Sve što bi zaista bilo važno za razumevanje anomičnog vakuuma u kojem se Srbija nalazi i početkom 2026. godine, smešteno je u prostor između dva februarska protesta. Onog koji se dogodio 14. februara u Valjevu, šest meseci nakon jedne od najžešćih policijskih brutalnosti za trajanja aktuelnog autokratskog režima i, odmah sledećeg dana, studentskog protesta kojim se poziva na oslobođenje zarobljene pravne države i podseća na Sretenje i Sretenjski ustav, na državni praznik u državi u kojoj vlast Ustav sopstvene zemlje gazi svakodnevno.

Dva protesta kao dve priče o nasilju i bezakonju, smeštene u realni/imaginarni prostor između anomije, haosa i sile. One koji su krenuli na protest Valjevo pamti (institucije ćute) opet su presreli kordoni policajaca bez ličnih oznaka i s fantomkama na licima. Ovoga puta nisu tukli nekoliko hiljada okupljenih građana, samo su ih podsetili da su tu, da će, ako bude bilo potrebno, ponovo braniti svoje režimske nalogodavce. Scene su ipak, sve do početka protesta, delovale vrlo uznemirujuće, kao već viđeno koje ne mora ali može da se manifestuje u svakom trenutku.

Neposredno pre početka Valjevskog protesta, popunjavala sam upitnik o iskustvima para-policijskog nasilja u prethodnih godinu dana, deo istraživačkog projekta koji sprovodi tim istraživača Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Lira laboratorije, Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. U uvodnim napomenama navedeno je da je cilj ovog istraživačkog poduhvata „istraživanje efekata direktne i indirektne izloženosti policijskom i para-policijskom nasilju i brutalnosti na mentalno zdravlje tokom studentskih i građanskih protesta u Republici Srbiji od 2024. godine do danas“. Onima koji će popunjavati upitnik pojašnjava se da se para-policijsko nasilje „odnosi na nasilje koje su sprovodile osobe koje nisu pripadnici policije, a za koje se pretposavlja da organizovano, uz koordinaciji s vlašću/policijom sprovode aktivnosti usmerene protiv protesta i blokada (kao što su zastrašivanje, praćenje, kontrola, represija i privođenje)“. Svrha istraživanja je, prema autorima, ispitivanje efekata nasilja na mentalno zdravlje stanovništva „onda kada je ono lično doživljeno, kada je nasilju bio izložen neko jako blizak, kada je nasilju uživo svedočeno, kao i kada je nasilju svedočeno gledanjem snimaka ili fotografija nasilja“.

Potom sam, prošavši kroz set pitanja koja su me vratila u mnoge doživljaje u proteklih godinu dana, s police uzela knjigu profesora Čedomira Čupića „Politika i zlo“ i lako pronašla prilično davno markirani odlomak o vladarima-uzurpatorima. Svoju opravdanost, pisao je profesor Čupić 1990. godine, odnosno legitimitet, političke vođe-uzurpatori „zasnivaju samo na goloj sili kojom seju strepnju i strah. Pripadnici takve zajednice su očajnici ako aktivno sudeluju u njoj ili ako su primorani da sudeluju. To je zajednica zločina, straha, mržnje, zavisti i pakosti. Sve je u njoj zatrovano i osuđeno na ropstvo i propast“. Baš ovih dana je profesor za jutarnji program jednog od preostalih slobodnih medija u Srbiji govorio o uzajamnosti anomije i zatiranja pravne države. I dok sam, povremeno, na društvenim mrežama pratila govore Valjevaca (a među njima je bilo studenata, žrtava torture i gimnazijalaca), pomislila sam kako je čudna i mučna situacija u kojoj većina građana jedne zemlje verovatno ne zna šta znači anomija, ali oseća, svakodnevno i veoma bolno, da živi upravo u ovom stanju.

Naime, ono s čim se u Srbiji intenzivno suočavamo poslednjih godinu dana, a kontinuirano već trinaest godina, jeste kvarenje pravne države i humanog poretka kroz prekomernu upotrebu sile, povremenu psihičku i fizičku torturu i, upravo prema svedočenjima Valjevaca u noći 14. avgusta, policijsko zlostavljanje i mučenje građana, koje ostaje nedodirljivo za zakon i dosledno nekažnjivo. Projekcija filma Presedan bila je javna i hiljade okupljenih je moglo da čuje svedočenje majke petnaestogodišnjeg dečaka kojeg je te noći prebijala grupa žandarma, kao i njenu mirnu uverenost da njen život, nakon tog prolaska, „više nikad neće moći da bude isti“. Protiv pripadnika policije podneto je 27 krivičnih prijava, međutim, tako prikladno autokratskom cinizmu, procesuirane su samo žrtve policijskog nasilja, pod sumnjom da su izvršile „napad na službeno lice“.

Dan kasnije, državni praznik Sretenje, obeležavali su, svako na svojoj „strani“ i čelnici režima i pobunjeni studenti i građani, na protestnim okupljanjima u Kragujevcu i Orašcu. I to je bila najpreciznija slika otete države. Oni skloniji autorefleksiji i praćenju sopstvenih unutrašnjih procesa, prethodne godine življenja u tako otetoj zemlji precizno vide kao godine beznađa, nezaštićenosti i izloženosti svakoj vrsti represije – od pravno-birokratske do policijske. Ovo, naravno, važi za građane koji nisu podlegli čarima autoritarne ponude u koju spada i dobrovoljno učestvovanje u simulaciji normalnosti.

Ohrabrujuće je, čak i pod pretpostavkom obazrive racionalne procene ovog stanja, što 2026. godine većina oseća isto ili slično, bez obzira na jasnoću artikulacije. S druge strane, ovaj, sada več kolektivni osećaj ima i svoje nuspojave. A one nisu bezopasne. Naprotiv, vrlo su razorne i izvesno je da će biti predmet psiholoških istraživanja koja će se vršiti i u godinama koje su pred nama. Jedan deo građana odabrao je da na indukovano beznađe odgovara samo upornim otporom, drugi da, uz pružanje otpora povremeno bude preplavljen i sumnjom da je oslobađanje Srbije od žrvnja autoritarnosti ipak samo utopijski san. Iako samo po sebi teško, stanje anomične izmaglice u koju povremeno upadaju države i društva nije i nepromenjivo.

Autoritarni sistemi predstavljaju jasnu antitezu pravne države. Selektivna (ne)kažnjivost i situacije u kojima režim sam sebe izuzima iz pravnog sistema i, samim tim, odbija da sopstveno delovanje reguliše zakonima i Ustavom, jesu najsnažniji okidači anomije koja, zatim, proizvodi izrazito patološke procese u čitavom društvu. Ovi patološki procesi, prema američkom sociologu Robertu Mertonu, manifestuju se daljom kriminalizacijom različitih socijalnih slojeva, preteranim konformizmom, povlačenjem, ali mogu dovesti i do građanskog otpora i formiranja alternativne političke kulture, odnosno, uspostavljanja novog političkog ustrojstva. I sve se to danas događa u Srbiji. Koji deo tog lanca posledica će prevagnuti, zavisi od intenziteta autoritarne uzurpacije. Drugim rečima, što autoritarni režim bude više doprinosio rastućoj anomiji, to će biti intenzivnija volja građana da se taj sistem promeni.

I nije reč o proročanstvu, već o dijalektičkom putokazu.

(Antena M, foto: Autonomija)