Kontekst umesto početka

Trebalo bi da bude očigledno da se danas ne nalazimo u liberalnom kapitalizmu. Finansijsku (ne)stabilnost posle 2008. su održale kreditne linije američkih Federalnih rezervi i direktnih (sve većih) državnih intervencija, korporativna zaduženost je svugde porasla. To su sve pratile pravne reforme koje su kroz fleksibilizaciju onemogućile političko organizovanje nižih klasa – bilo kroz sindikalno organizovanje ili odustajanje od prava štrajkova te odsustvo bilo kakve regulacije nestalnih oblika rada – sa njima su se podrivali uslovi mogućnosti demokratije u punom, socijalnom smislu te reči. Ovakvi pravni oblici neliberalnog kapitalizma upravo predstavljaju normu.

Međutim, to nije uvek očigledno. Svaki liberal koji kuka nad pravnom državom zaboravlja da pravni sistem države uopšte ne mora da ima liberalni karakter. Naprotiv, neoliberalne reforme su napadom na niže klase podrile uslove mogućnosti pravne države i liberalnog tipa – napale su ideju jednakosti pred zakonom, koja de facto više ne važi za niže klase odnosno za one politički udaljene od vladajućih klasa.

Da bismo se u ovakvim uslovima borili, moramo ozbiljno razumeti smisao celine ovakvih promena. Ukratko, bez pretenzija na dublje odgovore, namera ovog skromnog eseja je da ocrta pravac u kome bi trebalo razmišljati. Uz ovakvu ogradu, teza bi mogla da se sažme vrlo prosto: Desila se promena pravnog sistema ka nečemu što ćemo u ovom eseju nazvati dualnom državom. Shvatanje dubine ovakve promene bi moglo da promeni pretpostavke opozicionih politika.

Anahronizam liberala

Pre nego što počnemo, trebalo bi prvo govoriti o tome zašto nije konstatovan problem od strane srpske opozicije. Gotovo celokupna politička borba u Srbiji svodi se na povratak izgubljene pravne države u bilo kom obliku. To gotovo sigurno zavređuje pažnju u svakom smislu. Međutim, sat se ne može naprosto vratiti unazad, niti se u ovom trenutku može naprosto tražiti da se liberalizam vrati kroz politiku, a da se ne dotakne ekonomska kriza, s obzirom na to da sve što SNS radi zapravo počiva na oba. U tom smislu, ono što liberalna opozicija danas radi jeste anahrono. Ona se dugo zalagala za rešenja koja su pripadala liberalnom obliku kapitalizma (medijske slobode, fer izborni sistem, itd.), da bi zatim propala, ali bez propitivanja uzroka te propasti – izuzev njihovog svođenja na negativne crte ličnosti Aleksandra Vučića. To ne znači da se za medijske slobode ne bi trebalo boriti, naprotiv. Ono što su problematične tačke kod opozicije, je što se nije otišlo dalje od toga i preseklo sa dosadašnjom ekonomskom praksom ili pak ponudio novi modeli. Pored toga što su bili sputani „iznutra“, kroz neuspeh dogovora među sobom, konkretna rešenja u vidu „Novog društvenog ugovora“ koji se delio nasumičnim prolaznicima na Terazijama ili besomučnih protesta, nisu bila dovoljna. Sve ono za šta se zalažu ispostavilo se kao anahrono, s obzirom na to da nisu iskoračili korak napred u odnosu na mesto na kome su stali u očima svog biračkog tela: u oblasti ekonomske politike.

Problem nije zapravo u ravni da li jeste Đilas ili neko privatizovao ovu ili onu fabriku lično: problem je što su, nezavisno od toga, Đilas & Co percipirani da su to uradili. Naprosto, opozicija (Stranka slobode i pravde, Skupština slobodne Srbije, Zajedno za Srbiju [Nebojša Zelenović], nekadašnja Levica Srbije [Borko Stefanović] ili Narodna stranka [Vuk Jeremić] pa čak i deo Dveri, u kojima operiše Dragana Trifković, nekadašnja članica DS-a) – je potekla iz Demokratske stranke, a tokom njene vladavine su se desile privatizacije i žrtvovanje domaće privrede – nekadašnje društvene svojine – bez obzira na profitabilnost – u ime stranih investitora i tržišnog kapitalizma.

Jedina lica koja su iz njihovog delokruga danas uspela da isplivaju sa dovoljnom distancom prema svojim prethodnicima su Marinika Tepić i eventualno Skupština slobodne Srbije.

