Srbija je ustala. Probudila se iz dogmatskog dremeža, odurne čamotinje i raspojasane apatije. Srbija koja je mlada, pametna, bistra, obrazovana, dobro organizovana, željna promena i boljeg života ovde i sada. Uz „Za milion godina“ jugoslovenske rok-misije („Nikad ne boj se, ljubav jača je“) i „Mi plešemo“ (tj. „Mi šetamo“) zagrebačkog Prljavog kazališta, nezvanična himna studentskih protesta postala je i Dositejeva – „Vostani Serbije“. Posve prigodno. Jer, vaistinu: Davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi i Srbe razbudi. I pokaži Evropi tvoje krasno lice, svetlo i veselo, kao prizor Danice. Pa i lučom sa mobilnih telefona za sliku sa drona, zašto da ne? I famoznim „pumpanjem“ odnosno nespuštanjem tenzija.

Četiri meseca nakon masovnog ubistva pod napredno rekonstruisanom nadstrešnicom, ljudi masovno demonstriraju po fakultetima, trgovima i mostovima u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, ali i Čačku, Kraljevu, Kikindi, Futogu, Rači, Crnoj Travi, Zmajevu, Župi, Kisaču i Ruskom Krsturu. Mnoga od ovih mesta posetili su i studenti u istorijski nezabeleženoj kampanji pešačenja „od vrata do vrata“. Studenti, učenici i građani ustali su u oko 400 naselja ili u najmanje 138 od 191 opština u zvaničnoj Srbiji (ili sa Kosovom). Hrabro, i upadljivo usamljeno, štrajkuju prosvetni radnici i advokati. Srbija se dositejevski „vozbudila“ i postavlja pitanja o tome kako živimo, kuda dalje, i – dokle više? Da, ima tu boga oca zastava Srbije, i treba, kao i onih svetosavsko-litijaških, ali i jugoslovenskih i Ferarijevih takođe. A pre svega duhovitih i maštovitih transparenata na „uradi sam“ kartonima.

Ova tekuća revolucija nije „obojena“ već krajnje crno-bela. Na jednoj strani su po(t)kupljeni „ćaciji“ sa dna kace kao poluživi zid ispred Skupštine i Predsedništva. Lažni studenti, lažni panduri, lažni navijači, lažno uposleni u javnim preduzećima, lažni Srbi sa Kosova sa Metohijom. Sve je imitacija i simulacija. Nakon Studenata 2.0, dolaze nam i Inženjeri 2.0, Lekari 2.0, Profesori 2.0, jer uvek bude voljnih za posao kapoa ili čuvara logora. Na drugoj strani, stoji neopevana masa i energija ljudi koji pešače i/ili dolaze iz cele Srbije da mirno prošetaju ili da zgaze režim, svejedno. Legitimitet se klimao i do sada, a definitivno je srušen u Beogradu 15. marta 2025. godine. Tog dana, vlast je imala vlast samo u nakaradnom „Ćacilendu“, odnosno komadiću jednog naoružanog i besnog paradržavčeta.

Vlada je pala, a pobunjeni i dragoceniji deo Srbije je ustao. Beograd je iznova ušetao u istoriju i (p)ostao svet. Sveprisutne zastave Ferarija su ona stvarna zastava Evropske unije danas. I kontinuitet sa prodemokratskim protestima 1996/97, i simbolička inkarnacija sveta kojem želimo da pripadamo. Paradigma boljeg života ili izmaštanog luksuza Zapada, ali i fer i poštene borbe, utrke ili pak maratona u „najbržem cirkusu na svetu“. Svi su bili ili znaju nekog bliskog ko je bio u toj nepojamnoj gužvi. Dogodio se najveći protest sproću vlasti u Srbiji ikada. Politikološkinja sa Harvarda Erika Čenovet tvrdi da oko 3,5 odsto stanovništva treba da bude aktivno u (nenasilnim) protestima da bi se ostvarila politička promena. To je oko 235.000 ljudi u Srbiji, što imamo i na pretek. Ili se Harvard prebrojao? U kafanama se samo o protestima priča, što znači da je zrelo za revoluciju.

I opet je u subotu mahom bilo mirno i dostojanstveno, zahvaljujući dalekovidosti studenata i njihovom istančanom „osećaju za filing“. U šumu informacija ili magli (građanskog) rata, studenti premeštaju svoj protest podalje od potencijalnog epicentra sukoba. I zato nema „snaga haosa i bezumlja“ na tzv. Javnom servisu kao radikalskoj mantri za šašoljenje medijski ispranih ganglija. Studentkinje i studenti su iznova nadmudrili vlast koja je huškala na krvoproliće. A šta smo očekivali ili „napumpano“ priželjkivali? Da goloruki mladići i devojke krenu na žandarmeriju, naoružane huligane i, ko zna, tenkove sa vatrenim (a ne samo zvučnim) topovima? Bedževima na pendrek i mitraljez? Imali bismo imali stotine nastradalih, zapaljenu Skupštinu, uhapšene rektore, i žandarme na svakom fakultetu u vanrednom stanju. Zabranjeno i ono malo slobodnih medija na kablu. I svi bismo strahovali da nam ne pokucaju na vrata zbog rušenja ustavnog poretka. Uz Studente 2.0 dogodila bi se i Sablja 2.0, i probudili bismo se u beloruskoj diktaturi.

