Samozvana organizacija za zaštitu životinja, Levijatan, uveliko je predmet debata u javnosti. Nije jasno jesu li članovi Levijatana, „Fašisti ili borci za prava životinja?“, kako se to već zapitao jedan članak u Danasu. Ovo pitanje zadobija presudan značaj uz odobravanje kandidature izborne liste „Pokret Levijatan – Živim za Srbiju“. Jer, ukoliko se „Levijatanu“ dozvoli ulazak u Skupštinu, odnosno pruži mogućnost da utiče na legislativu i zacementira odsustvo alternative – što bi bilo u skladu sa društvenom ulogom fašizma – lice političke scene Srbije suštinski bi se izmenilo.

Ideja: „Ekofašizam“

Koja je veza između fašizma i ljubavi? Za većinu ljudi, te ideje su nespojive. Međutim, za desničarske „ljubitelje životinja“, taj spoj nije nov. Postojale su – i još postoje – različite desničarske organizacije za zaštitu životinja: Movimento Animalista u Italiji, The Humane Society of the United States u SAD, nekadašnji Animal Liberation Front u Britaniji itd. Svima njima prethodi najpoznatiji primer ovog naoko čudnog spoja: nacistička Nemačka.

Naime, u nacističkoj Nemačkoj je, na inicijativu samog Geringa, donet prvi zakon protiv vivisekcije (u avgustu 1933. godine). Ograničeno je i postavljanje zamki, kuvanje rakova i potkivanje konja, a postoje i dokumentovani slučajevi ribolovaca koji su poslati u koncentracione logore zbog seciranja žaba koje su nameravali da upotrebe kao mamac za ribe. Kako piše Išaj Landa, izraelski filozof, bio je to izraz „zaštite životinja i simpatije prema njihovom bolu“ (Ishay Landa, Fascism and the Masses, str. 197).

Ovakve prakse izraz su fašističke varijante kulta prirode: romantičarskog „povratka prirodi“, koji je svoju renesansu doživeo u nacizmu i nastavio da odjekuje kroz raznorazne „ekofašizme“ sve do danas. Ovo je vidljivo i kod dr Jovane Stojković, kritičarke obavezne vakcinacije protiv malih boginja i nositeljke liste „Pokret Levijatan –Živim za Srbiju“.

Međutim, nije dovoljno reći da pripadnici Levijatana i njihovi koalicioni prijatelji naprosto liče na fašiste – potrebno je pokazati zašto to jesu. Oni, naime, mogu i hoće da negiraju da su fašisti, a da istovremeno obavljaju istu funkciju koju je istorijski fašizam odigrao. Ta funkcija se iznad svega sastoji u ideološkoj i političkoj prevenciji te u razbijanju politički organizovanog otpora odozdo.

Zato je potrebno otići dalje od puke dijagnoze i razmotriti funkcije koje ova organizacija ispunjava. Nasuprot uobičajenim interpretacijama, nije nimalo nužno da se članovi ove organizacije samodeklarišu kao fašisti. Iz ugla njihove društvene funkcije, takvo razotkrivanje nije ni poželjno. Kao i svaki fašizam, ni ovaj „domaći“ nije prihvaćen među različitim političkim strujama i ne bi bilo pragmatično otvoreno ga propagirati. Pripadnici Levijatana stoga će ignorisati optužbe ili će ih svim raspoloživim sredstvima pobijati, nastavljajući da izvršavaju svoju društvenu ulogu. Fokus zato ne treba da bude na njihovom identitetu, već na njihovim društvenim funkcijama.

Simbolika: zaštita države

Simbolika „Levijatana“ pripada određenoj ideologiji, sa određenom praksom. Po tome se „Levijatan“ izdvaja u odnosu na slične organizacije za „zaštitu životinja“, koje retko razvijaju ovako jasan ideološki pečat. Naime, ime Levijatan nije proizvoljno uzeto: prema sopstvenom priznanju, članovi ove organizacije preuzeli su ga iz naslova knjige Tomasa Hobsa (nisu se, dakle, nazvali po Levijatanu iz Izgubljenog raja, Melvilovog Mobi Dika, japanskog animea ili po hebrejskom nazivu za morsku zver, da navedemo nekoliko drugih primera).

