Kada je reč o odnosu srpskog društva prema zbivanjima u Crnoj Gori u prvi plan izbija frapantna činjenica da su ta zbivanja ujedinila sve društvene faktore u Srbiji uključujući tu i najveći deo takozvane Druge Srbije, odnosno mnoge sociologe, profesore, analitičare, novinare i druge javne radnike koji su na rečima žestoki protivnici Aleksandra Vučića ali svesrdno podržavaju njegovu politiku prema Crnoj Gori kao „srpskoj zemlji“.

Njima treba dodati i sklerotičnu evropsku diplomatiju koja svojim urođenim hladnim cinizmom razmišlja po principu odnosa snaga: ako se par stotina hiljada Crnogoraca sukobljava sa 7,5 miliona Srba, zna se na čijoj smo strani.

Kako je Aleksandar Vučić uspeo tako lako da ostvari svoj plan o „nacionalnom jedinstvu“ i to u tolikoj meri da se može govoriti, kako kaže Tomislav Marković, o „homogenoj Srbiji“, tom davnašnjem snu četničkog pokreta. „Petog septembra, kaže Marković, došlo je do sveopšteg ujedinjenja oko Vučićeve politike prema Crnoj Gori, oko kleronacionalističkih težnji, oko dostojno dostavljenog mitropolita Joanikija“.

Zaista, kako se dogodilo to čudo? Dogodilo se tako što su svi ovi tobožnji kritićari Vučića naseli na priču srpskog kleronacionalizma o kriminalu i korupciji u Crnoj Gori, o tridesetogodišnjoj „strahovladi“ Đukanovića, o tome da su Crnogorci „izmišljena“ nacija, ili o tome da većina građana u Crnoj Gori živi u siromaštvu i teškim uslovima naspram Đukanovića koji je bogat čovek.

Naravno, to je već teren propagande kojoj nije mesto u ozbiljnoj analizi. Svi statistički podaci i relevantni indeksi o korupciji, kriminalu i životnom standardu pokazuju da stanje u Crnoj Gori pre 30. avgusta 2020. nije bilo ništa lošije nego u drugim zemljama regije, a znatno bolje nego u Srbiji.

Sva ta pitanja, kao i ono o potrebi smene na vlasti, bila su samo zgodan izgovor da se i Crna Gora uskladi sa reakcionarnim kretanjima koja su u svetu i Evropi dominirala u doba trampizma.

Uostalom, pokretanje ovih pitanja od strane drugosrbijanaca ima za cilj samo da skrene pažnju sa suštine, sa pitanja odnosa Srbije prema Crnoj Gori i zato je izlišno da se o njima raspravlja. Sve su to trice i kučine, što bi rekao Žarko Korać. Njegove reči valja dobro zapamtiti: „Ne treba niko da se zavarava, SPC u Crnoj Gori vodi već sto godina politički rat protiv ideje da postoji crnogorska nacija. To je suština, sve ostalo su trice i kučine“.

Problem sa drugosrbijancima je u tome što oni uviđaju suštinu ali ih fasciniraju i trice i kučine. A fasciniraju ih zato što svoj sud grade na ocenama i lažnim informacijama, kao što je ona o „prvi put“ zaplenjenoj drogi, koje im podmeću neke tobožnje NGO iz Podgorice čiji su lideri i liderke u prvim redovima veličanja nove vlasti i satanizaciji bivše.

Radi se o osobama za kakve se u Italiji nekada govorilo da „uvek trče za kolima trijumfatora“. Najsvežiji primer tog mentaliteta jeste Boris Raonić koji je iz neke NGO imenovan za direktora RTV Crne Gore i koji je u nedelju 5. septembra u rano jutro, da li po nalogu iz vlade ili u želji da se istakne, objavio lažnu vest da na Cetinju pucaju na policiju.

Najnoviji trik drugosrbijanskih analitičara jeste sugeriranje da se „ne mešamo“ u crnogorska pitanja i da će oni sami rešiti svoje probleme. Tu je takođe i sugestivno pitanje „zašto mora Milo“ koje automatski vodi zaključku da je u Crnoj Gori stvorena alternativa i da su Milo i DPS nepotrebni.

Oni nikako da razumeju da u Crnoj Gori nije na vlasti alternativa koja je sazrela iz prirodnog toka stvari i koja se nametnula znanjem i sposobnošću, već ona koja je nasilno nametnuta litijama, nemirima, propagandnim ratom i zakulisnim delovanjem inostranih aktera.

Jesu li takvi ljudi alternativa? Je li alternativa Zdravko Krivokapić koji, osim što može mislima da pomera planine, pomera i avion vlade i to sve do Tokija da bi gledao meč svog omiljenog srpskog kleronacionaliste Novaka Đokovića? Je li alternativa Vesna Bratić, za koju Draginja Vuksanović iz SDP kaže da je „besramna slika većine i otvoreni neprijatelj države“, a koja jednim dekretom smeni 400 direktora škola a na njihova mesta dovodi one koji od Mitropolije dobiju „Spomen knjigu učesniku litija 2020“?

