Pitanje kome zaista pripadaju javni servisi u Srbiji – da li njihovim zakonskim vlasnicima, građanima ili vlasti, posebno je aktuelno od 2012-e, odnosno, 2016. godine, kada se dolaskom Srpske napredne stranke na vlast promenila politička realnost. U Srbiji se, od tada, sve češće govori o otetim medijima, kao o medijima kojima je oduzeta njihova suštinska uloga. Neretko su se i građanski protesti koji su se proteklih desetak godina dešavali u Beogradu i Novom Sadu, završavali upravo ispred Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine, a poruke su uglavnom bile uvek iste – zahtevanje prava na objektivno, nepristrasno i pravovremeno informisanje.

U razgovoru sa francuskim piscem Rožeom Ererom, 1974. godine, Hana Arent je upozorila da se, u trenutku kada više nemamo slobodne medije sve može dogoditi, jer totalitarizam, kao i bilo koju drugu vrstu diktature ili represivnog režima, čini mogućim upravo to da ljudi prestanu da budu informisani. Kako, pitala je Arent, “možete imati mišljenje o nečemu ako niste informisani? Ako vam svako stalno laže, posledica nije to da verujete lažima, već da zapravo niko više ne veruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se menjaju, i vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju”.

Da tako, kako je govorila Hana Arent, ne dobijamo samo jednu laž već kolekciju laži u zavisnosti o toga “kako politički vetar duva” građani Srbije uveravaju se već više od decenije. U svakodnevnoj i neprekidnoj proizvodnji komunikacijskih šumova, podsticanim paramedijskim, tabloidnim interpretacijama političke i ukupne društvene stvarnosti građanima Srbije dogodilo se upravo ono o čemu je spekulisala Hana Arent. Naime, uskraćeni su im, istovremeno, kapacitet za kritičko mišljenje, a zatim i kapacitet za bilo kakvu akciju.

U ovom kontekstu, Filip Breton govori i o korelaciji tiranije i manipulacije rečju koja je, posebno tokom dvadesetog veka, dobila oblik uređenog sistema a čije je ishodište tenzija nastala između ogromnih mogućnosti manipulacija i njene privremene nemogućnosti da se razvije u demokratskom obliku. Ustanovljenje manipulacije je, prema ovom Bretonovom uvidu, uvek uslovljeno težnjom ljudi da (ne sasvim zavisno od društvenog oblika u kojem su se zatekli, mada pretežno u odsustvu demokratije) budu ubeđivani: „U prilog atributima moći koji se pripisuju manipulativnim tehnikama ide i činjenica da ni najstrašniji diktatorski režim ne može dugo opstati, ako javno mnjenje nije ni u najmanjoj meri ubeđeno u njegovu legitimnost“. Primena manipulacije, gotovo po pravilu podrazumeva istovremeno praktikovanje „privida demokratije“ kao posebno sofisticiranog oblika manipulisanja javnim mnjenjem, u vidu korišćenja propagande i dezinformacije. U nastojanju da što preciznije definiše dezinformaciju, Breton upozorava da je, kada je reč o dezinformisanju, u isti mah na delu igra privida, da je dezinformisanje zasnovano na mehanizmu prerušavanja lažne informacije u „istinitu“, tj. onu koja može da funkcioniše kao istinita, a u koju bi recipijenti bespogovorno verovali: „Pod dezinformacijom se, u stvari, podrazumeva delovanje koje treba da navede određenog primaoca, koji svesno treba da bude zavaran, da prizna kao valjani određeni opis stvarnosti, povoljan za pošiljaoca, koji ga predstavlja kao, pouzdanu i proverenu informaciju“. U toku procesa dezinformisanja stvaraju se „znakovi istinitosti“ koji su istovremeno „mamci“ za recipijenta i „svesno varanje“ koje sprovodi pošiljalac.

