Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada u razgovoru za Danas kaže da se na prostoru bivše Jugoslavije živi u atmosferi nezavršenog rata više neko ikad.

– Nakon rata smo imali primirje, koje je nakratko potrajalao, manje od dve decenije, da bismo ponovo početkom prošle decenije počeli da ulazimo u atmosferu koja je neodoljivo podsećala na kasne osamdesete, odnosno rane devedesete – kaže Popov.

Igmanska inicijativa, čiji je Popov idejni tvorac i jedan od kopredsednika, zajedno sa Mrežom za izgradnju mira 15. decembra organizuje u Sarajevu konferenciju na temu „Nadiruća fažizacija i dva jubileja – tri decenije Dejtona i četvrt veka Igmanske inicijative.

Razgovaraće se o tri teme. Prva je o Dejtonu i ona treba da rasvetli odgovore na pitanje da li je ovaj sporazum „temelj mira ili izvor disfunkcionalnosti?“. Na drugom panelu govoriće se o fašizaciji društava na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a na trećem, kako civlino društvo može da odgovori na sve ubrzanije i turbulentnije događaje u ovom delu Evrope.

*Kako bi vi odgovorili na pitanje prvog panela. Dokle se stiglo danas kada obeležavamo tri decenije od Dejtona?

– Kad je reč o Dejtonskom sporazumu mogla bi se primeniti narodna izreka.:”Što se grbo rodi to vreme ne ispravi”. Ovaj Sporazum je nesporno zaustavio rat, ali nije obezbedio uslove za trajan i stabilan mir u Bosni i Hercegovini. Početna ideja i nije bila da se ova zemlja posle rata ustroji na ovaj način. Vašingtonskim sporazumom, koji je potpisan 1994. godine između Hrvata i Bošnjaka, stvorena je Federacija BiH ustrojena po kantonalnom principu. Očigledno je bila namera da se, kada se nakon okončanja rata pridruži deo BiH koji su kontrolisali Srbi, cela zemlja organizuje po istom principu, bez etničkih granica, o čemu govori i sam naslov. Još živi učesnici pregovora u Dejtonu svedoče da je tek poslednjeg dana pregovora, kada je skoro sve bilo dogovoreno, Holbruk izašao sa varijantom Republike Srpske kao drugim entitetom, čime je stvorena država tri konstitutivna naroda, dva entiteta, deset kantona i Distriktom Brčko – tvorevina za koju se već u startu videlo da ne može kao takva biti funkcionalna. Pošto se to videlo u praksi već posle prvih godina postojanja BiH, stvar se bez ikakvih otpora mogla ispraviti već nakon pet godina dok još nisu ojačali lideri tri konstitutivna naroda, od kojih su neki zazirali da bi im haški istražitelji mogli zakucati na vrata. Danas za ovu zemlju, koja je tri decenije bila neka vrsta protektorata, Amerikanci se zalažu da se ukine institucija Visokog predstavnika međunarodne zajednice i da se predstavnicima tri konstitutivna naroda prepusti da se dogovaraju o daljoj sudbini BiH, a do sada se lepo videlo kako to njihovo dogovaranje izgleda. Gledajući iz ove perspektive, kada Evropa maltene više zazire od poteza Trampove Amerike nego Rusije, stiče se utisak da je ovakvom konstitucijom BiH Amerika još tada želela da BiH bude trajno trn u zdravoj peti Evrope i nestabilna tačka na kontinentu.

*Da li je funkcionalna BiH naš poslednji pokušaj da pokažemo kako možemo živeti zajedno?

