Tragedija svih balkanskih društava je što svi indikatori pokazuju propast i neuspjeh političkih elita koje sve to sakrivaju iza paravana nacionalizma, i to uspješno zbog sveprisutnog straha i nepovjerenja, kaže Aleksandra Tomanić, izvršna direktorica Evropskog fonda za Balkan.

U razgovoru za Al Jazeeru ona ukazuje kako je to slika ‘kod kuće’, dok u državama u koje odlaze građani cijele regije, svi postanu ‘naši’. Ona kaže kako se na Balkanu prazne ‘krvlju natopljene zemlje’, jer na njima niko više ‘ne može ili ne želi da živi’, a donosioci odluka kao rješenje opet nude krv.

Kada se govori o eurointegracijama Zapadnog Balkana, do nedavno su se obje strane priče makar pravile da se približavaju, dok sada se niko više ni ne pretvara da je tako, kategorična je naša sagovornica.

Ove godine se obilježava 20 godina samita iz Soluna kada je državama Zapadnog Balkana obećana evropska perspektiva. Kako gledate na protekli period?

– Protekli period ukratko možemo da nazovemo period izgubljene nade. Evropska unija je sanjana na jedan veoma emotivan način, kao jedan emotivan cilj, a sada se odlaganje tog cilja u dalju budućnost doživljava dosta iracionalno i kao neka vrsta razočarane ljubavi. A nijedna od država regiona nije ni blizu ispunjena kriterijuma, pre svega političkih, a onda i svih ostalih, tako da to odlaganje može da se iskoristi za rad, promene i reforme, kao što je uostalom moglo efikasnije da se iskoristi i prethodni period, da je bilo političke volje.

Evropska unija je pre svega interesna zajednica. Članstvo je definisano kroz jasne kriterijume, nakon političke volje kao najvažnijeg preduslova, sam proces je dosta tehnički. U ovom regionu je u jeku rata i sveopšte propasti države i društva EU predstavljala ideal, simbol bezbednosti, standarda, vladavine prava, slobode medija,… svega onoga što se činilo nedostižno.

U međuvremenu, EU na sopstvenu štetu i na žalost celog ovog regiona više nije ono što je nekada predstavljala. Ima brojne interne probleme, nesuglasice, ali pre svega nije monolitna kako se zamišlja. Ima različite institucije, političke frakcije, interese država članica,.. dakle stvarnost je daleko kompleksnija.

Sa druge strane, države u našem regionu nikada istinski nisu prihvatile obaveze koje su poznate na putu ka članstvu. Niko ovim državama ne brani da se reformišu u funkcionalne demokratije, da jačaju institucije, da imaju slobodnu tržisnu privredu. EU je tu da sve to podrži finansijski, tehnički, ekspertski.

Nakon jedne faze koja se zvala „EU se pravi da se proširuje, Zapadni Balkan se pravi da se pridružuje“, ušli smo u fazu gde se više niko i ne pretvara.

Nedavno je održan samit EU-Zapadni Balkan. Da li će on popraviti situaciju kada je riječ o balkanskom evropskom putu?

– Evropska unija ne uspeva da nađe odgovore na situaciju u regionu. Dobijamo birokratske odgovore na politička pitanja. Barem ja tako tumačim celu debatu oko nove metodologije pregovora. Mi nemamo krizu metodologije, nije problem na tehničkom nivou, nego na političkom. Imali smo poglavlja, pa smo dobili klastere i apsolutno se ništa nije promenilo.

Tako ni ideja fazne integracije ili pristup jedinstvenom tržistu neće ništa promeniti. Zašto bi parče kolača pomerilo stvari i izazvalo veću euforiju i posvećenost reformama od celog kolača koji je 20 godina stajao na stolu i nije uspeo da pokrene političke elite u željenom pravcu? Problem je upravo u tim političkim elitama koje su zarobile države i koje imaju podršku EU.

Stabilokratija je izraz koji je skovan pre par godina i čini mi se da ćemo ga spomiljati uz dozu nostalgije, jer je barem imao deo „demokratije“ u sebi. Vreme bi bilo da se uvidi da bez istinske demokratije neće biti ni stabilnosti. Evropska unija planira da poveća finansijska sredstva za Zapadni Balkan, očekuje se „plan rasta“, što u osnovi nije loša ideja. Međutim, planirana sredstva su preniska da bi se premostila ili smanjila sve veća razlika između regiona i EU, a previsoka za korumpirane sisteme u koje će se sliti.