Ono što nisu mogli uočiti, niti su hteli da vide, jeste da će ih upravo ta tržišna rešenja odvesti u neliberalni kapitalizam, s obzirom na to da su glavne karte otkrivene kad su vezali Srbiju za strana ulaganja koja nisu mogla biti nezavisna od globalne krize u nastanku.

Ovaj esej pokušava da osvetli probleme koji su zapostavljeni zbog dominantnog političkog narativa srpske opozicije, ali ne na probleme poput očigledne dezorganizacije, oportunizma ili puke lične političke razmirice. Naprotiv, postoji suštinski problem u celokupnom razumevanju političke dinamike Srbije, koji je toliko raširen da je postao zdravorazumski prihvaćen i izvan opozicije.

Stoga, ne bi bilo teško dokazati da celokupna srpska opozicija konstantno ponavlja dve stvari: da Srbija nema pravnu državu, te da se institucije urušavaju i (prethodno) da su SNS-ovci na čelu sa Aleksandrom Vučićem fašisti, odnosno nalaze se na rubu fašizma. Ovakvo (ne)razumevanje podrazumeva nekoliko posledica – između ostalog, razumevanje SNS-a kao primarnog zla, a potom razumevanje tog zla kao ličnog dela jednog čoveka. Zbog toga celokupni opozicioni narativ dopušta svakom ko bi se imalo usprotivio Vučiću da bude načelno dobrodošao bez obzira na razlike. Gotovo svako ko se usprotivi Vučiću se predstavlja kao branitelj ljudskih prava, sloboda i demokratije. Po svaku cenu se ulazilo u sukobe na tom osnovu (pre svega medijski), a autodestruktivna logika koja je usledila, izmrvila je prethodne opozicionare, kao i one koji su im se priključili. Da stvar bude gora, pored srpskih liberala, strana tela za monitoring takođe konstatuju ovu promenu. Retki su naslovi koji ne pominju da se Srbija našla među „top 10 autokratija sveta“ i sl.

Usled ovakvog pristupa u pozadini ostaje nešto treće: mogućnost da pravna država postoji, ali u izmenjenom obliku odnosno kao neliberalni oblik države – izrastao iz duboke ekonomske krize usled koje se razvio SNS, a koja nikada nije izlečena nego se nalazi na putu ka neliberalnom kapitalizmu, odnosno tržišnoj ekonomiji sa sve manje brige za ljudska i pre svega socijalna prava. To bi trebalo imenovati kao problem. Jer, uprkos opozicionom kukanju, ono što je bivša vlast smatrala „pravnom državom“ ipak nije nestalo preko noći 2017. – onog momenta kada je Demokratska stranka izgubila na izborima nego se i pre i posle toga menjala godinama (u čemu joj je, na žalost, pomogla i sama), a od skora ka svom neliberalnom obliku.

Država prerogativa

Ovakve promene nisu nove. Naprotiv, u omiljenom dobu za nekoliko opozicionara – onome posle Vajmarske republike – promene od tržišne privrede ka nacionalsocijalizmu su se desile na mnogo dubljem nivou. Njih je pre sto godina detektovao nemački teoretičar koji bi nam ovde mogao biti od pomoći – Ernst Frenkel: pravnik, socijalista i marksista jevrejskog porekla koji je u posleratnoj Nemačkoj doprineo uspostavljanju političkih nauka kao akademske discipline (uz nekoliko zaboravljenih teoretičara bliskih Frankfurtskoj školi, poput Arkadija Gurlanda). Upamćen je pre svega kao autor Dualne države: priloga teoriji diktature, napisane na osnovu iskustva Hitlerove Nemačke. Prema Frenkelu, u nacionalsocijalizmu je funkcionisao ne jedan, nego dva oblika države: normativna država i prerogativna država odnosno država prerogativa. U oba oblika su učestvovali i nacistička partija i državni aparati. Međutim, dok je prva „nasleđena“ uglavnom iz doba Vajmara i počivala na nominalnoj jednakosti pred zakonom, država prerogativa je počivala na pristupu „od slučaja do slučaja“ – njome nisu vladali ni subjektivni ni objektivni zakoni nego mere odnosno prerogativi političke administracije. Da bismo razumeli šta se desilo u neliberalnom kapitalizmu, neminovno je osloniti se na Frenkela. To bi bio preduslov daljeg razmišljanja.