Upravo je ova Hobsova knjiga omiljena i jednom nacističkom pravniku, Karlu Šmitu – što, imajući u vidu simboliku zaštite države, ne bi trebalo da nas iznenadi. I, dok Pavle Bihali (poznat i kao Zighajli) i ostali „udarnici“ ovog „našeg“ Levijatana ističu svoju ljubav prema životinjama, Šmit nam razotkriva suštinu onog Hobsovog „Levijatana“. On ističe strah kao suštinski razlog postojanja Levijatana, koji je metafora za državu – u pitanju je strah od anarhije i bellum omnium contra omnes („rata svih protiv sviju“), zbog čega nastaje udruživanje, a iz njega – zaštita od straha, suveren, onaj koji se ne boji. Hobs to potkrepljuje starozavetnim citatom u kome opisuje Levijatana: „Ništa nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se ničega ne boji.“

Samo Hobsovo delo je, sem po sadržaju, ostalo upamćeno po jednoj bakarnoj gravuri i njenoj simbolici – odnosno, po korici knjige i slici (britanske) države, predstavljene u vidu mase ljudi koji se, udruženi, izdižu iz mora i pretvaraju u zver-državu Levijatan. Ovako je, ne slučajno, simboliku interpretirao Šmit, koji je ujedno i prvi mislilac koji joj je posvetio zasebnu knjigu: „U levoj ruci [on] drži mač, u desnoj biskupsku palicu, i nadgleda grad u miru. Pod svakom rukom, sekularnom i duhovnom, nalazi se kolumna sa pet crteža: pod mačem – zamak, kruna, top. Potom, puške, koplja i zastave. Napokon: bitka. Ovima, pod duhovnom rukom, odgovaraju: crkva, mitra (biskupska kapa), munje; simboli oštrih distinkcija, silogizama i dilema. Na kraju: savet. Ove ilustracije predstavljaju karakteristična sredstva upotrebe autoriteta i moći radi razrešavanja duhovno-sekularnih sukoba. Politička borba, sa svojim neprekidnim i neizbežnim sukobima oko prijatelja-neprijatelja, koji obuhvataju svaku sferu ljudskog delanja, sa obe strane zahteva specifična oružja. U jednoj ruci, zamkovi i topovi; u drugoj, njima odgovaraju domišljatost i intelektualne metode, čija borbena učinkovitost nije ništa manja“ (Carl Schmitt, The Leviathan in the State Theory of Thomas Hobbes, str. 18). Upravo se ovog posebnog političkog „oružja“ – ideologije – latila i ovdašnja organizacija Levijatan, ispunjavajući time jednu od najefektivnijih funkcija fašističkih organizacija – ideološku pripremu političkog terena.

Simbolika Levijatana je simbolika odbrane države naspram pretpostavljenog haosa društva. Hobs je, dakako, bio filozof konzervativne struje – u smislu očuvanja države i statusa quo. „Odbrana i zaštita“ države jeste svrha kojoj služe i Levijatan-knjiga i Levijatan-organizacija. Ovde se ukršta praksa jedne „organizacije za zaštitu životinja“ sa idejom-metaforom, iz Hobsove knjige: u praksi zaštita životinja, u ideji – zaštita „veštačke životinje“ iliti države.

To razlikuje „Levijatan“ u odnosu na druge organizacije za zaštitu životinja: dok za prevenciju mučenja životinja postoje brojne službe (u koje bi trebalo ulagati), Levijatan ipak ide dva koraka dalje. U slučaju dotičnih službi, mučenja životinja ne postaju izgovori za napade na Rome ili njihovo organizovano zastrašivanje (poput Romske porodice Garip). Životinje su u svim tim slučajevima u doslovnom smislu žrtve – rešenje stiže putem procesa protiv zlostavljača, usled kršenja zakona kojim su zaštićene, i tu se stvar završava. Samo u slučaju Levijatana se „napadi na životinje“ preobražavaju u napade na ljude, po principu: čini sve što drugima zabranjuješ. Ovde je, pored imena, bitan i znak raspoznavanja Levijatana: šapa, stilizovana kao bokser, oružje koje se koristi za sukobe između ljudi. U njemu je sadržana i suštinska poruka ove organizacije: napadanjem ljudi, štite se životinje, i obrnuto: zaštitom životinja, napadaju se ljudi.