Države regije potresaju interni problemi koji imaju potencijal da se preliju u susjedstvo. Krenimo od Srbije, kako ocjenjujete trenutnu politiku Beograda u odnosu na regiju i odnosu na proteste „Srbija protiv nasilja“?

– Nasilje je dominantan narativ vec decenijama. Taj narativ ne ide samo od jedne strane ili stranke, mnogobrojni su akteri, ali postoji jedna vrsta monolitnog nacionalizma i diskursa nasilja, te dehumanizacija i targetiranje „drugog“, a to je svako ko nije „sa nama“. Počelo je od Hrvata, preko Bošnjaka, Albanaca pa sve do sopstvenih građana.

Nasilje je u TV programima, tabloidima, u skupštini, u javnom prostoru, na svakom zidu. Nasilje je bukvalno sveprisutno. I početkom maja se manifestovalo u dva masovna ubistva, u roku od 36 sati – 19 osoba, prevashodno dece i mladih, lišeno je života. Toj statistici moramo dodati i 22 femicida samo ove godine do sada. Dakle, bez patetike može da se kaže da je pitanje života i smrti.

Građani su zato izašli na ulice. Prvi skup je bio komemorativni, u tišini. Ali je već tada krenuo napad od strane vladajućih struktura i dalja polarizacija već duboko podeljenog društva. Propuštena je prilika da se građani ujedine u bolu nakon tragedija koje su se desile, što je pogrešna i neodgovorna politička odluka. Nastavljeno je vređanje i targetiranje građana, glumaca, aktivista, profesora, opozicionih političara…

I sada Srbija ima najmasovnije proteste u protekle dve decenije. Kuda god oni vodili kratkoročno, važno je da su se desli, važno je da su se građani oslobodili straha i da je ta kolektivna psihoterapija na ulici doprinela makar malom ozdravljenju. A ti efekti će se tek videti. Građani Srbije ovim protestima pokazuju koliko su željni normalnosti. A to je jedan sveobuhvatan proces.

Iskreno se nadam da će početi i suočavanje sa proteklim decenijama, sa sopstvenom odgovornosti. To je više nego neophodno za samo društvo u Srbiji, a osetile bi dobrobiti i sve susedne države.

Koliko podrška Srbije nacionalističkim pokretima u BiH, Crnoj Gori i na Kosovu ugrožava put ove države ka EU. Da li vlasti uopšte i žele postati dio Unije?

– Godine 2008., kada je trenutna vladajuća stranka SNS nastala iz Srpske radikalne stranke, raspoloženje u društvu i među glasačima Srbije je bilo takvo, da niste mogli da osvojite većinu na izborima bez jasnog opredeljenja za EU. Preko noći prihvaćene evropske vrednosti su najkasnije iz današnje perspektive bile isključivo taktične, ne suštinske.

Nažalost, brojni pametni ljudi su ne samo poverovali, već i aktivno učestvovali u stvaranju i jačanju struktura kakve su danas. Danas Srbija pada na svim međunarodnim indikatorima demokratije, ljudskih prava, slobode govora i podrška građana članstvu u EU je nikad manja. Nešto se tu ne uklapa, u toj jednačini – ili se zapravo sve uklapa, zavisi iz koje perspektive se gleda.

U Srbiji se dešavaju politički skandali u obimu i frekventnosti da ih je teško sve i zapamtiti. Najskoriji primer je slučaj oko Aleksandra Vulina, direktora Bezbednosno-informativne agencije, nekadašnjeg ministra odbrane, kao i unutrašnjih poslova kojem su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije. Kada se pročita saopštenje, nailazi se na „umešanost u lanac trgovine drogom“, na „zloupotrebu službenog položaja“, na bliskost sa trgovcima oružja, na podršku širenju Ruskog uticaja “nauštrb mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu”.

Podsetimo se i da je Aleksandar Vulin prvi pokrenuo i priču oko „srpskog sveta“, tako da je referenca ka regionu i te kako utemeljena. I u Srbiji, koja je deklarativno i dalje posvećena Evropskim integracija, on je i dalje na funkciji, čak je i javno podržan od predsednika države. To je neverovatno i ovaj primer se može dodati kontekstu protesta i zahtevima za normalnosti zbog koje su građani Srbije evo već mesecima na ulici.

