U fazi u kojoj čak ni crna propaganda više ne doprinosi lakoći uzurpacije, autokratskom režimu preostaje jedino ono što su neki profesori, studenti i građani u Srbiji imenovali – golom silom. Ili jednostavnije – gola (ogoljena) sila je poslednje pribežište diktatorskih režima koje bolno (ne samo u metaforičnom smislu) podseća građane u čijoj su vlasti državno-represivni aparati. Pa, dakle, i država. Sledstveno tome i njeni građani.

Jedna od teza koja se mogla čuti ovih dana jeste da je aktuelna vlast u Srbiji nepopravljiva. Većini građana je to sasvim jasno i ne žele je više čak ni u tragovima, ni u prelaznim oblicima, niti u bilo kakvom političkom rešenju koje bi zaličilo na kompromis. Sama vlast primenom ogoljenog, strukturnog nasilja, u građanima gotovo svakodnevno podstiče ovu vrstu beskompromisnog izbora. I pre izbora, za koje oni pesimističniji tvrde da se nikada neće dogoditi, barem ne u svom podrazumevanom i međunarodno-pravno regularnom obliku.

Kraj januara ostaće istorijski zabeležen kao još jedan dan državne i policijske represije nad mirnm studentima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koji su, unutar fakultetskog zdanja, protestovali zbog politički motivisanog otkaza koji je dobila njihova profesorka. Svakodnevnica za građane suprotstavljene autokratskom režimu u Srbiji, pretvorila se u niz mučnih događaja i neizvesnosti – red stigmatizovanja u režimskim medijima („ustaše“, „blokaderi“, „državni neprijatelji“…), red otkaza, red policijske brutalnosti, red egzistencijalne nesigurnosti, ogorčenosti i, vrlo često, beznađa.

Autoritarnost, s primesama diktature, već je dugo vidljiva i međunarodnoj zajednici i građanima susednih država koji su, čini se, i sami odustali od uverenja da će se u Srbiji dogoditi politička promena koja bi, izvesno, bila važna i za neometano političko funkcionisanje njihovih država. Tako smo se, sada već nakon četrnaest godina, svi zajedno našli pred nizom pitanja na koja je gotovo nemoguće naći prave odgovore. Kako je moguće uticati na jedan autohtono autokratski režim da se odrekne gole sile, ili, kako je moguće obezbediti fer izbore tokom trajanja autokratskog režima koji ne preza od toga da i poslanike Evropskog parlamenta naziva „proustaški orijentisanom blokaderskom podrškom“? Kako je, najzad, moguće da oni koji su uspešno devastirali svoju državu i razboleli sopstvene građane i društvo priznaju da su činili ogrešenja i o zakone i o pravičnost i o humanost?

Upravo kao vrhunski cinizam, poslednjih je dana zvučala izjava ministra unutrašnjih poslova da su gluposti tvrdnje da o svemu, pa i o postavljenjima u policiji odlučuje predsednik države, jer bi to onda značilo da „u ovoj zemlji postoji diktatura, odnosno, da se u ovoj zemlji o svemu pita samo jedan čovek“. Nakon ove, usledila je i njegova ocena da je policija, propuštajući studente na vratima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu kroz „toplog zeca“, postupala – profesionalno. O meri „profesionalnosti“ policije dovoljno govori potresna izjava profesorke novosadskog Univerziteta: „Osećam užasan stid što radim na Univerzitetu u Novom Sadu. Kad već nije stao s radom 5. septembra 2025. godine, posle višečasovne brutalnosti policije i tlačenja profesora i studenata, mogao je stati danas. Normalizovaćemo i policiju na fakultetima i otkaze nepodobnim nastavnicima. Već smo normalizovali batinanje i hapšenje dece. Ta demonska glad za vlašću i kapitalom je recipročna ovom muku akademske zajednice i afaziji čitavog društva, to je taj tas koji omogućuje ovu komodifikaciju katastrofe“.

Šta je, međutim, potrebno uraditi da ova komodifikacija katastrofe u Srbiji ne bi postala trajno stanje? Prema dugogodišnjoj aktivistkinji iz Novog Sada Dragani Arsić najviši predstavnici vlasti su nam i definitivno obznanili da Srbiju vode na antievropski izolacioni put, put radikalske diktature, mržnje i nasilja. A nakon dana u kojem se realizovala misija poslanika Evropskog parlamenta jasno je da su „proevropska opozicija, pobunjeni građani, civilno društvo i studenti, kao najjača catch all mobilizatorka politička snaga našeg društva danas, organski, jedan, anti-režimski front koji donosi pobedu nad ovim zlom. Da li će front imati dve ili jednu formaciju, to je stvar konkretnog dogovora navedenih političkih aktera, jer pobeda treba da bude osvojena i na unutrašnjim i na spoljašnjim pitanjima, i na unutrašnjoj i spoljašnjoj perspektivi Srbije. Neodvojivo je jedno od drugog“.

Iako se u ovom trenutku čini da ima više pitanja nego odgovora, ovo je svakako stav koji je nesumnjiv. Politički front protiv autokratske uzurpacije nije pitanje bilo kakve ideološke „estetike“, već imperativ vremena. Neophodnost ovakvog tipa političke integracije proizilazi iz činjenice da su u ovom trenutku ugroženi osnovni postulati jednog društva – pravda i opšte dobro. Ove fundamentalne pretpostavke društvenog funkcionisanja, samim tim, moraju biti pozicionirane izvan i iznad svih drugih razlika. U protivnom, kao krajnja konsekvenca ignorisanja političkog zdravog razuma, ostaje – dominacije gole sile.

(Antena M)