Ako bismo pokušali da pojednostavimo utiske i osećanja zaključkom da je godina za nama bila „teška“ ova jednostavnost skliznula bi u eufemističko označavanje, jer ona je istovremeno bila i bolna, zbunjujuća, haotična, na mahove ekstatična, puna nade, zasićena strahovima, međusobnim nadgornjavanjima, sumnjama, osujećenostima, pokrenutim pitanjima, otvorenim prezrenjima, pa i mržnjama.

Ne samo za građane Srbije, već i za sve one u njenom neposrednom okruženju. Na samom kraju 2025. godine ove su se manifestacije kolektivnih i ličnih prolazaka kroz lavirinte autoritarnosti i dodatno intenzivirale, uz jasan nagoveštaj plime izazova i teškoća uspostavljanja novog poretka, u 2026.

Ozloglašena ratna replika iz devedesetih „razvucite im pamet“ je, po svemu što vidimo, čujemo i osećamo, našla svoje „mirnodopsko“ stanište, ovoga puta u svojoj kući-fantazmagoričnom „srpskom svetu“. Uz uporno gajenje mita o sopstvenoj nepobedivosti, režim u Srbiji pribegao je svojevrsnoj tehnici nemilosrdnog psihološkog rata prema većem delu odmetnutih i nepokornih građana.

U njihovoj viziji, tamo gde nije uspelo torturom i silom, ucenama, otkazima, kafkijanskim sudskim procesima i sveprisutnim pretnjama opskurnih falangi – batinaša u crnom, moglo bi da uspe upravo „razvlačenjem pameti“, provociranjem sumnji i međusobnim razračunavanjem u ukupnom autentičnom opozicionom polju. Jer, gde ima razdora, uvek ima i iracionalnosti a u prostorima u kojima vlada iracionalnost, korisne strategije, rešenja i konstruktivne rasprave uglavnom nemaju šta da traže.

U javnosti je, sledstveno toj viziji, do maksimuma plasiran set starih spin pretpostavki koje zvuče poznato – „nemoguće ih je pobediti“, „ko nas je kleo – nije dangubio“, „nema nama spasa“, „svi su isti“, „samo da ne dođu gori“… One se već mesecima svakodnevno, poput marljivo raspirivane vatre, šire društvenim mrežama, šapuću u kuloarima, iznose u obliku teza čak i u onom malom, preostalom broju slobodnih medija. Iako na mahove gotovo nepodnošljivo (što i jeste bio cilj), ovakvo stanje, dugoročno i paradoksalno, provocira na još neposustaliji bunt, verovatno zbog jasne svesti o tome da je – s jedne strane, upravo režim koji više nema ni privid legitimiteta i koji frenetično proizvodi dezinformacije koje su mu trinaest godina koristile i bile funkcionalne, a s druge, građani koji su trpeli toliko autoritarne prisile da gotovo više nemaju šta da izgube.

Loša vest za režim u Srbiji je da je taj bunt krajem 2025. godine ušao u svoju tišu, možda konspirativniju, ali svakako ireverzibilnu fazu. Jer se žrtve tiranije koje su imale predukus slobode, a imali su ga svi oni građani na hiljadama protesta u godini na zalasku, retko ili gotovo nikada ne odriču tog osećaja, režimu, srećom, sasvim nedostupnog.

Jedna od definicija psihološkog rata upućuje na to da se može upotrebljavati i kao politička strategija kojom se, različitim sredstvima i metodama, umanjuje snaga neprijatelja, smanjuje njegova otpornost i spremnost na borbu, dok se ujedno povećava snaga u sopstvenim redovima. „U ovu svrhu“, kako naglašava Leonard Dub u Strategiji psihološkog ratovanja, „koriste se različite tehnike koje imaju za cilj da utiču na sistem vrednosti ciljane publike, sistem verovanja, emocije, motive, rezonovanje ili ponašanje“.

Psihološkinja dr Ana Mirković je, u tom smislu, ne samo precizno dijagnostifikovala sadašnje stanje već dala i pravu preporuku: „Ne dozvolite“, rekla je, „da ovaj agresor, u ovom psihološkom ratu, koristeći sve mehanizme psihološkog nasilja, pobedi. A njegova pobeda je blizu, ukoliko mi odustanemo, ukoliko kažemo „ma, nema šanse“. Ukoliko kažemo „ma, ovo nas se ne tiče“. Ukoliko kažemo „ma, sve će zauvek biti isto“. To je njegov cilj“.

Ipak, ako se stratezi psihološkog ratovanja nečega plaše, onda je to upravo odsustvo reakcija na projektovane „mamce“, na nametnute teme oko kojih bi protivnici autoritarnog režima, a u skladu sa svojim „čvrstim“ političkim identitetima, morali da se konfrontiraju. Ove, gotovo prisilne, ritualne reakcije predstavljale su do sada oprobani način da se razvodne i zatru dosadašnji pokušaji političkih promena a ova perfidna igra imala je svoju skrivenu logiku – radikalizujući sopstvene političke identitete, igrači na opozicionoj sceni su neizbežno završavali u međusobnom osporavanju, a ne u stvaranju jedinstvenog fronta prema autoritarnom režimu.

Zbog toga je neophodno uraditi upravo suprotno – zanemariti ( za sada) sve političke identifikacije. Osim jedne – identifikacije protivljenja. Takva politička tolerancija među autentičnim opozicionim snagama (a minimum svih minimuma bio bi usvajanje principa o međusobnom nenapadanju) dovela bi do čiste akcione sinergije i, što je još važnije, mehanizam unutrašnjih borbi bi proradio u režimskim redovima.

A mit o nepobedivosti bi bio sveden upravo na to. Na mit.

(Antena M/foto: Autonomija)