Onima koji su u autokratskim režimima jednom označeni kao „državni neprijatelji“, nakon što su prošli čitav niz koji podrazumeva kako ovu stigmu tako i podnošenje njenih posledica, život nikada više ne može da bude isti. I ovo će, u sličnim ili u identičnim formulacijama, izgovoriti svaki označeni. Izgovaraće to i članovi njihovih porodica i onda kada autokratija postane prošlost. U podnošenju različitih oblika političkog progona – od beskrajnog niza sudskih procesa, zatvorskih kazni ili kućnih pritvora, do nametanja egzila kao jedine sigurne i spasonosne opcije ili pokušaja potpune socijalne marginalizacije, uskraćivanja šansi, diskriminacije i beskonačnog finansijskog iscrpljivanja, svi koji su u borbu protiv autokratskih režima ušli svesno i u čvrstoj nameri da se bore za javno dobro svoje zemlje, pokazivaće jedinstvenu sklonost – podnosiće dodeljeni usud dostojanstveno i odvažno, gotovo nadljudski strpljivo i nepokolebano. I te osobine pratiće ih iz godine u godinu, postajući deo njihovih ličnosti i njihovih ličnih metamorfoza.

Na portalu Crte možda su najjezgrovitije sažeta dva podsećanja na mart 2025. godine u Srbiji. Prvo se odnosi na godinu dana od hapšenja i početka kafkijanskog procesuiranja dvanaest novosadskih aktivista: „Na osnovu prisluškivanog razgovora, iskorišćeog za medijsku poternicu i zastrašivanje građana pred protestni skup u Beogradu, usledio je i doslovni politički progon – hapšenja, pritvor, suđenje, izgnanstvo… Doroteja Antić, Dejan Bagarić, Mladen Cvijetić, Lazar Dinić, Jovan Dražić, Branislav Đorđević, Srđan Đurić, Lado Jovović, Mila Pajić, Anja Pitulić, Davor Stepanović i Marija Vasić optuženi su za rušenje ustavnog poretka. Da je do Ustava, ne bi bilo ovakvog progona nad građanima“.

Drugo je podsećanje na godišnjicu najvećeg protesta u istoriji Srbije, 15. marta u Beogradu. I na način na koji je prekinut. „Sećate se kako je pre godinu dana prekinut najveći protest u istoriji Srbije. (…) Da, mislimo na „zvučni top“, koji, kako su najviši državni funkcioneri govorili, naša „država nema“ ili „ima, ali ne koristi“. (…) Potsećamo da je u zaštitu građana Srbije stao Evropski sud za ljudska prava, kojem se, u ime 47 građana, obratila grupa organizacija civilnog društva. Sud je 30. aprila izrekao meru kojom se od Srbije zahteva da se uzdrži od upotrebe zvučnih uređaja za kontrolu okupljenih građana. Zajedno s drugim organizacijama civilnog društva zabeležili smo više od 4.000 svedočenja građana koji su bili izloženi dejstvu neidentifikovanog sredstva i pretrpeli fizičke povrede i osećaj panike. (…) Ako nisu mogli da nas ubede da smo sve umislili, da li mogu da nas navedu da zaboravimo šta smo doživeli?“. I nakon marta 2025. godine praksa autokratskog progona, nad građanima primenjivanog u različitim oblicima, nastavila se i poprimala sve represivnije varijante.

O slučaju novosadskih aktivista snimljena su tri dokumentarna filma – Stenica, Proces i Metamorfoza. Poslednji, posvećen aktivistima Stava u egzilu, premijerno je prikazan u jednom od retkih preostalih slobodnih prostora u Novom Sadu – Crnoj kući. Bile su organizovane dve projekcije zaredom, jer je prostor bio previše mali za sve zainteresovane. Nakon projekcije, u razgovor s prisutnima, iz egzila su se uključili i protagonisti filma. Prema jednoj od autorki , Jeleni Rudakijević, motiv za ovu trilogiju o aktivistima bio je „da se ispriča njihova strana priče, da se ponovo humanizuju i da na taj način pokuša da se umanji domet kampanje tabloida i režimskih medija“.

U ličnim uspomenama, sećanje Lazara Dinića, tada studenta a danas diplomiranog kulturologa, na dan koji će zauvek obeležiti njihove živote izgeda ovako: „Na današnji dan, pre godinu dana, smo Marija, Lado, Srđan, Davor, Mladen i ja uhapšeni. Mila, Bane, Doroteja, Anja, Jovan i Dejan su dan ranije otišli na put s koga se još nisu vratili, jer ih ovde čeka pritvor. Marija, Lado i ja smo proveli 215 dana u pritvoru (prvo na Klisi, potom i u kućnom), Mladen, Srđan i Davor su proveli 225 dana, dok su ostali u egzilu tačno godinu dana“.