U neliberalnom kapitalizmu očigledno se urušavaju, kako prethodni liberalni sistem prava, tako i socijalna prava osvojena prethodnim društvenim borbama, odnosno nasleđem socijalizma. Osnovni problem je kako onda koegzistiraju prethodna pravna država sa očiglednim neliberalnim oblicima eksploatacije i njene administracije, te odnos između ovakva dva oblika države. Od tog pitanja zavisi kako ćemo odgovoriti na problem „ Šta raditi dalje? “. Ovo su teme koje se očigledno tiču domaćih liberala, ali i njihovih protivnika.

Ono što sledi ne predstavlja nikakvo sumiranje Frenkela (jer mu je kontekst nakon 1945. stran), niti preterano duboko zalaženje u teoriju, ali je u izmenjenom obliku potrebno da bi se razumela današnjica. Kao što smo rekli, prema Frenkelu, prerogativna država počiva na prerogativima političke administracije… „Vodeće načelo političke administracije nije pravda; zakon se primenjuje u svetlu ’činjenica pojedinačnog slučaja’, a u svrhu postizanja političkog cilja.“ Gro filozofa, pravnika i ideologa prati upravo ovakvu matricu prerogativne države.

Međutim, ovakve mere nikada nisu bile puko arbitrarne, niti su bile neograničene. U tome leži paradoks postojanja neliberalnog oblika države – one u nacizmu i s nekom razlikom danas, polako razdvajaju države u slična dva oblika. U nacističkoj Nemačkoj su se ipak sklapali ugovori; plaćali porezi; ljudi razvodili; dugovi vraćali. Sve ove funkcije mogu obavljati i pravna država i ono što Frenkel zove „normativna država“ – u smislu puke egzistencije procedura koje se po potrebi mogu reintepretirati od slučaja do slučaja. Dok pravna država nije nužna kao takva, normativna država je nužna za svakodnevno funkcionisanje kapitalizma odnosno tržišnih ekonomija. Određena vrsta predvidljivosti nužna je za ovakve sisteme bez obzira da li to konformira liberalnom obliku ili ne. Arbitrarna moć nikada nije u potpunosti arbitrana, pogotovo ne u kapitalizmu.

Dodatnog poređenja radi, u nacionalsocijalizmu je prerogativna država nastala pozivanjem na pseudo-ustav u vidu člana 48. Vajmarskog ustava, kojim su predsedniku (a u slučaju Hitlera, kancelaru) date mogućnosti uvođenja vanrednih mera bez konsultacije sa Reichstag-om odnosno parlamentom, uključujući i mogućnost objavljivanja hitnih dekreta, upotrebu vojske radi zaštite države, te suspenziju ljudskih prava (zbog toga u nacističkoj Nemačkoj nikada nije ni uveden novi ustav). U nacionalsocijalizmu su se na temelju ovakvih dekreta izvodili raznorazni „zakoni“ paralelno sa postojanjem prethodnog Vajmarskog Ustava – osiguravajući opstanak pravnog sistema u izmenjenom smislu. Međutim, posledica ovakvog sistema je da bi se sfera političkog, odnosno državne intervencije, morale zasnivati na dokazu da je država uvek i svugde pod pretnjom da bi ovi dekreti imali smisla, u čemu su učestvovali pravnici Višeg suda Trećeg Rajha. Posledice toga su bile gotovo komične: u ekstremnim slučajevima moralo se dokazivati, primera radi, da je država pod pretnjom u sferi saobraćaja od strane udruženja taksista. Sa tim se – aktima normativne države – širila država prerogativa.

Međutim, područje njenog delovanja nije bilo neograničeno nego se, prema Frenkelu, ono zapravo samoograničavalo oko privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Prema njemu, pravni savetnici Gestapa (između ostalog dr Verner Best) su smatrali da se tek kod navodnih stvaralačkih snaga nacije, odnosno industrijskih monopola, te privatnog vlasništva velikih koncerna, savijala i sputavala ovakva moć prerogativne države. Monopoli nisu nikada napadani organizovano poput „jevrejskog kapitala“. Obično se zaboravlja da je u toku Trećeg Rajha došlo do porasta privatnog sektora i do prakse reprivatizacije. SA je bila obuzdana kada se tražila „druga revolucija“, itd. Ukratko, zbog ovakvog samoograničavanja s jedne strane, uz istovremenu potrebu da se prerogativna država razvije iz i kroz normativnu državu, u Trećem Rajhu Frenkel smatra da je postojala dualna država.

