – mokre i klizave keramičke pločice u sopstvenom kupatilu. Pa ne osećamo naročitu jezu ili strah tokom tuširanja, zar ne?

Dakle, potcenjujemo rizike od fizičkih povreda, udara struje ili od kućnih aparata, te cigareta, alkohola i drumskog saobraćaja, dok usput precenjujemo rizike od terorizma ili nuklearne energije. Javnost ne bi ni imala saznanja o pojedinim pojavama kao rizičnim da nije bilo medijski senzacionalističkog izveštavanja o njima.

Čitave društvene grupe tada se neretko identifikuju kao opasne – homoseksualci za širenje HIV, imigranti za gubitak poslova, a feministkinje za slom porodice i tradicionalnih vrednosti. Ovako se samo proizvodi masovna histerija i iskrivljuje stvarnost.

Uostalom, rizik od osiromašenog uranijuma je doslovno nepostojeći, ali su mediji i propaganda prenapumpali ovaj strah u srpskoj javnosti. A sećamo li se aflatoksina, i zašto smo na ovaj realni rizik zaboravili? I da li su rizici od rata u regionu stvarni ili pak tabloidno proizvedeni?

SNAGA NOĆNIH MORA: Nema rizika ili opasnosti bez društva u kojem živimo. Jedini izuzetak su katastrofični udar meteora (koji se nije dogodio 66 miliona godina), odnosno invazija zlonamernih vanzemaljaca (koja se nije dogodila nikad). Čak su i zemljotresi, cunamiji ili erupcije vulkana katastrofalni onoliko kakvo je tačno društvo koje pogađaju.

To jest, rizici od ovih prirodnih katastrofa zavise od nivoa društvenog razvoja: gustine stanovništva, stepena urbanizacije, kvaliteta izgradnje, hitne medicinske pomoći i tome slično. I globalno zagrevanje je društveno proizvedeno, odnosno posledica je ljudskog delovanja. Pandemije zaraznih bolesti takođe zavise od ljudskih društvenih mreža, pošto virusi zaražavaju onoliko ljudi koliko im naši susreti dopuštaju.

A svet je danas brojniji i međupovezaniji nego ikad u ljudskoj istoriji. Dakle, rizici nisu izuzeti iz društvenih aktivnosti, istorije ili kulture. Rizik je mahom lična percepcija koja je oblikovana kulturom, društvenom strukturom, i odnosima moći. A još je kultni Adam Kertis u BBC dokumentarcu Snaga noćnih mora (2004) pokazivao kako političari (zlo)upotrebljavaju naše strahove da bi uvećali svoju moć i kontrolu u društvu.

Nekadašnja sigurnost, poverenje i odvažna samouverenost Modernosti ustupaju mesto sveprisutnoj sumnji, zebnji i strahu. I rašivaju naše društveno tkanje. Gejevi, lezbejke, trans osobe, zamisli o polu i rodu, feministkinje i ostale veštice nam napadaju porodicu, decu i tradiciju. Mrski Albanci i još mrskiji Zapad nam otimaju Kosovo. A Crnogorci svetinje. Teroristi otimaju avione, a migranti i poslove i žene.

Rudnici i industrija, svojevremeno simboli progresa, sada prete životnoj sredini, srpskom selu i ljudskom zdravlju. Dok brat Putin preti nuklearnom bombom. I samo uživanje je postalo rizično. Pušenje izaziva kancer, a masna ili ukusna hrana kardiovaskularne bolesti. Seks bez kondoma je takođe postao – rizičan.

Zahvaljujući koronavirusu, rizik postaju i rukovanje i poljupci. Po društvenim mrežama vrebaju predatori, prevaranti i propagandisti, uz lažne slike tela i stvarnosti na Instagramu. Za mnoge ljude, opasnost su i vakcine, odnosno medicina, hemija ili nauka u celini.

Dok crni panteri švrljaju Vojvodinom. Svuda oko nas je neminovna katastrofa.

A da li je zaista tako? Ma kakvi. Nije društvo u riziku, već je rizik u društvu. Umesto proizvedenih strahova, užasa i haosa iz naših tabloida, hajde da radije pripazimo kad mokrim tabanom stajemo na klizave pločice u svom kupatilu.

(Danas, Foto: MC)