Paradoksalno, pitanje orijentacije ka ili od Evropske unije prestalo je da bude geopolitičko a postalo eksplicitno vrednosno pitanje, kojim se daje odgovor o želji ili odsustvu želje i volje da se bude žrtva autokratske uzurpacije, zaogrnute plaštom populističke ambicije, koja osvajanje ili zadržavanje vlasti zapravo vidi kao neometano profitersko manipulisanje i nacionalističko hipnotisanje velikog broja ljudi.

S druge strane, i autokratski režim u Srbiji se našao pred ultimativnom dilemom – da li da nastavi svoj dugi put (tobožnjih) evropskih integracija ili da se u punoj meri posveti „pripremama“ za neizbežne izbore, tom, za njih, svojevrsnom političkom armagedonu, bez obzira na reakcije iz Evropske unije. I, izgleda da se opredelio za drugu opciju.

U tom smislu, usvajanje i potpisivane tzv. „Mrdićevih zakona“, kojima se menjaju postojeći Zakon o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, Zakon o Visokom savetu tužilaštva, Zakon o organizaciji državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o sudijama, predstavlja ozbiljan „korak unazad“, kako je to ocenila evropska komesarka za proširenje Marta Kos, u inače problematičnoj poziciji srpskog pravosuđa.

Poslanik Evropskog parlamenta iz Evropske demokratske partije Sandro Goci bio je konkretniji i mnogo oštriji u vezi sa usvojenim zakonima, ocenjujući da bi Evropska komisija morala da bude stroža prema Srbiji kada je reč o položaju pravosuđa i vladavini prava. Po njegovom mišljenju, usvajanjem ovih zakona pređena je crvena linija u odnosu Srbije prema Evropskoj uniji: „Eventualno bi trebalo čak i da (Evropska unija) obustavi pregovore ako ne bude bilo znakova da se situacija popravlja…“. Po njegovim rečima, svesno smanjivanje nezavisnosti sudija i potčinjavanje pravosuđa izvršnoj vlasti u potpunosti je suprotno fundamentalnim vrednostima na kojim počiva Evropska unija. Sve to potvrđuje da predsednik Srbija „igra dvostruku igru – govori o evropskim vrednostima u Briselu, ali te vrednosti ne poštuje u praksi u Srbiji“.

Evropski pokret u Srbiji, takođe, najoštrije osuđuje usvajanje „Mrdićevih zakona“ koji „predstavljaju neskriveni pokušaj izvršne vlasti da stave pod kontrolu srpsko pravosuđe. Ova odluka je nedostojna civilizovane evropske države u 21. veku. Neprihvatljivo je da su ovi, u načelu „sistemski zakoni“, koji imaju širok i dugoročan efekat na organizaciju pravosuđa pa time i na državu i društvo – usvojeni po hitnom postupku, kršeći propisane procedure, bez javne debate, nasuprot protivljenja i kritike stručne javnosti, uključujući predstavnike sudova, tužilaštva i organizacija civilnog društva, kao i uz ignorisanje procedure konsultacija s predstavnicima Evropske komisije i Venecijanske komisije“.

U saopštenju se dalje navodi da se „u ovom slučaju radi o drastičnom koraku unazad u proceduri usaglašavanja sa standardima i preporukama Evropske unije. Kao što je poznato, pregovaračko poglavlje 23 (pravosuđe) jedno je od ključnih u procesu pregovora pa i prelazak na finalnu fazu (zatvaranje poglavlja) nakon usvajanja tzv. prelaznih merila za poglavlja 23 i 24“.

Nema nikakve sumnje, dakle, da se radi o značajnom potresu na relaciji između Evropske unije i Srbije. Logika ovog preokreta krije se u, blago rečeno, veoma lošoj poziciji u kojoj se, na unutrašnjem planu, nalazi srpski autoritarni režim. Očigledno je da su procene vladajuće strukture takve da su odlučili da žrtvuju kakvu-takvu podršku Evropske unije zarad „konačnog“ obračuna s narastajućom plimom studentsko-građanske pobune.

U tom smislu, usvajanje kontroverznih zakona samo je deo šire ofanzive (uz beskrajne smene u policiji, odmazdu prema profesorima, pretnje preostalim nezavisnim medijima, itd.) koju autoritarni režim sprovodi u nameri da konsoliduje čvrsto jezgro svoje vlasti, poslednju liniju sopstvene odbrane.

Ovaj prelaz sa spoljašnjih ka unutrašnjim aspektima politike svakako je indikator potpune nesigurnosti režima u pogledu neposredne budućnosti. To se, prosto, nije dešavalo u dosadašnjoj, trinaestogodišnjoj istoriji autokratske vlasti. Ova promena perspektive odgovor je na nezaustavljivu ofanzivu studentsko-građanskog pokreta.

Činjenica da su studenti prikupili preko 400.000 potpisa podrške građana u samo jednom danu predstavljala je ozbiljan znak za uzbunu u redovima vlasti. Time je učinjena presudna tranzicija u studentsko-građanskoj strategiji – od kvaliteta prema kvantitetu. Međutim, iako neophodan, taj broj nije dovoljan. Uslov mogućnosti promene političke realnosti u Srbiji predstavlja najmanje dva miliona glasova.

I zato, umesto povremenih frustracija, međusobnih sumnji i suviše kritizerskih „samorefleksija“, neophodno je da svako ko se nalazi s druge strane ovog autoritarnog režima odgovori na jednostavno test-pitanje: da li sam, „na kraju dana“, uradio ili uradila dovoljno da jaš jedan glas bude pridodat ovom ciljnom broju.

To nije mnogo. Samo još jedan glas.

Jedan od dva miliona.

(Antena M)