Kada država iznebuha i dramatično podigne cenu onoga što je bila jedina i već kilava sloboda, te kopča sa svetom, dogodi se – studentska revolucija. Zvuči poznato? Upravo se to letos dešavalo na Kubi, kao svojevrsna Revolucija 2.0. I sad, sve one majice i posteri po studentskim sobama sa natpisom „Hasta la victoria siempre“, Če Gevara bi bio ponosan – ili pak ne bi? O čemu se radi?

Kubanska državna telekomunikaciona kompanija ETECSA je 30. maja objavila drastične promene u cenama interneta za građane i omladinu. I malo ko je mogao da predvidi da će ta odluka probuditi uspavanog diva – studente. Nezadovoljstvo zbog naglog rasta troškova mobilnih podataka brzo se pretvorilo u nešto mnogo značajnije, u prvi pravi studentski pokret na Kubi još od kako je Fidel Kastro preuzeo vlast u revoluciji 1959. godine. Po prvi put za šest decenija i kusur, kubanski studenti ponovo pronalaze svoj glas, osporavajući ne samo cene interneta, već i same temeljne strukture državne kontrole koje su oblikovale njihovu stvarnost od samog rođenja.

Šta se dogodilo? Neposredni povod za pobunu kubanskih studenata jeste bio očigledan, koliko i šatro banalan: novi sistem cena interneta bio je izrazito nejednak. Osnovni mesečni plan od šest gigabajta interneta koštao je 360 kubanskih pezosa (oko 1 dolar). Međutim, za dodatnih tri gigabajta bilo je potrebno platiti čak desetostruko više: 3.360 pezosa, i što je više od minimalne mesečne plate (2.100 pezosa). Pored toga, za te dodatne pakete bilo je neophodno plaćanje u američkim dolarima – valuti koju većina stanovnika nema (osim partijskih lidera). Za generaciju koja se oslanja na internet za obrazovanje, komunikaciju i za kontakt sa svetom uopšte, ovo je postalo više od ekonomske nepravde; studenti su to nazvali „digitalnim aparthejdom“ i to sa punim pravom. I na Kubi se pojaviše – „blokaderi“.

Početkom juna, studenti Fakulteta za matematiku i informatiku Univerziteta u Havani pozvali su na akademski štrajk, odnosno blokadu univerziteta. Ubrzo su im se pridružile kolege sa drugih fakulteta – pre svega studenti filozofije, sociologije, umetnosti i književnosti. Ono što je ovaj pokret razlikovalo od ranijih, izolovanih protesta (uključujući one iz 2021. i 2024. zbog nestašica lekova, hrane i struje) bio je način na koji su studenti artikulisali svoje zahteve i nezadovoljstvo.

Jer, bio je to famozni – plenum. Studenti su objavili zvanična saopštenja upućena univerzitetskim vlastima, sproveli miran akademski štrajk, organizovali međufakultetske sastanke za koordinaciju, delili otvorena pisma u kojima su odbacili novi sistem naplate interneta, uz šerovanje stavova u odbranu akademske slobode. Kroz sve to, studenti su održali disciplinu nenasilja, iako su im univerzitetske vlasti, uz podršku državne bezbednosti, pretile mogućim posledicama (uključujući isključenje sa studija) ukoliko nastave blokadu te odbiju da ponovo potvrde svoju bezuslovnu podršku Komunističkoj partiji. Vlasti (uključujući tu i državnu – ćaci Federaciju studenata univerziteta Kube – FEU) su za proteste optužili „spoljne neprijatelje“ koji manipulišu studentskim pokretom. Definitivno zvuči poznato.

Štrajkovi i blokade su se ubrzo proširili i na univerzitete izvan Havane i širom ostrva – u Santjago, Bajamo i Santa Klaru. Studenti su izdavali saopštenja i o ekonomskoj nepravdi i teškoćama, kao i o pristupu informacijama, jednakosti i pravu na nezavisno organizovanje van okvira države. Kada je kubanski državni Telekom studentima ponudio skroman ustupak od dodatnih šest gigabajta interneta, oni su taj gest odbili, smatrajući ga nedovoljnim. Digitalni urođenici, vaistinu. Ko bi rekao da će cena interneta izazvati – studentsku revoluciju? Ko ne bi?