Jesu li alternativa oni koji čiste sve državne ustanove od Crnogoraca po principu „Imaš jedan sat da napustiš zgradu, inače zovem obezbeđenje“? Je li alternativa Joanikije koji kaže da će Crnogorci nestati kao pečurke? Jesu li, jednom reči, alternativa ljudi za koje profesor Milenko Perović, predsednik crnogorskog PEN centra, kaže da su „gomila amatera i njihovih prepredenih mentora i mrzitelja svega crnogorskog“?

U kuhinji onih koji uvek trče za kolima trijumfatora, a kojih bi se trebalo čuvati ozbiljnije nego od Korone, sve pomenute ličnosti, uključujući tu i Vučićevog dragog prijatelja četničkog vojvodu Andriju Mandića, valjana su alternativa Đukanoviću jer sugestivno pitanje „Zašto mora Milo“ vodi jasnom logičkom zaključku da je svako bolji od njega. Uostalom, to pitanje treba uputiti srpskom kleronacionalizmu a ne nama koji smo Milovi „obožavaoci“ kako nas je nazvala učena savetnica Aleksandra Vučića koja ga edukuje kada treba da „ublažava“ a kada da „zaoštrava“.

Dakle, srpske kleronacionaliste treba pitati zbog čega im je Milo glavna meta i zbog čega je Amfilohije na Mila i njegove sledbenike bacao užasnu kletvu „dabogda živo meso sa vas otpadalo“ pa su zatim Vučićeve marionete Mandić i Knežević 2016. pristupili realizaciji toga što im je naredila „njegova svetost“ i pokušali državni udar sa ciljem da ubiju Mila.

Njih treba pitati zbog čega im je toliko važna hitna smena Đukanovića i zbog čega neprestano zahtevaju da se on odmah uhapsi, a ako se kasije razlozi za to ne nađu, nije ni bitno. I zbog čega Vučić, kao onaj vuk iz basne koji je optužio jagnje da mu muti vodu, preti Đukanoviću da ne može više da ponižava Srbiju?!

Iz svega ovoga očigledno je da je Milo, po oceni kleronacionalista, simbol ona tri satanska svojstva koja treba uništiti: crnogorstva, antifašizma i ateizma. I pritom uopšte nije bitno da li Milo to zaista jeste, bitno je da oni misle da jeste i misle da se Crna Gora ne može pretvoriti u srpsku zemlju dok Milo ne bude likvidiran, ne samo politički nego i fizički.

A tom cilju možemo i mi odavde mnogo da doprinesemo ako širimo famu o zlom Đukanoviću ili ako okrećemo glavu dok po Crnoj Gori divljaju horde pomahnitalih srpskih kleronacionalista. U svakom slučaju, Milo je, po njihovoj oceni, njihov glavni neprijatelj i zato „mora Milo“, odnosno DPS.

Šta je poenta cele ove priče koju drugosrbijanci nikako da shvate? Poenta je u tome da se ovde radi o nama, o našoj sudbini, o sudbini Srbije. De te fabula narratur, dragi prijatelji. Posrbljavanje Crne Gore predstavlja najvažniji i najhitniji strateški zadatak srpskog kleronacionalizma, daleko važniji i od Kosova, koje je i tako izgubljeno, i od onog srpskog entiteta u BIH, koji je i tako u našim rukama.

Ako se uspe sa definitivnim osvajanjem Crne Gore, stvarno a možda i formalno, to će biti najveće istorijsko dostignuće za Aleksandra Vučića i on će poneti titulu Pobednika, Oslobodioca, Ujedinitelja i svaku drugu slavu i čast u srpskom narodu koga nikakva opozicija neće moći da detronizuje i koja u tom slučaju može slobodno da baci koplje u trnje.

Eto zbog čega odbrana Crne Gore od srpskog kleronacionalizma predstavlja u suštini borbu za nas same, za Srbiju, za demokratiju u njoj. Ako srpski kleronacionalizam ne bude poražen na tom za njega vitalnom pitanju – onda mu niko i nikada više ne može stati na put, onda će biti svejedno da li će, na primer, Nenad Čanak biti uhapšen, da li će Danas biti zabranjen i da li će Nedim Sejdinović dobiti batine – nikoga takve sitnice neće interesovati u atmosferi opšteg trijumfa.

Zbog toga će se današnje koketiranje sa srpskim kleronacionalizmom, pod banalnim izgovorima da su Vučić i Milo isti, da se ne treba mešati u zbivanja u Crnoj Gori jer oni mogu sami da reše svoja pitanja i drugim sličnim stupidarijama, pre ili kasnije olupati o glavu onima koji takve izgovore fabrikuju.

(Antena M, Foto: mc.rs)