Kako upodobiti univerzitet? Ovo pitanje je danas na umu mnogih režimlija u našoj Republici.

Pa, ima o tome kod Putina, Sija i ostalih autokratskih drugara iz tzv. BRIKS-a. Kako se države iz dotičnog labavog i neformalnog saveza ili geopolitičke platforme (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, uz Iran i Emirate), i kojim je toliko fascinirana prorežimska javnost, odnose prema – znanju? Tačnije, prema visokom obrazovanju? „Ratove dobijaju učitelji“, poručio je Putin početkom 2023. godine. Zatim je istu stvar ponavljao i obrazlagao na svojoj redovnoj maratonskoj sesiji razgovora sa prorežimskim i pažljivo odabranim novinarima krajem godine.

I što je značilo da će politizacija i militarizacija ruskog obrazovnog sistema samo dobiti na bržem, jačem i boljem zamahu, uz promociju izdašnog društvenog konzervativizma među omladinom i svima koji se tako osećaju. Radi se o Putinovoj kampanji da dodatno napumpa obrazovanje „patriotizmom“ i da protera svaki „zapadni uticaj“ sa univerziteta. A zapravo, da uguši svaki bunt među studentima i profesorima na fakultetima koji su žarišta političkog aktivizma. Rečeno – učinjeno.

U radikalnom preoblikovanju ruskog sistema (visokog) obrazovanja, nastavni planovi i programi se prepravljaju kako bi se naglasio „patriotizam“. Udžbenici postaju „nacionalne čitanke“ u kojima se umanjuje državnost Ukrajine, veliča Rusija i prikriva totalitarni karakter Sovjetskog Saveza. U pitanju su najopsežnije promene u ruskom obrazovanju još od 1930-ih godina.

S tim u vezi, na čuvenom Državnom univerzitetu Sankt Petersburg, u maju 2022. praktično je ugašen i/ili ugušen tamošnji Filozofski fakultet (Smolni koledž) i ugledni program „slobodnih umetnosti i nauka“. Slični studijski program ukinut je i na Ruskoj akademiji nacionalne ekonomije i javne uprave jer „uništava nacionalne vrednosti“. Uzgred, na Državnom univerzitetu Sankt Petersburg, pravo su diplomirali i Vladimir Putin (1975) i Dmitri Medvedev (1987).

Međutim, ova (nekada) ugledna institucija postala je vodeća u odmazdama protiv studenata i profesora koji nisu lojalni Kremlju, odnosno paradigma represije u ruskom obrazovanju, gde konzervativci proteruju liberalne i slobodnomisleće individue.

A na Državnom univerzitetu u Moskvi, 2023. godine je osnovana i izvesna Viša škola političkih nauka „Ivan Iljin“ koju predvodi Putinov intimus, opskurni čudak i fašista Aleksandar Dugin. Ni ime ove više škole za političke kadrove nije odabrano slučajno: Iljin je bio ruski ultranacionalista koji je pohvalno govorio o Hitleru i Musoliniju, te zagovarao pravoslavnu autokratiju u Rusiji.

Sam Dugin, kao vatreni pristaša Putina, dobio je zadatak da revidira „domaće naučne i obrazovne paradigme i uskladi ih sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima“. Uz to, državni univerziteti u Moskvi i Sankt Petersburgu su još 2009. dobili specijalni status kao „institucije od nacionalnog značaja“ – što je značilo i da njihove rektore postavlja Vladimir Putin lično. Uzgred, deca poginulih boraca u ratu u Ukrajini više ne moraju da polažu prijemni ispit pri upisu na ove (nekada) najuglednije državne univerzitete.

Od invazije na Ukrajinu, rektori ruskih državnih univerziteta revnosno su prihvatili netoleranciju Kremlja prema svakoj autonomiji, protestu i samoorganizovanju. Profesori koji su govorili protiv rata ili su uopšte vodili dijalog o ratu na svojim časovima su otpušteni (zbog „nemoralnih činova“ i „rusofobije“), a studenti koji su kritikovali vlast i rusku „specijalnu vojnu operaciju“ (pa i na ličnim društvenim mrežama) izbačeni su sa univerziteta. Najbolji naučnici su napustili zemlju, mnogi profesori su završili na robiji, dok sve upadljivo nalikuje staljinističkim čistkama.

