Naslov teksta je parafraza transparenta koji se u ponedjeljak, 22. januara 2024. godine, mogao vidjeti ispred Suda za prekršaje u Podgorici na protestu podrške Bobanu Batrićeviću, istoričaru, univerzitetskom profesoru, publicisti i građanskom aktivisti. Protiv njega je, naime, pokrenut sudski proces zbog teksta u kojem je iznio svoje mišljenje. Okupljenim novinarima rekao je da je iznio i odbranu, ali da se ona, izgleda, nije mogla razumjeti, kao i da pripada ,,generaciji ljudi koja neće pristati da ćuti“.

Upravo ove zime i Srbija je dobila prve političke zatvorenike. Među njima je i student prava, učesnik protesta protiv izborne krađe, koji u jednom studentskom domu u Beogradu izdržava kaznu kućnog pritvora zbog, kako se u presudi navodi, ,,nasilničkog ponašanja“. Januara 2024. održaće se i niz suđenja aktivistima sa Šodroša u Novom Sadu, koji su proteklih par godina dobili desetine prekršajnih i krivičnih prijava, pravno različito ,,obrazloženih“. Za neke od njihovih ,,prekršaja“ zakonom su predviđene i višegodišnje zatvorske kazne.

Sredinom mjeseca iranska aktivistkinja Roja Hešmati objavila je na društvenoj mreži da je zbog virtuelne objave i fotografije na kojoj nije bila pokrivena kažnjena sa 74 udarca bičem. Kako navodi Radio Farda, iranski servis radija Slobodna Evropa, ,,objava na društvenoj mreži je dovela do hapšenja Hešmati i 11 dana pritvora, jer se u javnosti pojavila bez marame na glavi. Kasnije je optužena da je širila propagandu protiv establišmenta, narušavala javni red i pristojno ponašanje i širila nemoralan sadržaj na društvenim mrežama“. Nakon što je izdržala kaznu bičevanjem, Roja Hešmati je napisala da je, dok je tortura trajala, imala potrebu da ne pokaže bol, te da je naglas izgovarala riječi protestne pjesme Žene, život, sloboda. ,,Nisam im dopustila da pomisle da sam doživjela bol“, napisala je.

Naslov teksta jeste i parafraza stihova ,,Prvo su došli…“ Pjesma ima nekoliko verzija, a pripisuje se protestantskom pastoru Martinu Nimeleru koji je, nakon svoje konverzije od sljedbenika do protivnika nacizma, bio zatočen u koncentracionom logoru. U jednoj svojoj verziji, tekst glasi ovako: ,,Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista/Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrej/Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac/Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant/Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni“.

Stihove su, očito ne bez razloga, među sobom proteklih godina često dijelili i neki građani Srbije a, zapravo, ukazuju na uglavnom sporu i na početku slabo vidljivu transformaciju hibridnih poredaka u autoritarne, a zatim i u totalitarne režime. Prvi indikatori ove transformacije u fasadnim demokratijama jesu upravo napadi na građanske aktiviste i novinare.

Prema Sonji Biserko, osnivačici i predsjednici Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, ,,autoritarni režimi koji su u porastu prvo pokušavaju da ograniče slobodu medija, a time i novinare. Zato ne čudi da je Komitet za zaštitu novinara u svom Izveštaju za 2023. godinu izneo podatak o 320 uhapšenih novinara zbog izveštavanja“. U tom smislu, prema njenom mišljenju, može se reći da je ,,zlatno doba“ ljudskih prava prošlo, a to se može objasniti povećanim brojem autoritarnih vlada, razgradnjom arhitekture sprovođenja međunarodnog prava, rastućim uticajem Kine i Rusije, kao i usponom nacionalizma i populizma. I građanski aktivisti i novinari, posebno oni koji istražuju korupciju i tokove novca, su pod jakim pritiskom i izloženi dehumanizujućim, besomučnim kampanjama.

Za one koji se bave društvenim i političkim procesima nije tajna da su svi represivni režimi, od hibridnih demokratija preko autoritarnih do totalitarnih poredaka, utemeljeni u nekoj vrsti progona i torture prema neistomišljenicima. Politički režimi koji zarad svog opstanka uzurpiraju i zloupotrebljavaju državnu moć i sprovode strahovladu mogu se nazvati terorskim. Vojin Dimitrijević je upravo baveći se ljudskim pravima i državnim terorom u knjizi Strahovlada (1985), napisao da je načelo zakonitosti ,,ugaoni kamen“ svakog poretka koji pretenduje da se nazove humanističkim i pravnim, a da njegovo izričito ili faktičko poricanje uvodi u društvo stanje iracionalnog straha. Ipak, sisteme bezakonja, kako piše Dimitrijević, najozbiljnije ugrožava kada se o njima zna i kada o njima govore izvori koji se ne mogu optužiti ni za kakvu ideološku i političku pristrasnost.

U tom periodu između, kada još uvijek postoji mogućnost da hibridni režim ne završi kao autoritarna ili totalitarna strahovlada, presudnu ulogu bi mogla imati upravo javnost. Onda kada prestane da bude tiha i politički nezainteresovana. Onda kada ne misli da se loše stvari i progoni dešavaju samo ,,drugima“ i samo političkim izgrednicima. Onda kada nije ravnodušna dok se aktivistima i novinarima dodjeljuju stigme ekstremista i terorista.

Onda kada ne misli da po njih nikada niko neće doći…

(Pobjeda)