Na godišnjicu progona postavila sam Mariji Vasić, profesorki sociologije i književnici, koja je tokom pritvora na Klisi štrajkovala glađu i žeđu, nekoliko pitanja. Pitala sam je kako se oseća nakon godinu dana prolaska kroz proces i da li je danas u njoj dominantno osećanje nikada poraženog dostojanstva i građanske hrabrosti ili su to mučna sećanja, ili amalgam svega toga. Pitala sam je i da li smo slobodi bliže nego što smo to bili pre godinu dana i koja je njena cena u autoritarnim društvima. „Dan mi je“, odgovorila je Marija, „počeo tako što sam rano ustala i srela komšinicu koja me je isto pitala – kako si? Evo, idem kod kardiologa na kontrolu, danas je godinu dana od hapšenja… Ja sam dobro. Dan je divan, a mi smo slobodni“. Odgovorila mi je i da nema slobode bez žrtve, da nam niko ništa neće pokloniti, da ćemo se za sve morati boriti, a da ko se bori – ne može biti poražen. Dodala je i da je danas ponosna: „Ponosna sam na svoje saborce i sebe, niko nije slomljen, niko nije potpisao nikakvo lažno priznanje, grlimo se kad god se sretnemo, jer smo svi mi i sve naše porodice, u međuvremenu, postali rodbina. Rodbina koja je prošla pakao zajedno“.

Među onima koji su prošli svojevrsni masovni progon, budući označeni kao „blokaderi“ i „državni neprijatelji“, tokom velikog protesta 15. marta 2025. godine u Beogradu, bila je i Tatjana Rosić, univerzitetska profesorka i književna kritičarka i teoretičarka iz Beograda. Za Radio Slobodnu Evropu juče je potvrdila sećanje koje je sa nama, svojim prijateljima, podelila iste večeri na društvenim mrežama: „Počela sam da osećam pritisak u bubnim opnama, osećala sam kako mi se žare bubne opne. Prvo sam mislila da su pustili konjicu s leđa, jer je postojala jedna vrsta topota, kao tektonskog nekog zvuka. Zatim se čuo neki šum. Bilo je to nešto potpuno nepoznato i prilično sablasno. Imala sam jedan potpuni blackout, jedno zacrnjenje koje nije trajalo suviše dugo“.

Sva ova svedočenja i sva lica progona, a u ovu grupu spadaju mnogi studenti i građani sa svojim najličnijim iskustvima prolaženja kroz različite oblike političke represije u Srbiji, najrečitije govore o, kako se 2026. godine čini, strmoglavom klizanju iz izmaglica autokratske prisile u fazu otvorene i sve žešće represije. Naime, demokratski poredak uvek pretpostavlja otvorenu komunikaciju i svojevrsno takmičenje različitih interpretacija društvene stvarnosti, kako bi se, kroz definisane procedure, došlo do rešenja koje, u manjoj ili većoj meri, priznaju sve strane uključene u političku borbu. Ova tekovina političke evolucije predstavlja suštinski, civilizacijski napredak u rešavanju društvenih konflikata. Nasuprot tome, odgovor nedemokratskih režima uvek je suprotan ovom standardu i uvek sadrži negaciju drugačijeg mišljenja. Razlikuju se samo razlozi ovog negiranja – odbrana „nacije“, „rase“, „klase“ ili, konačno, „države“. U ovoj „odbrani“ nedemokratski režimi posežu za sredstvima koja kao krajnji rezultat imaju odstranjivanje neistomišljenika – obeshrabrivanje da učestvuju u političkoj utakmici, marginalizaciju, zatvarenje, iznuđeni izgon iz države ili, u ekstremnoj varijanti, ubijanje protivnika. Registrovanje ovih metoda, istovremeno znači i pokazivanje u kojoj se konkretnoj fazi nalazi određeni nedemokratski režim.

S druge strane, suprotstavljanje ovakvoj praksi prestavlja ultimativni civilizacijski izbor. Ili, kako je to, svojevremeno, poručivao Danilo Kiš: „Bolje biti među progonjenima, nego biti progonitelj“. Marta 2026. ona većina građana u Srbiji kojoj je iskustvo progona sasvim blisko, deli isti osećaj.

(AntenaM, foto: Autonomija)