Ubrzano se gase i studijski programi posvećeni filozofiji, sociologiji, političkim naukama, međunarodnom pravu, pa engleskom jeziku i književnosti. Nekoliko nedelja pre invazije na Ukrajinu, Moskva je napustila Bolonjski proces. Umesto toga, uvela je program „Prioritet 2030“ koji zagovara „formiranje patriotskog pogleda na svet kod omladine“. Fundamentalni princip akademskog života – sloboda mišljenja i istraživanja novih ideja – srušen je dekretima koji amfiteatre i profesore pretvaraju u glasnogovornike režima. Da li je to (ruski) svet na koji se ugledamo?

A slično je i u „čelično prijateljskoj“ Narodnoj republici Kini. Počevši od januara 2024, Komunistička partija Kine preuzima direktnu ulogu u upravljanju univerzitetima širom zemlje putem „pripajanja“ partijskih komiteta sa – rektoratima. Iako (jedina) vladajuća partija odavno ima svoje ogranke i komitete unutar univerziteta i drugih akademskih institucija, nikada ranije se nije baš direktno spojila sa upravama univerziteta, čak ni tokom zloglasne Kulturne revolucije.

Dakle, postojeće partijske kancelarije na univerzitetu spajaju se sa kancelarijom rektora da bi se formirala nova „Kancelarija partijskog komiteta“ koja će upravljati univerzitetom. Zvuči zgodno? Naime, Komunistička partija je na svojoj „Centralnoj konferenciji o ideološkim i političkim pitanjima na fakultetima i univerzitetima“ usvojila zahteve o „potrebi za sve čvršćim upravljanjem univerzitetima“, uz pozive partijskim drugovima da „ujedine svoje misli i akcije kako bi odražavali socijalističke univerzitete sa kineskim karakteristikama“.

I zato ceo univerzitet mora da usvoji partijsko obrazovanje i integriše režimsku politiku sa osnovnim nastavnim planom i programom. Mnogi profesori se hapse i optužuju za „nemoralno ponašanje“ ako kritikuju vlast na predavanjima i društvenim mrežama.

A slično je i u nesvrstano drugarskoj Indiji. Pod vladavinom ekstremno desničarskog nacionaliste Narendre Modija od 2014. godine, u Indiji je praktično ugušena svaka akademska sloboda na univerzitetima. Državni univerziteti poput Univerziteta u Delhiju ili Univerziteta Nehru imali su neke od najboljih studijskih programa na svetu – što je svojevrsni izuzetak za države tzv. „trećeg sveta“. Međutim, na mesto rektora ovih i drugih univerziteta vremenom dolaze partijski lojalni ljudi i koji zatim otpuštaju mnoge profesore zbog njihovog „anti-indijskog“ delovanja.

Kritički orijentisani komentatori danas tvrde da su indijski univerziteti postali „senke“ u smislu znanja i akademskih standarda, otvorenog dijaloga i demokratskih procedura koji su ih nekada odlikovali. Radikalne napade na univerzitete poduzeo je i donedavni kolega ekipe iz BRIKS-a, brazilski i konzervativni predsednik Žair Bolsonaro (2019-2023). Pod izgovorom štednje, urušavao je autonomiju univerziteta postavljajući podobne rektore, zaustavio nova zapošljavanja i finansiranje mnogih istraživanja iz oblasti društvenih nauka. Bolsonarovu ideologiju odlikovao je vatreni antiintelektualizam, u kojem se univerziteti i intelektualci komotno tretiraju kao „neprijatelji naroda“. Da li je to budućnost koju želimo? Ili je već stigla?

Napadi na univerzitete, nauku, pa i ljudsko znanje jedan su od vodećih stubova autoritarnih vlasti na svetu u prethodnoj deceniji. I odvajkada. Univerzitet je, pre svega, prostor koji visoko vrednuje slobodno mišljenje i istraživanje, te stvara etos kritičkog mišljenja. I što je sve krajnje nepodnošljivo za korumpirane i nacionalističke vlasti.

Dakle, i ovo su neke (ne)akademske lekcije ili pak „uradi sam“ PowerPoint prezentacije za koncentraciju moći u ultrakonzervativnim i „briksovskim“ režimima poput srpskog. A posebno kada u odbranu demokratije, solidarnosti i vladavine prava danas ustaju nebrojeni fakulteti, studenti i profesori u Srbiji. Ali, ko zna, možda je „Putin“ bio u pravu u toj jednoj stvari – „ratove dobijaju učitelji“ (i što je zapravo lažni citat Ota fon Bizmarka). A ukoliko izgubimo ovu bitku, budućnost srpskih univerziteta i Srbije je mračna. I već viđena po odurnim režimima neslobodnog sveta. 

(Danas, foto: Medija centar Beograd)