Relativna nepoznanica za sve one koji prate mučan proces oslobađanja građana Srbije od trinaestogodišnje uzurpacije jeste – kako će režim, uprkos činjenici da je uveliko izgubio legitimitet, nastaviti da vlada čak i do prvih narednih izbora. Teško je, naime, zamisliti situaciju u kojoj se u Srbiji i sledećih nekoliko meseci policija obračunava s onima čija svest i savest više nikada i ni pod kojim uslovima neće podržati ostanak na vlasti onih koji su njihovu zemlju pretvorili u autokratsku crnu rupu koja usisava sve što nalikuje demokratskim procedurama i dostojanstvu građanina. U Srbiji često kažemo da će se sva nepočinstva aktuelnog režima, kao karakterističnog hibrida između istočnjačkih i latinoameričkih diktatura, niklog i održavanog u srcu Evrope, jednom temeljno teorijski istraživati i da će o njemu, sasvim izvesno, biti napisane mnoge studije.

No, pre čitanja tih studija, koje možda nastaju i u ovom trenutku, važan je podatak da je brutalna policijska represija u Srbiji 2025. godine već imala svoju artističku obradu i svoj umetnički odraz. U Centru za kulturnu dekontaminaciju, prostoru u kojem su od devedesetih do danas ovekovečeni mnogi činovi građanskog otpora i u kojem su često vođeni slobodoljubivi razgovori, na samom kraju decembra ove godine biće postavljena izložba (umetnička instalacija), uz prateći razgovor s autorima dva istraživanja – Svedočanstva policijske brutalnosti i Svedočanstva zvučnog napada, anonimnih svedočenja o različitim oblicima represije tokom 2025. godine..

U autorskom tekstu Sanje Kojić Mladenov (Danas) saznajemo da je grupa umetnika-istraživača, nadovezujući se na iskustvo umetničkog istraživanja (Svedočanstva zvučnog napada) koje se bavilo upotrebom „zvučnog topa“ nad građanima tokom mirnog protesta u Beogradu 15. marta ove godine, započela realizaciju novog umetničkog koncepta. Umetnička instalacija Svedočanstva policijske brutalnosti zasnovana je, takođe, na anonimnim svedočenjima o različitim oblicima represije tokom noći između 5. i 6. septembra u kampusu Univerziteta u Novom Sadu. Reč je o fizičkom nasilju, upotrebi pirotehničkih i hemijskih sredstava i zadržavanju građana protiv njihove volje, a ove su „mere“ policijske i žandarmerijske snage izvele nad studentima, profesorima i građanima.

Ova svedočanstva, piše Kojić Mladenov, nastala iz potrebe da se u realnom vremenu beleže događaji, arhiviraju sadržaji, sprovede njihova forenzička obrada, strukturiranje i umetnička artikulacija, jedan su od oblika pobune protiv represivnog sistema: „U vremenu medijske manipulacije i hiperprodukcije sadržaja, ovaj vid istraživanja vraća fokus na pojedinca kao subjekta i aktera društvenih događaja. Autentično iskustvo se uvažava, a ne poništava površnim tvrdnjama ili zlonamernim osporavanjima – i istovremeno se čuva od zaborava. (…) Kako sam i sama bila zarobljena u Rektoratu, iskustvo gubitka slobode i dostojanstva mogu opisati kao osećaj svedenosti na puko telo nad kojim drugi polažu pravo. Svedoci su brojeve telefona roditelja i advokata ispisivali po rukama. Telo je postalo površina kontrole – bez pristanka, bez glasa“.