– Neke lekcije se očigledno nikada ne nauče. I Jugoslavija je bila jedina zemlja u kojoj su svi Srbi mogli da žive u jednoj državi, pa smo je razbili zarad memorandumskog poziva na stvaranje Velike Srbije, nakon čega su Srbi u Hrvatskoj svedeni, maltene, na statistčku grešku. Bosna i Hercegovina je još u vreme postojanja Jugoslavije važila za Jugoslaviju u malom, što ona zapravo i jeste bila. Valjda je zbog toga bila trn u oku nacionalistima jer su njenim razbijanjem postali gospodari sudbina svojih plemenskih podanika. Problem je u tome što je većina na to svesno ili nesvesno pristala. Uvertitra bosanskoj nesreći bila je poruka “oca nacije” Dobrice Ćosića Kongresu srpskih intelektualaca da ako već ne možemo da živimo zajedno, hajde u miru da se raziđemo. Kako je izgledao taj razlaz u miru videli smo u godinama koje su usledile. A, uzgred, koji smo mi to narod koji ne može da živi zajedno sa drugim narodima? Kao da nam nije bilo dosta krvi i razaranja tokom devedesetih prošlog veka, regionom sada odjekuje Vulinov zov na stvaranje Srpskog sveta i to mirnim putem, kako to on kaže, kao da koje juče prostori nekadašnje Jugoslavije nisu bili krvavo razbojište baš zbog ovakvih bolesnih ideja.

*Regiju zapljuskuje novi talas fašizacije. Kako vam u tom kontekstu izgledaju trenutne situacije u Srbiji i Hrvatskoj, zemljama koje najviše mogu uticati i na dešavanja u BiH? U slučaju Srbije i u Crnoj Gori.

– Faktički, okidač za to je bio dolazak na vlast političkih garnitura u Srbiji i Hrvatskoj koje su bile na vlasti i devedesetih godina prošlog veka. U Hrvatskoj je na vlast došao HDZ, a u Srbiji je to bilo i personalno – Vučić, Šešeljov potrčko i kasnije Miloševićev egzekutor za slobodne medije, Dačić, Miloševićev omladinac koji je obećavao, Vulin verni agitator Mire Marković…odnosno koalicija SNS, bivših radikala, i SPS. Dolaskom i HDZ i SNS na vlast počelo je svečano dočekivanje osuđenih ratnih zločinaca posle odsluženih kazni i njihovo veličanje, promocija njihovih knjiga, negiranje da su činjeni ratni zločini prema drugim nacijama, samo naši su bili žrtve vredne pomena…Tako je počela revizija ne samo nedavne prošlosti nego i one koja se ticala Drugog svetskog rata. Piše se nova istorija. U Srbiji su još za vreme demokratske vlasti izjednačeni partizani i četnici, u javnom diskursu partizani zapravo i ne postoje kao pobednička strana za vreme Drugog svetskog rata, koja je doprinela da Jugoslavija bude deo antifašističke koalicije.

*Ipak u poslednjih godinu dana, situacija kao da se potpuno konkretizovala?

– Da, desilo se najgore. Mi u poslednjih godinu i više dana imamo fašizaciju društva na delu – stvaraju se parapolicijske formacije od takozvanih lojalista, članova SNS i ljudi iz kriminalnog miljea, koji poput SA odreda u fašističkoj Nemačkoj, zajedno sa regularnom policijom batinaju ljude koji protestuju i pojedinačno se obračunavaju sa protivnicima sadašnje korupcionaško – kriminalne vlasti, Vučić je uzurpirao skoro sve institucije, vladavinu prava izvrgao ruglu, ugušio slobodu štampe… Što se tiče vlasti u Hrvatskoj od dolaska HDZ ona je imala sličan odnos prema ratnim zločinima i zločincima, ali otkako je ušla u koaliciju sa Domovinskim pokretom reahabilituje ustaštvo i zločine NDH, nedavno na Tompsonovom koncertu iz hiljada grla izvikivao ustaški pozdrav “Za dom spremni”, Srbi su se ponovo našli na udaru ekstremne desnice. Ne treba zaboraviti ni otkrivanje spomenika Pavlu Đurišiću, nosiocu Hitlerovog odlikovanja Gvozdeni krsta, koji je organizovala Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori. Naravno sve ovo se odražava i na stanje u Bosni i Hercegovini gde se nadmeću srpski i hrvatski nacionalizam. Nevolja je u tome što se ova fašizacija na našim prostorima dešava u vreme kada je ekstremna desnica u nadiranju širom Evrope, a takva tendencija postoji i u Trampovoj Americi.