Pa ipak, (iz?)vanredno stanje već imamo, samo ga nije proglasilo. I nije da odmazde ili kontrarevolucije nema. Mnogi ljudi se od subote javljaju u domove zdravlja zbog vrtoglavice, mučnine i oštećenja sluha. Prosvetni radnici u štrajku nisu dobili platu. Pretresaju se kancelarije nevladinih organizacija. Uhapšeno je nekoliko najhrabrijih novosadskih aktivista na koje ne smemo da zaboravimo. Na podu ćelije u zatvoru na Klisi je i čuvena profesorka sociologije Marija Vasić iz „Jovine“ gimnazije.

I autorka knjiga o Novosadskoj raciji, kada su fašisti ljude bacali pod led. Kao i gradski odbornik Mladen Cvijetić, inače student ovog sociologa i kolumniste, te studenti Lazar Dinić, Srđan Đurić (Filozofski fakultet) i Davor Stefanović (Fakultet tehničkih nauka). Mnoge od njih već hapse „kao antibiotik“ – na svakih osam sati. Nema nanogice, nema pomilovanja i nema milosti, samo tvrda represija putinovskog tipa. Gde se dede zahtev o oslobađanju studenata kao političkih zatvorenika? A bili su to ljudi koji su i pokrenuli blokadu Filozofskog fakulteta i Rektorata u Novom Sadu, ali i borci za Šodroš i autonomiju Univerziteta – pre nego što je to postalo „napumpano“ ili „kul“, uporno ukazujući na krvave ruke i krvavi trag vlasti.

Zatim, interventna policija je pendrecima tukla studente koji su u utorak oko ponoći pokušali da blokiraju Skupštinu grada Novog Sada. U subotu su u ovoj zemlji zaustavljeni svi vozovi i autobusi do Beograda, kao i javni gradski prevoz. Dođavola, gde mi to živimo? I kakva je to vlast koja ne može da održi ni sednicu mesne zajednice bez kordona žandarmerije? Čega se plaše i kakvu sve dokumentaciju zaista čuvaju, ako je ne spaljuju i ne seckaju? Zatim, u otkriću o zvučnim topovima, ne zaboravimo nikada – i podsetimo studente – na sledeću činjenicu. Režim u kojem su učestvovale mnoge centralne ličnosti ovog režima, je onim stvarnim topovima i granatama uništavao i Vukovar, i Sarajevo, i Dubrovnik. Dok su studenti u blokadi u zubima imali cuclu, a ne pištaljku, nadomak Beograda je 2001. otkrivena masovna grobnica sa telima 744 kosovskih Albanaca. Šta su dimne bombe u Skupštini Srbije kada je za govornicom iste prećeno ubistvom „stotinu Muslimana za jednog Srbina“? „Raspameti“ i „Tuci u živo meso samo“, naređivao je lažni heroj Ratko Mladić. Šta takav svetonazor sprečava da uradi isto prema sopstvenim građanima?

Umesto na nasilje, studenti su vešto pozvali građane na isto ono što i sami rade – na štrajk, građansku neposlušnost i plenume (zborove građana). Jer, kiflica i grickalica, dušeka i vlažnih maramica imaju i previše. Ali, od toga verovatno nema ništa. Društvo u Srbiji je neuporedivo kilavije organizovano, ucenjeno, uplašeno, cinično i, naprosto, starije od studenata. A ukoliko se radije ne bi strateški povezivali sa opozicionim partijama i organizacijama civilnog društva, vreme je da se sami studenti – politički organizuju. Organizacija im je do sada dobro išla, zar ne? Studentski zahtevi i vaskoliko „pumpanje“ ne egzistiraju u političkom vakuumu. Svi ljudi koji su iznosili pecivo, voće, napolitanke i bajadera-prasetine studentima u šetnji, nisu to radili zbog studentskih zahteva, već da bi režimu videli leđa. Zato je već prevelika odgovornost na plećima studenata još veća. Tako je – kako je, i nijedan drugi subjekt ne može da nas izbavi od zla, niti da nam dositejevski osvetla obraz kao društvu i naciji. Bistrooki studenti već jesu bili realni, te zahtevali i uradili nemoguće. Probudili Srbiju i umnogome je oslobodili straha. „Sad se pokazuje da nismo ološ“, rečima komšije za susednim stolom dok pišem ove redove u limanskoj kafani. Borba se nastavlja.

(Danas/foto: Autonomija)