Ovde nemamo nameru da ulazimo u detalje nego da u kratkim crtama naglasimo sličnosti i razlike.

Prvo, danas bi se moglo reći da u Srbiji postoji dualna država. U pravnoj državi, političko je deo državne aktivnosti, dok je u nacizmu političko obuhvatilo celu državu. Slično se desilo sa Srbijom. Nominalno, Srbija i dalje ima Ustav koji se, na žalost, prečesto menjao upravo u skladu sa potrebama političke administracije. Dok su u Nemačkoj normativna i prerogativna država bile nominalno odvojene, u Srbiji one to nisu nominalno. Međutim, to ne znači da prerogativna država ne funkcioniše de facto. Recimo, premda de jure vlada ne donosi zakone dekretima, ona to gotovo da radi de facto – često mimo javnih rasprava i brzo, upravo na osnovu potreba političke administracije. De facto, ovo važi za gotovo svaku sferu države: moć političke administracije se ne sme potcenjivati (pa makar ne bila izražena nominalno). U oblasti upravljanja su gotovo u svim javnim komunalnim preduzećima partijski kadrovi. U oblasti ekonomije se sa stranim investitorima sve češće sklapaju međudržavni memorandumi, opet na inicijativu vrhova vlasti. U oblasti nauke su se zbog potreba stranih investitora ili državnih ulaganja uveliko već „počistili“ kadrovi – ili se došlo do dogovora sa vlastima. Drugo, a u skladu s tim, privatno vlasništvo, pogotovo stranog kapitala, je tačka samoograničenja prerogativne države – ne zalazi se u slučajeve kršenja prava na rad u stranim kompanijama, niti se oni sprečavaju unapred u dovoljnoj meri. Izvršitelji (nastali u doba demokrata) su pokazali možda najgoru klasnu razliku između normativne i prerogativne države. Gotovo nikada se vladajuće klase nisu napadale – kao da normativno pravo važi samo za one koji nisu imali tu sreću da se rode kao deo vladajuće koalicije. Prema Frenkelu, jedine granice prerogativne države su njeno samoograničavanje u pogledu privatnog vlasništva i to vladajuće klase – dok su u Nemačkoj to bili industrijski monopoli, u Srbiji su to političke elite i strani kapital. Granica, moglo bi se pokazati, je ista uz sve razlike u kontekstu. Sukob između dva oblika države – SNS-ovog i pravno-normativnog – je na delu. Uz to, SNS-ova prerogativna država ima vodeću ulogu, dok se otpor u institucijama sveo na minimum, ali svakako ga ne bi trebalo zanemarivati.

Spram doba u kom je Frenkel pisao, različit je nastanak i opseg prerogativne države (dok SNS dela skoro pa kroz dekrete, on ipak formalno zadržava ljudska prava i ne koristi vojsku, niti vanredno stanje koristi kao „novi ustav“ – to su ipak bili ekstremi u kojima ne bi trebalo tražiti sličnost tamo gde je nema). Razlika je u tome da se u Srbiji nominalno ne mora proglašavati nešto za političko da bi se doneo dekret.

Srpska napredna stranka i država prerogativa

Gorepomenuta teorija bi mogla objasniti šta SNS nije, a šta jeste i njegovu posebnu dinamiku: para-državni iliti para-partijski aparat koji funkcioniše s onu stranu parlamentarne demokratije u smislu podele vlasti, bez obzira da li ona dolazila od partije ili države. On omogućava prerogativnu državu. SNS je u tome smislu uveliko prevazišao kriterijume parlamentarne stranke.

Recimo, nedavne ustavne promene povodom referenduma gde će, po članu 2, odluka doneta na referendumu biti punovažna i obavezna ako je za nju glasala većina izašlih birača, a ne većina građana sa pravom glasa. Nisu li se upravo ovakve promene s pravom nedavno nazivale oduzimanjem „suvereniteta građana“? Povodom toga bi se moglo reći da je građanima odavno oduzet suverenitet, onog momenta kada su Zakonom o izvršenjima dozvoljena oduzimanja privatne imovine svakog građanina Republike Srbije (koja se onda koruptivno preprodaje pogodnima na licitacijama). Paragrađanska udruženja poput „Levijatana“ redovno selektivno oduzimaju imovinu (pa makar to bili i ljubimci) te napadaju građane – uglavnom one koji nisu bliski SNS-u, niti su bogati. Pre povlačenja, ovo je novi nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima trebalo da legalizuje – time što je predlagao da se Ministar unutrašnjih poslova, ovlasti da bilo kakvu narodnu patrolu ili organizaciju poput „Levijatana“ proglasi za policiju. Svrha svega ovoga su institucionalizacije preventivnih mehanizama koje gotovo uvek prate prerogativnu državu, a ovde SNS kroji državu po obličju svome. Činjenica da se zakon povukao i to upravo na reč Aleksandra Vučića govori u prilog samoograničavanju prerogativne države. Bez obzira da li se samoograničava ili širi – prerogativna država je odlučila. Upravo su se ovde zaobišli svi mogući stručnjaci ili pravnici.