*U Srbiji je posebno komplikovano. Autoritarna vlast ne želi izbore, niti ostavlja mogućnost da ih izgubi. Država i društvo su slomljeni, uz sve to najvažnija kompanija za zemlju, NIS, je pod sankcijama, preteći da građanima priušti jednu od skupljih zima u istoriji. Gde je naš izlaz?

– Ide Nova godina, pa ne bih sumornim prognozama da kvarim ionako tmurno raspoloženje kod građana Srbije, ali ne možemo zbog toga zaobići istinu. Nakon protesta zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koji su sada već uveliko ušli u drugu godinu, ova vlast jednostavno ne zna gde udara. Na unutrašnjem planu odgovor na nastalu krizu je jačanje represije do do sada neviđenih granica, a na spoljnom planu primer NIS-a je konačno razgolitio sav šibicarski i podanički odnos prema velikim silama zvani sedenje na četiri stolice. Posle šamara iz Amerike, Moskve i Brisela, Vučiću nije ostala ni ona šamlica iz Bele kuće na kojoj je pre skoro pet godina sedeo kao đačić koji nije savladao gradivo. To nas može koštati najskuplje zime, ali i još koječega. Ali budimo pošteni, sve ovo bi se lako, ili lakše razrešilo da mi nemamo mentalitetski problem. Kako nam je uspelo da za samo tri i nešto decenije zapatimo takva dva destruktivca poput Miloševića i Vučića koji su udruženim snagama doveli Srbiju malo dalje preko ruba propasti. Svaki od njih je prvi put sasvim legalno bez varanja došao na vlast, a varanje je došlo tek kasnije. Dakle mi (ne svi) smo ih doveli na tron sa kojeg nam decenijama piju krv na slamčicu. Govori se o tome da nije dovoljno menjati samo vlast, nego treba menjati sam sistem. Da, ali sve to neće ništa promenti ako se ne promeni nešto u mentalitetu, potrebi za vođom koji će da nas hvali, kudi ili donosi teške odluke umesto nas. Neću da budem zli prorok pa da kažem da smo uveliko zakasnili, ali sam siguran da će i uz najbolju volju trebati sizifovski napor da se zemlja ponovo stavi na noge. Jer tek kada se sve razgoliti pokuljaće napolje sav nagomilani smrad i prljavština kao iz ogromne septičke jame.

*Civilno društvo je što globalnim što domaćim prilikama pritisnuto kao retko do sada. Možete se prisetiti vremena osnivanja Igmanske inicijative i konteksta u kome je ta ideja dolazila do svoje realizacije? I kako vam ovaj prostor na kome delujete izgleda 25 godina posle?

– Sadašnji položaj organizacija civilnog društva, posebno onih koje se bave ljudskim pravima i suočavanju sa prošlošću, je takav da većina od njih diše na slamčicu. Da ne govorim o neviđenoj represiji režima nad njima, jer je to opšte poznato. Ovde je gora stvar što strani donatori uglavnom smatraju da su te teme već apsolvirane i da se treba okrenuti budućnosti u vidu obnovljivih izvora energije, ekologiji…A potreba za njihovim delovanjem je danas ako ne veća, a ono bar ista kao u vremena kada su takve organizacije uglavnom i formirane tokom devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka. Sada, kada se osvrnem na ove dve i po decenije Igmanske inicijative sećanje me vraća na prvu sesiju u Ilirskoj dvorani u Zagrebu, sada već davene 2000. godine, na kojoj su se okupili najugledniji intelektualci i javne ličnosti iz tada tri zemlje Dejtonskog trougla. Tada još nismo imali ime, ali smo imali veru da svi zajedno možemo učiniti da korak po korak ratne devedesete budu što dalje od nas. Znali smo da, pošto nemamo vlast, ne možemo figurativno rečeno da pomeramo planine, ali možemo učinitin da stvari budu makar malo manje loše nego što bi inače bile da nije našeg delovanja. Mnogo toga je za ove dve ipo decenije urađeno na mišiće, bez para se ne može delovati, ali su naš glavni resurs bili ljudi, ljudske gromade poput Živorada Kovačevića, Mirka Tepavca, Igora Mandića, Budimira Lončara, Branka Lukovca, fra Marka Oršolića i drugih, da ne nabrajam. Imali smo tada podršku i jednog broja političara – Stjepan Mesić nam je pomogao da napravimo prvu sesiju sa predsednicima četiri zemlje i to smo uspeli šest puta, pri čemu su četiri puta potpisali zajedničke izjave koje su pripremili naši eksperti.