Nacionalistički sentiment u BiH je, nadam se da nije pretjerano, jači nego ikada od završetka rata. To je posebno vidljivo u slučaju bh. entiteta RS i predsjednika Milorada Dodika. Kako tumačite njegove poteze, te odgovor Sarajeva, Berlina, Beograda, Brisela na separatizam koji Dodik zagovara?

– Dodik sada radi sve što već dugo najavljuje. Mislim da kada govorimo o njemu, moramo da pogledamo duži vremenski period i da se podsetimo kako je ranije govorio i o Haškom sudu, i o Mladiću, i o Karadžiću, o Dejtonskom sporazumu. U najmanju ruku te izjave ranije i sada nisu konzistentne, a može se reći da ili tada, ili sada nije bio iskren.

Situacija u entitetu nije dobra, i nacionalizam je uvek dobar paravan za prekrivanje loše politike, uključujući korupciju. Potrebno je vratiti fokus na korupciju, tada će svi ostali potezi postati jasniji. Čini se da se ide u dalje zaoštravanje, ali ne samo političko, nego ponovo i među građanima Bosne i Hercegovine.

Najjeziviji pokazatelj je Srebrenica 11. jula, kada se uveče održao koncert u porti Srpske Pravoslavne Crkve, dok je ranije tog dana glasna muzika nacionalističkog žanra odzvanjala gradom. To je toliko neljudski, da nam treba novi izraz. Kao i u slučaju Srbije, suočavanje sa sopstvenom prošlosti i odgovornosti je neophodno, bez toga kao što vidimo nema ni najosnovnije ljudskosti. Manipulativno i zanimljivo je i to, da su upravo ti akteri koji se protive preuzimanju odgovornosti uz tezu odbrane naroda od kolektivne krivice jedini koji baš taj „narod“ i nazivaju genocidnim.

Niko osim srpskih nacionalista nije tako nazvao srpski narod. Krivica je individualna, činjenice su utvrđene sudskim presudama i nema nepoznanica.

I samo kratko o očekivanjima od „Brisela“ – u kompleksnosti Brisela, tamošnjih institucija, interesa i agendi da uzmemo samo primer Evropske komisije (EK). Predsednica EK Von der Leyen je na početku svog mandata najavila da će njena komisija da bude geopolitička. I onda je nadležnost za zemlje proširenja i susedstva dala komesaru iz Orbanovog Fidesza.

Orban je ukinuo liberalnu demokratiju u svojoj zemlji, podržava autoritarne političare u celom regionu, podriva vladavinu prava u samoj EU, skriva u Mađarskoj bivšeg severomakedonskog premijera Gruevskog od pravde u Severnoj Makedoniji, i od njegovog komesara ne treba ništa očekivati. Pisala sam ranije o zarobljenim državama u našem regionu, ali i o zarobljenoj komisiji. Ostaje nam nada da će sledeća komisija ozbiljnije da shvati situaciju u regionu i da pristupi shodno tome.

Iako je bila najbliža Uniji, Crna Gora se jako udaljila u posljednje vrijeme. Kako da se vrati na pravi kolosijek, da li će do toga uskoro i doći?

– Promena vlasti nakon tri decenije nije lak zadatak. Nakon toliko vremena, potrebno je menjati ceo uspostavljeni sistem i to je težak i dugoročan proces. Ali je smena vlasti izuzetno važan korak, pa se zapne, pa se padne, ustane i na kraju prohoda. U našem regionu nedostaje najosnovniji činitelj demokratije, a to je smenjivost vlasti.

Crna Gora se često navodi kao dobar primer u kontekstu EU integracija, ali ona to naizgled jeste isključivo u poređenju sa zapadnobalkanskim susedima. Pregovori su počeli 2012. godine i bez obzira što su sva poglavlja otvorena (u slučaju CG njih 33), svega tri su privremeno zatvorena. Poređenja radi – Hrvatska je za šest godina završila pregovore.

Ali sve i da Crna Gora uradi sve što se od nje očekuje, ne verujem da će brzo biti sledeća članica EU. Sama EU nije spremna, pre svega institucionalno i ne verujem da će bilo koja država postati članica pre neophodne reforme Evropske komisje, sistema glasanja u Savetu, kao i podele poslanika u Evropskom parlamentu.