Pored SNS-ove prevencije otpora, odlazak opozicije van parlamenta je najlepše zacementirao ovakvo stanje u smislu da je naprosto sledeći korak preventivno onemogućavanje otpora tamo gde ga je ostalo – na ulicama, van parlamenta. Upravo u tome leži pravac u kom se prerogativna država SNS-a kretala u poslednjih nekoliko godina – zatiranje otpora tamo gde ga je ostalo. Toga je posledica bila policijska represija. Da li će ova biti legalizovana ili ne zavisi od sukoba normativne i prerogativne države, spoljnopolitičkih faktora i sl.

No, dokle god članovi SNS-a imaju bilo kakvu organizacionu strukturu koja se preklapa sa državom, dinamike prerogativne države opstaju. Međutim, otkud SNS-u tolika želja da se uglavi u strukture normativne države i zakorači ka neliberalnom obliku kapitalizma kao vladajuća klasa? Očigledno nešto nije štimalo u prethodnim vremenima, a oči se zatvaraju pred tim da je SNS socijalni fenomen koji je iznikao iz krize – i razvio se u to što jeste, da bi spasio samog sebe odnosno članove. Oni su se preko SNS-a sačuvali od socijalne degradacije. Međutim, važi i obrnuto: celokupna stranka potom socijalnu zavisnost članova koristi u svrhe politike – promene poput „oduzimanja suvereniteta građana“ direktno su u vezi sa samom brojnosti SNS-a. Štaviše, one bi SNS-u čak pogodovale u smislu mobilizacione dinamike.

U Srbiji, zemlji među prvima u Evropi po socijalnoj nejednakosti prihoda, vlada ujedno i najbrojnija partija u Evropi, ali to ne bi trebalo ni da nas iznenađuje. Na njihovu „sreću“ osnovana 2008. kada i svetska kriza, SNS se posle pomenute krize 2008. (odnosno 2010. u Srbiji) ubrzo katapultirao u političku arenu kao zasebna partija koja je integrisala pro-EU i proruski stav. Stvoren kao „desna pretnja“ Borisu Tadiću i demokratskoj partiji, SNS se ubrzo i sam našao na pročelju bezbednosnih službi (Vučić je bio koordinator službi bezbednosti od 2012) i otuda je put nadalje bio zasigurno bez bezbednosnih prepreka. Njegova politička fuzija proevropskih i proruskih struja mu je omogućila brojnost i desnicu stavila na vlast u trenutku krize. Međutim, ogromnu brojnost mu nije omogućila samo politika. Između građevinske industrije, opština, mesnih zajednica i JKP-ova, dakle državnih funkcija i građevinarstva, SNS je postao „sredstvo“ odnosno mehanizam dela populacije koji se, za razliku od ostalih, „spasavao“ od gotovo sigurnog ekonomskog potonuća putem partijske nomenklature. U Srbiji je, zbog ogromnih nejednakosti, ovakav mehanizam od šireg društvenog značaja. Zato na Evropskom kontinentu ne postoji nijedna partija koja je veća od SNS-a. Prema jednom istraživanju, dok se najveće evropske partije kreću od 200.000 (HDZ u Hrvatskoj) do 400.000 članova (poput CDU u Nemačkoj ili Makronove partije u Francuskoj), sa 646.000 članova, SNS je u apsolutnim (dakle, ne relativnim) brojkama najbrojnija partija u Evropi, bez obzira na to što Srbija stoji tek na 19. mestu u Evropi po broju stanovnika. „Biti izvan Srpske napredne stranke praktično znači biti izvan sistema“, kako reče jedan novinar. Korupcija je postojala i pre SNS-a, ali nikada toliko da se obezbedi ekonomska baza za toliko veliki rast partije. Sa 9,13% građana Srbije u SNS-u, skoro svaki 10. građanin je član ove partije, tako da se ova partija proširila dovoljno da „upije“ dobar deo političkih kadrova. U Srbiji, zemlji u kojoj se nikada nije desila lustracija, jedino su skidani sa funkcije članovi DS-a i ostale opozicije, koji se nisu priključili SNS-u. Otuda i ne iznenađuje što je posle raspada (i potom bojkota) opozicionih partija od 2017-2021 ova partija ostala sama u parlamentu. Stoga, pošto zakonom o referendumu zadire u srž „volje naroda“ (mobilisanje samog SNS-a sada bi se mogla „volja naroda“ simulirati pa time anti-SNS struje stopirati), zaokružuje si i onaj deo politike koji se odnosio na ulice, kao što je zaokružen onaj deo politike koji se ticao samog parlamenta. Drugim rečima, ovde je na delu upravo ono što se nazvalo prerogativnom državom. Da se ostalo u okvirima parlamentarne demokratije, SNS ne bi rastao tolikom brzinom (ako ništa, „preletalo“ bi se iz SNS-a u druge partije), a kamo li da donosi zakone toliko brzo.