U zemljama sa razvijenim demokratskim kapacitetom, uloga javnih servisa bila bi upravo dekodiranje dezinformacija i poluinformacija kao i prepoznavanje manipulativnih strategija, uz paralelno razvijanje veštine kritičkog mišljenja. Međutim, kada građani u javnim servisima ne prepoznaju ovakvu vrstu podrške sopstvenom pravu na informisanost postaje jasno da je došlo do njihove uzurpacije i zloupotreba. Ovi procesi imaju svoj karakterističan metodološki obrazac koji počinje kadrovskim smenama i kadrovskim “rešenjima”, a završava uvek isto – programskim preoblikovanjima u skladu sa poželjnim ideološkim i političkim “vizijama”.

Proleća 2016. Javni medijski servis Vojvodine prošao je kroz iskustvo ovog obrasca, a njegova uređivačka nezavisnost i programska koncepcija podvrgnuta je intenzivnom transformisanju u skladu sa tada aktuelnom političkom promenom. Naime, u emisiji produkcijske grupe Mreža, Pravo na medije: koja je uloga javnih medijskih servisa?, iz decembra 2016. godine, između ostalog navodi se i hronološki niz političke intervencije nad Radio-televizijom Vojvodine: “Nakon pobede naprednjaka na pokrajinskim izborima 2016., regulatorno telo je na spornom glasanju izabralo nove članove Upravnog odbora. Prva odluka nove uprave bila je smena direktora programa, a zatim i većine urednika informativnih emisija. Građani su zbog toga organizovali proteste i ustali u odbranu nezavisnosti Radio-televizije Vojvodine”. Protesti Podrži RTV trajali su mesecima, opet bez pune informacije o njima, a koje je građanima trebalo da omogući upravo njihov Javni servis.

Aprila 2017. podnela sam neopozivu ostavku na mesto predsednice Programskog saveta Radio-televizije Vojvodine. Te godine u Srbiji su se, pod nazivom Protest protiv diktature, događali od 5. oktobra, najmasovniji antirežimski protesti. Napisala sam da “nekoliko hiljada ljudi već danima ispred Javne medijske ustanove Radio-televizije Vojvodine izražava nezadovoljstvo radom ove institucije, smatrajući da način izveštavanja već duže vreme nije u skladu sa osnovnim načelima novinarske profesije i odredbama Zakona o javnim servisima, te da je ozbiljno doveden u pitanje kako ugled RTV-a tako i javni interes u kojem je ova medijska ustanova dužna da radi. (…) Moja poslednja inicijativa, upućena vama, kao članovima Programskog saveta, imala je za cilj da Generalnog direktora, Upravni odbor Javnog servisa ali i celokupnu javnost pravovremeno podseti da je Javni servis dužan da se pridržava principa istinitog, nepristrasnog, potpunog i blagovremenog informisanja građana; principa nezavisnosti uređivačke politike; principa zabrane svakog oblika cenzure i nezakonitog uticaja na rad redakcija i novinara u proizvođenju programa; da primenjuje međunarodne norme i principe, a naročito da poštuje ljudska prava, slobodu i demokratske vrednosti; kao i da poštuje profesionalne standarde i kodekse“.

U nekom budućem vremenu svakako ćemo saznati do koje mere je destruirano poverenje građana u javno informisanje. To će verovatno biti ono vreme u kojem će građani Srbije najzad imati informacije neophodne za racionalnu procenu političkog konteksta i kritičko razmišljanje. To će biti vreme u kojem orvelovski pravilnici o radu u medijskim kućama neće simulirati kvalitet rada. To će biti i ono vreme u kojem će se na Javne servise vratiti istraživačko novinarstvo, a neki izvrsni novinari i medijski radnici prestati da budu marginalizovani i nečujni, vreme u kojem će Javni servisi postati otvoreni za sve one koji su do sada bili „nepodobni“.

To će, konačno, biti vreme u kojem će i samo pitanje „čiji su naši javni servisi?“ biti – suvišno.

(Nezavisnost.org, foto: FB Podrži RTV)