Kosovo je ponovo u pažnji javnosti zbog poteza kako Prištine, tako i Beograda. Kako tumačite tamošnju situaciju, ko će prvi popustiti ili će doći do nove eskalacije?

– Tamošnja situacija je pre svega velika tragedija za stanovništvo. Scene nasilja su nedopustive i samo produbljuju jaz, strah i nepoverenje. Napad Srba na KFOR, koji čuva srpsko stanovništvo, kao i srpske manastire, je za svaku osudu i mora dobiti sudski epilog.

Dijalog koji se vodi godinama nije dao željene rezultate, između ostalog i što se vodio iza zatvorenih vrata, što su se dogovori i sadržaji dijaloga nazirali i sklapali iz medija sa obe strane, a pre svega što se nije ulagalo u dijalog među građanima. Takođe, smatram da nije dovoljno da EU bude samo „facilitator“ tog dijaloga, nego da mora mnogo aktivnije da se uključi kako bi se došlo do održivog, realnog i trajnog rešenja.

Iako je dio EU, Hrvatska ima svojih problema, a pojedini lider podržavaju i nacionaliste iz drugih država. Šta se dešava na relaciji Zagreb-Balkan?

– Zanimljivo je kako odvajate u samom pitanju Hrvatsku od Balkana. Hrvatska je članstvom u EU prestala biti deo administrativne jedinice „Zapadnog Balkana“, ali je i dalje geografski tu gde jeste i deli prošlost, sadašnjost i budućnost sa tzv. regionom.

Da bi Zagreb mogao igrati zreliju ulogu vezano za sva tri vremenska perioda pokazala je jasno i rezolucija nemačkog Bundestaga „Podrška BiH na putu ka boljoj budućnosti“ od prošle godine. Tamo se pored Srbije, takođe navodi i Hrvatska i potreba da se obe zemlje „distancijaru od nacionalno separatističkih snaga i BiH.“

Ako izuzmemo BiH, ne vidi se prevelik interes Hrvatske za ostatak regiona i mislim da ima prostora za veće angažovanje i podršku regionu, pre svega oko EU integracija. Mada, kada pogledamo iskustvo Severne Makedonije sa svojim EU susedima, možda je i dobro ovako kako je.

Da li će uskoro Brisel i Berlin, kao najjača ekonomija, uskoro reagirati ozbiljnije, otići dalje od „izražavanja zabrinutosti“ kada je u pitanju Balkan, a u svjetlu ruske agresije na Ukrajinu i podrške Moskvi?

– Iskreno se nadam da nećemo stići do izražavanja „duboke“ zabrinutosti. Za sada ne deluje da će se trenutni pristup promeniti. Sledeće godine su izbori za Evropski parlament, imaćemo novu Evropsku komisiju. Mislim da najranije nakon te promene možemo očekivati promenu u odnosu ka regionu. Tako da je odgovornost na nama samima. Mi kao građani, kao glasači moramo da preuzmemo odgovornost i da se više angažujemo. Kada se pogleda izlaznost na izbore, vidi se da tu ima prostora u većini država regiona.

Tragedija svih naših društava je što svi indikatori pokazuju propast i neuspeh političkih elita – od ekonomskih, kao što su javni dugovi, siromaštvo, do enormne emigracije, korupcije, slabih institucija, lošeg sudstva, nefunkcionalnog zdravstva, nekvalitetnog školstva, zagađenog i smrtonosnog vazduha, postojanje socijalne politike možda pamte stariji….

A iste te političke elite sve to sakriju iza paravana nacionalizma, i to uspešno, zbog sveprisutnog straha i nepoverenja. Kod kuće. A u državama u koje građani celog regiona masovno odlaze, svi postanu „naši“.

Mi imamo krvlju natopljene zemlje, koje se prazne, jer na njima niko više ne može ili ne želi da živi, a donosioci odluka kao rešenje opet nude krv. Mislim da ovog puta mi svi zajedno moramo da budemo mudriji, hrabriji, budniji i da stanemo na put tom strahu pod čijim plaštom previše prolazi. Da pokušamo da postanemo “naši” i kod kuće.

(Al Jazeera, Foto: EFB)