Patnja životinje postaje samo izgovor za napad. Međutim, ovo ne važi za sve. Mučenja se zaista pretvaraju u odmazde, ali nikako protiv svih njihovih počinilaca. Jer, nijednom i nikada Levijatan nije, niti će kontrolisati i oduzimati životinje bogatima (npr. izbegavanje reagovanja u slučaju borbi pasa Veljka Ražnjatovića). Osveta životinje postaje odbrana tela države – tačnije, onih koji je kontrolišu, „glave“ njenog tela. To je zato što „Levijatanov princip“ ne važi za bogate, već samo za siromašne. Oni napadaju samo one koji nemaju čime da se brane: ljude bez države – migrante, pa makar im Srbija bila samo usputna stanica; ljude unutar države, ali van gradova; marginalne pripadnike društva unutar države – siromašne, a onda i one koji su i iz države i iz društva gotovo isključeni – Rome.

Uoči izbora, ovaj princip – zaštiti životinje da bi napao ljude – jasno je izašao na videlo. Od nasilnog upada kolima u Prihvatni centar za migrante kod Obrenovca (sa sve psom u automobilu), do procurelih slika pripadnika srpske policije sa zaštitnim maskama sa logoom „Levijatana“, nema sumnje da postoje izvesne veze sa državom, u čije ime se životinje štite, a napadaju ljudi. Istovremeno, pomenuti napad izveo pripadnik Levijatana koji je istovremeno član SNS-a. Ovime je, kako na realnom tako i na simboličkom nivou, potvrđena veza Levijatana sa MUP-om.

Društvena uloga: razbijanje otpora

Prema rečima italijanskog anarhiste Luiđija Fabrija, rodonačelnika pojma fašizma, on predstavlja preventivnu kontrarevoluciju, koja sprečava unapred; njega plaši i sama mogućnost otpora napadnutih, i fašizam zato ne razbija samo organizovani radnički pokret – onda kada ovaj postoji – već unapred sprečava njegovo organizovanje, sprečavajući samu solidarnost. Kao krajnja politička desnica, fašizam vrši prevenciju i same mogućnosti otpora. On ide do same srži.

Jer, ono što „Levijatan“ napada u ime države (kako mu ime kaže), je društvena solidarnost, poput solidarnosti sa Romima (u Bihalijevom rečniku, Romi su „štetočine“). Njihova patnja se po pravilu krije: ona se omalovažava i čak proglašava za nepostojeću. Uprkos „Levijatanovom“ izgovoru da štiti životinje, nedavno je prokazano maltretiranje Roma. To upravo posredstvom Levijatanova, čije dokumentovano maltretiranje je Rome dovelo u žižu javnosti – i društvene solidarnosti.

Jer, „Levijatan“ upravo napada društvenu solidarnost. Onda kada nije poželjno da je napadnu direktno, koriste njen najbliži simbol, ujedno imenujući i svog političkog neprijatelja – komunizam, makar i u tragovima, makar i u naznakama. „Levijatan“ tako napada simbole klasne solidarnosti, jer se boji kuda društvena solidarnost – sa onima koji su iz društva isključeni – može da vodi. Zbog toga se njihova retorika, razvija u napade na „komunjare“, makar to bio i SKOJ (koji nema veze sa Romima), nakon prokazanih napada na Rome. To je zato što su „komunjare“ – makar i u najgoroj i najvulgarnoj interpretaciji – neprijatelj svakom fašizmu. Levijatan se zato ustremljuje na komuniste kao da je u pitanju prvorazredni neprijatelj u punoj snazi. To je suštinska karakteristika fašizma: u uslovima relativno marginalne uloge krajnje levice, on teži da njene ideje i praksu ’zgazi u korenu’, pre nego što se uopšte izgradi. On je sprečava unapred.

Takva uloga je uloga fašizma: čista politička reakcija koja se protivi svakom otporu u onoj meri u kojoj on uvek predstavlja makar i mogućnost – jer to predstavlja mogućnost da se poremeti status quo. „Levijatan“ nije sam u ovom, već ih podržava i pomenuta dr Jovana Stojković, prema kojoj su antifašisti teroristička organizacija. Time se zaokružilo čisto reakcionarno lice liste „Pokret Levijatan – Živim za Srbiju“.

Cilj ove liste nije zaštita dece i životinja. Njihov cilj je širenje fašističke organizacije i sprečavanje alternative; zaštita države i nadziranje potlačenih. Ova uloga se igra nezavisno od toga ko su oni koji predstavljaju Levijatan. Sve što njihova igra ima da ponudi je sprečavanje mogućnosti alternative. Zato im se moramo suprotstaviti.

(Autonomija)