Naravno, kontroverza oko interneta osvetljava širi obrazac državnog monopola koji postoji i van sektora telekomunikacija. Moć kompanije ETECSA da nametne tako drastično povećanje cena odražava neograničenu moć državnih monopola u sistemu koji ne trpi ni konkurenciju, ni odgovornost. Na Kubi, građani su izloženi proizvoljnim odlukama državnih preduzeća bez ikakvog načina da im se suprotstave, osim tihog pokoravanja. Epilog? Blokade i štrajkovi ipak su okončani nakon nekoliko nedelja „konstruktivnog dijaloga“ između vlasti i probranih studenata („koji žele da uče“), i nakon što su Ministarstvo visokog obrazovanja i ETECSA dali određene garancije. Na glasanju među studentima, oko 51 odsto njih se izjasnilo za povratak na nastavu.

Ali treba znati i sledeće. Studentski pokret na Kubi ima dugu i važnu istoriju. U prvoj polovini 20. veka, kubanski univerziteti su bili epicentri političkog aktivizma, te slobode govora i izražavanja. Studenti su predvodili proteste protiv korupcije, zahtevali demokratske reforme, i igrali presudnu ulogu u nacionalnoj politici. Čuvena „Eskalinata“ (stepenište) Univerziteta u Havani bila je mesto nebrojenih demonstracija koje su na kraju oblikovale putanju zemlje. Uostalom, vođe Kubanske revolucije bili su i mladi i dobro obrazovani ljudi, a ne samo gerilci u cokulama i maskirnim uniformama. Kastro je po obrazovanju bio pravnik (a Gevara lekar), diplomirao je 1950, i na fakultetu je bio veoma uključen u studentski aktivizam i politike sproću imperijalizma.

Međutim, nakon revolucije, Kastrova vlast je sistematski preuzela kontrolu nad studentskim organizacijama, pretvarajući ih u instrumente za prenošenje državne ideologije i kontrolu nad mladima. Kao rezultat, univerziteti su izgubili tradicionalnu autonomiju i u mnogome postali sredstva indoktrinacije, a ne centri kritičkog mišljenja. Federacija univerzitetskih studenata (FEU), nekada uporište studentske nezavisnosti, pretvorila se u produženu ruku Partije, koja je birala njene lidere prema političkoj lojalnosti, a ne posvećenosti studentskim interesima.

Verovatno se i oni bave jedino „brucošijadama“ kao i naši SNStudentski parlamenti. Kastro je dobro razumeo da autonomni studentski pokreti predstavljaju potencijalnu pretnju po režim, pa je kooptirao studentske strukture i ispunio ih ideološkim komesarima. Država je obezbedila da univerziteti proizvode poslušne profesionalce, a ne kritički nastrojene građane. I tako sve do studentske pobune zbog cene protočnog gigabajta, odnosno Kubanske revolucije 2.0.

Kubanski studentski pokret koji je u nastajanju predstavlja suštinski raskid sa nametnutom pasivnošću. Prvi put od 1959. kubanski studenti ne nastupaju kao puki primaoci „revolucionarnog obrazovanja“, već kao mladi građani sa legitimnim zahtevima i hrabrošću da ih javno artikulišu. Oni iznova prisvajaju autonomni prostor koji je otet njihovim prethodnicima i potvrđuju svoje pravo da misle, govore i organizuju se nezavisno. Internet predstavlja nešto duboko značajno za ovu generaciju: njihov prvi trajni kontakt sa svetom izvan državne kontrole. Za razliku od svojih baba, deda, pa i roditelja, koji su prošli kroz teškoće ranih godina revolucije i mirnodopsko doba nakon što su sovjetske trupe napustile ostrvo (1991), današnji mladi su doživeli postepeno otvaranje digitalnih prostora koje država ne može u potpunosti da nadzire ili manipuliše njima. Videli su kako njihovi vršnjaci u drugim zemljama žive, uče i izražavaju se. Oni razumeju da je njihova izolacija veštačka – održavana namernom politikom, a ne prirodnim okolnostima.

Če Gevare su danas sa internetom, a ne sa mitraljezom pod palcem i kažiprstom. Uprkos izolaciji zbog nepravednog embarga, internet upućuje na mogućnosti boljeg života. S tim u vezi Kuba nije usamljena, naprotiv. Samo u 2025. studenti ili „generacija Z“ je ustala od Bangladeša do Madagaskara, od Nepala do – Srbije. Njihov aktivizam odlikuju digitalna pismenost, globalna solidarnost, i snažan osećaj moralne hitnosti. Ova borba nije politička u užem smislu, već je i kulturna ili antisistemska, odnosno predstavlja izazov po ukorenjene sisteme nejednakosti, korupcije i nepravde. Lokalne borbe postaju globalni razgovori i oblikuju političku svest nove generacije. Ko bi to rekao – studentska gerila će spasiti svet.

(Danas, foto: Autonomija)