Biti zarobljen u međuprostoru u kojem je više nego jasna spoznaja da naša životna vremena protiču u obespravljenosti i nepostojanju pravne države, dok istovremeno postoji i jasna svest da, budući prepoznato, ovakvo stanje ne može i neće moći da bude trajno, težak je izazov i za prosečno svesnog građanina. Ukoliko njime nije sasvim zagospodarila podanička ili lukrativna predaja. Tu negde, između talasa protestnih marševa, novih ciklusa privođenja, procesuiranja i svakovrsnih metoda primene sile, dešava se da i najodvažniji i najuporniji osete zamor, koji prepoznaju samo oni koji su i sami, nekada ili još uvek, bili u neprilici življenja u autokratskim režimima. Ili, njihovim imitacijama.

Zamor ili povremena malodušnost tako postaju podrazumevana iskušenja onih koji više nisu neslobodni – budući aktivno i svesno u borbi, ali još uvek i de facto nisu ni slobodni, budući da režim u rastakanju pokušava sve čvršće da drži na okupu skelet urušenih građanskih prava i perverzno izigranih zakonskih procedura. I čini to sve bestijalnijom kombinacijom sile i lukavstva. Kako se od pravne stiže do policijske države, u kojoj vlast često i intenzivno koristi svoj represivni aparat da bi ostvarila što veću kontrolu nad građanima, i kako se ovaj predukus totalitarne države može dovesti u logičnu vezu s aspiracijom ka članstvu u Evropskoj uniji, ukoliko ova aspiracija nije koristoljubiva, deklarativna i lažna, ostaje nejasno svima onima kojima uporno izmiče autoritarnost imanentna ideološko-političkom konceptu srpskog sveta.

Da sve nije samo iluzija i kroćenje „ekstremizmu“ sklonih građana potvrdio je ovih dana i Aleksandar Vulin, osnivač Pokreta socijalista, koji je, u autorskom tekstu u Večernjim novostima, izneo stav da je došlo vreme za promenu nacionalne politike koja mora biti izraz većinskog dela nacije, a da se ta većina broji na obavezujućem referendumu s jasnim pitanjem o zajedničkoj budućnosti: „Niko nikada nije građane Srbije pitao da li svoju budućnost vide u večnom ispunjavanju pokretnih ciljeva neizvesnog i sve dužeg puta ka EU, ili u samostalnoj politici, koja nužno vodi ka drugačijim integracijama, a iznad svega ka ujedinjenju. Niko nas nije pitao, ali to je bilo u onom svetu koga predsednik Milošević navodno nije razumeo, ovo je neki drugi svet i ako ga razumemo morali bismo biti pitani – Evropska unija ili srpski svet“.

Sasvim po ugledu upravo na politiku režima Slobodana Miloševića, policijska brutalnost postaje nešto poput zlog običaja u Srbiji, ali se, nažalost, sve očiglednije preliva i na susednu Crnu Goru. Naime, Uprava policije Crne Gore procesuiraće trideset i pet građana i građanki koji su u julu ove godine protestovali zbog načina na koji je dodeljeno najviše crnogorsko državno priznanje – Trinaestojulska nagrada. Ono što je u otvorenom pismu ambasadorima Evropske unije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država poručio profesor i građanski aktivista Boban Batrićević, verujem, zvuči poznato i građanima Srbije – crnogorska policija primenila je tog dana prekomernu silu nad građanima koji su protestovali, a među njima su bili uglavnom umetnici, pisci, novinari, reditelji, arhitekte, civilni i mirovni aktivisti i poslanici. „Takav čin Uprave policije“, napisao je Batrićević, „smatramo ogavnim i zabrinjavajućim, budući da na ovaj način nastoji kriminalizovati kritičare vlasti, a da posljedica ovog čina može biti dodatan udar na slobodu riječi i stanje demokratiji u državi (…) Trideset pet ljudi koji će biti procesuirani, mi kao akademska zajednica i civilni aktivisti, moraćemo da branimo. Na njihovim sudbinama se prelama i sudbina Crne Gore, jer će krajnji ishod pokazati da li je naša država spremna biti dio porodice kojoj upravlja Brisel, ili će ostati „svet“, kojim upravlja Beograd, u kojem se studenti, novinari, profesori, režiseri, umjetnici i civilni aktivisti pritvaraju i premlaćuju jer su protiv vlasti“.

Na protestu protiv policijske brutalnosti, koji je, na poziv studenata 13. decembra održan u Novom Sadu, aktivista i kulturolog Lazar Dinić, koji ima iskustvo sedmomesečnog zatvorskog i kućnog pritvora i koji je procesuiran navodno zbog „rušenja ustavnog poretka“, zajedno sa još pet aktivista iz tzv. „novosadske grupe“, poručio je okupljenima, ali i domaćoj i međunarodnoj javnosti, da je represija tu da bi nas sve zaplašila „da ne bismo ovde bili svi zajedno sada i da bismo ućutali. Ali, mi to nikada nećemo uraditi“. Jer, „oni moraju znati da ćemo biti samo još jači i solidarniji jedni s drugima. Mi moramo svi zajedno stati iza onih koji su u pritvoru i iza onih koji su egzilu. Nemojte nasedati na propagandu, (…) budite svi zajedno, budite na ulici, idemo do kraja“. Kontekst govora Lazara Dinića upućuje i na alarmantnu činjenicu da se još šest aktivista organizacije Studenti protiv autoritarne vlasti nalazi u egzilu i da im se sudi u odsustvu za isto delo.

Već u prvom čitanju ova dva obraćanja, ključne reči koje se u njima nalaze upućuju na duboko uznemirujuću situaciju u obe države, a koje se zvanično nalaze u procesu priključivanja Evropskoj uniji. Te ključne reči su – prekomerna upotreba sile, kriminalizacija kritičara vlasti, zastrašivanje, represija, protivljenje policijskoj brutalnosti, solidarnost, neodustajanje. Takođe, izvesno je i da ove ključne reči nisu kompatibilne s konceptom pravne države. Ova očigledna asimetrija ukazuje na nerešeno fundamentalno pitanje na koje su srećnija društva odgovorila mnogo ranije – ko je izvor suverenosti? Vlast ili građani? Za razliku od srednjeg veka, kada je vlast legitimisana „odozgo“, moderna država svoj legitimitet crpi od svojih građana. Vlast se vrši u ime građana, a ne urpkos njima. U ovoj političkoj transakciji ključni instrumenti su ustav i zakoni. Drugim rečima, pravna država.

A pravna država nije vladavina jednog čoveka, ni više ljudi, već isključivo – vladavina zakona. S druge strane su autoritarnost, laž, demagogija, uporna propaganda, beskrajna primena sile i pokoravanje.

(Antena M/foto: Autonomija)