*Desila su se tada i prva izvinjenja?

– Tako je. A na sesiji u Beogradu 27. juna 2005. godine, na desetu godišnjicu genocida u Srebrenici, usvojena je Deklaracija o Srebrenici i to je bilo jedino mesto gde su tri predsednika zajednički odali poštu srebreničkim žrtvama. Bila su to zaista obećavajuća vremena. A onda su negde sredinom prošle decenije, stvari krenule po zlu. Napravili smo pun krug i sada kao u kultnom filmu “Dan mrmota” ponovo proživljavamo rane devedesete. I pored toga mislim da nismo uzalud krečili, iliti orali more. Neki trag je ipak ostao iza nas, naša istraživanja pokazuju da su odnosi između naših društava značajno bolji nego politički odnosi. Nisam razočaran, više sam tužan što će ovo područje za ostatak sveta i dalje važiti za tamni vilajet, koji će se više spominjati po Sarajevskom atentatu i sarajevskom safariju nego po sjajnim umovima sa ovog područja koji su doprinosili da čovečanstvo u mnogim oblastima dosegne nebeske visine.

Napravili smo pun krug i sada kao u kultnom filmu “Dan mrmota” ponovo proživljavamo rane devedesete

*Da li sa pobunom mladih ljudi koje predvode studenti u Srbiji taj diskurs rata i držanja ljudi u permanetnom strahu može biti prekinut? Ili se previše nadamo?

– Teško je biti prorok u sopstvenoj čaršiji. Činjenica je da su studenti probudili neviđenu energiju, ali možda i prevelika očekivanja kod ljudi, i sigurno je da se ova zemlja više ne može vratiti na nultu tačku, odnosno na stanje pre pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Mnogo je protivrečnih signala u javnom prostoru i previše karata na stolu da bi se mogao prognozirati krajnji ishod ove opštenarodne pobune. Jedino sam siguran da ako ovaj put ovolika probuđena energija ne donese željene dubinske promene, mi ćemo preći preko ivice provalije nad kojom se sada nalazimo.

*Ugledni hrvatski filozof Boris Buden rekao je ovih dana jednu pamtljivu rečenicu, parafraziraću – da dok se Hrvatska naoružava (zajedno sa ostatkom Evrope), deca koja se sada rađaju, zadnje su Hrvatice i Hrvati, posljednja generacija i više ih neće biti. Kako vi vidite sudbinu ovog prostora?

– Slično kao i Boris Buden. Dok čovečanstvo okreće glavu od gorućih problema opstanka na ovoj planeti poput klimatskih promena i ekološke katastrofe koja nam ne preti, nego se već desila, i dok je glavni problem najvećih zemalja na ovoj planeti politički i ekonomski primat i dominacija uz pretnju upotrebe atomskog oružja i izazivanja Trećeg svetskog rata, generacija Z i generacije posle nje nemaju budućnost. Posebno u ovim banana državama koje su nastale respadom nekadašnje Jugoslavije koje su, kako bi Njegoš rekao, slamka među vihorovi. Ne trebaju nama spoljni neprijatelji, mi ćemo sami sebe svesti na onu šljivu i onaj broj Srba koji budu mogli da stanu pod njenu krošnju. Mnogi mladi, najčešće oni najsposobniji, već su otišli odavde glavom bez obzira, a oni koji su ostali razmišljaju da li da zasnivaju porodice i rađaju decu kojoj će budućnost biti u ovako razvaljenom svetu. 

(Danas, foto: Autonomija)