Među svedočanstvima o fizičkom, režimskom nasilju pretrpljenom te noći naći će se i ova: „Tokom intervencije Žandarmerije, prilikom njihovog juriša na građane, dok smo mirno stajali, zaleteli su se na nas, nisam imao gde da se sklonim od mase, dodatno nisam mogao da vidim od efekta suzavca. Policijski službenik se zaleteo na mene dok sam imao podignute ruke i dok sam njemu bio okrenut leđima. Udario me palicom dva-tri puta u kuk. Imao sam modrice“ (osoba A). „Kod PMF-a smo saterani uz zid i tu su redom pendrečili. Udarili su me pendrekom po leđima. Valjda sam bila toliko besna da bol nisam osećala, samo strašna mučnina i nagon za povraćanjem“ (osoba B). „Oko 21:30 h, policajci su nas jurili sa svih strana, trčali smo, zbog stresa i suzavca imala sam problem s disanjem“ (osoba C). „Prvo sam bačena na kordon, pri čemu sam isekla šake, jer je ispred kordona bila ograda. Potom me je žandarm udario pendrekom po glavi (imala sam zaštitnu kacigu), pri čemu mi je pukla gas-maska na licu i isekla me, a spao je i filter koji je ostavio rupu blizu usta. Kako je nepotpuna gas-maska počela da propušta suzavac unutra, otrčala sam do parkića ispred Filozofskog fakulteta, i dok sam klečala, žandarmi su nasumično (ne u formaciji) jurili da potisnu manju grupu demonstranata ka keju. Pošto sam bila na dohvat pendreka, dok su protrčavali iskoristilu su priliku da me udare po leđima dok sam povraćala. Bilo između pet i deset udaraca, nisam sigurna jer sam bila totalno dezorijentisana od koncentracije gasa. Dakle, posekotine i modrice od pendreka. Pri tom sam se zadržala duže ispred ulaza na Filozofski fakultet kad je intervencija počela, jer sam foto-reporterka (bila obeležena i prslukom i press legitimacijom) i pokušavala sam da izveštavam“ (osoba D). „Bio sam biciklista, ispomoć bajkerima. Ceo protest sam kružio oko kampusa i okolnim ulicama. Oko 1:00 h prolazio sam pored Rektorata i kordonu viknuo uvredu, izrevoltiran njihovim ponašanjem. Dva policajca su izletela iz kordona, jedan me je nogom oborio s bicikla i dok sam bio na zemlji su me nekoliko puta šutnuli i udarili pendrekom. Slomili su mi ključnu kost, naneli modrice i smrskali telefon. Nakon privođenja su mi još i nožem isekli gume na biciklu“ (osoba E).

Decembra 2025. godine, prema najnovijem izveštaju međunarodne istraživačke platforme CIVICUS Monitor, koja prati stanje građanskih sloboda u 198 zemalja, Srbija je iz kategorije Opstruiran prešla u drugu najnižu kategoriju – Pod represijom, a u ovoj se kategoriji nalaze države u kojima su slobode izražavanja, udruživanja i okupljanja ozbiljno ograničene, dok protivljenje vlastima često dovodi do nasilja, sudskog progona ili zatvorskih kazni. Tako se Srbija ove godine našla među pedeset zemalja označenih represijom – uz Gruziju, Zimbabve, Pakistan i El Salvador.

Slikama i svedočanstvima policijske brutalnosti iz Srbije ili iz Gruzije, ili bilo koje druge zemlje u kojoj se poljuljani autokratski režimi brane silom i različitim oblicima torture trebalo bi, međutim, uvek pridružiti i nekoliko činjenica: autokratije, tiranije ili diktature mogu da budu (i najčešće jesu) dugotrajne, ali nikada nisu večne, a nakon njih, obično dolazi do kontra-odgovora represiranog društva u vidu zahteva za lustracijom i revanšizmom; uz počinjenu represiju nad građanima, pre ili kasnije, ide i utvrđivanje odgovornosti za počinioce, nalogodavce, ali i saučesnike; oni koji su ćutke posmatrali kako su njihovi sugrađani bili represirani, najčešće i sami bivaju stigmatizovani kao pristalice režima…

Kada, dakle, režim pobunjenim građanima priušti nasilje za pamćenje, dobije odgovor, makar to bilo i na prvim slobodnijim izborima, u obliku delotvornog pamćenja nasilja.

Tada se to pamćenje pretvori u glasove u biračkim kutijama.

(Antena M/foto: Autonomija)