Ovo dakako nisu sve sfere u kojima SNS pretvara Srbiju u državu prerogativa, a politička sfera nikako nije izolovana. Naprotiv, Srbija se upravo kroz strane direktne investicije, mahom iz EU, a potom i Kine, kroz SNS prikopčala na „svetske tokove“ politike. Srpska napredna stranka – nastala sa svetskom krizom i krizom Evropske Unije, odnosno evrointegracija – nije ni mogla računati na stabilnost. Pod izgovorom konstantnih reformi u navodnu svrhu evrointegracija, socijalna zaštita kod domaćeg radnog i ostalog zakonodavstva se rasformirala, dok su u radnim zakonima čak postojali članovi koji su se potom proglašavali neustavnim (poput onoga da se otkaz može dobiti samo na osnovu sumnje poslodavca, dakle bez ikakvog dokaza da se radnik loše ponašao). Dakle, moglo se naslutiti kuda voz ide. Tako se, usled krize, stvorila specifična dinamika u kojoj su se evrointegracije koristile radi ubrzanog razvoja neliberlanog pravnog sistema.

Ovo govori istovremeno i gde leže slabe tačke SNS-a. Naime, ova organizacija se toliko raširila da je počela da reprodukuje unutrašnje protivrečnosti društva. Dok se u nekim sferama ova organizacija obračunava sa suparnicima (npr. telekomunikacione industrije gde vlada bitka između državnog Telekoma i pro-SNS-ovskog Telenora vs „slobodnog“ SBB-a), u drugim, državnim sferama bez konkurencije – poput vojske – odvijaju se unutrašnji sukobi. Ispod oka javnosti se recimo kartelizovala izvozno-orijentisana vojna industrija (sa svojim skandalima u Jemenu), plen oko kog su se isplele unutrašnje protivrečnosti SNS-a. Razvijali su se suparnički klanovi (Aleksandar i Andrej Vučić-Brnabić vs Nebojša Stefanović-Hrkalović). Ovakvi sukobi klanova potvrđuju koliko su autoritarne države zapravo fluidne države. One govore koliko se ocrtavaju potencijali da se SNS raspadne iznutra, ukoliko se ove protivrečnosti zaoštre. Mada teško da bi posle tog raspada SNS-ovi kadrovi naprosto propali – izglednije je da bi formirali slične stranke nego propali i povukli se van politike bez nekog dubokog razloga.

Dodatak

Globalizacija i njena kriza: ekonomski preduslovi prerogativne države

Kao što smo pomenuli, nikakva novina nije to da se liberalni kapitalizam već uveliko nalazi u krizi. Pre pandemije su različiti profili ekonomista – od Adama Tuza, koji za sebe tvrdi otvoreno da je liberal, do En Petifor, Ričarda Vulfa, Džona Smita i Karmen Rajnhart (da navedemo samo neke) – raspravljali o potencijalnim uzrocima buduće krize sve do početka 2020. Čak je Nebojša Katić (ni po kom osnovu marksista) nedavno morao da prizna da „U ovom haosu izmiče šira slika. Liberalni kapitalizam je na respiratoru novčane emisije i niskih kamata“. To dakako nije ništa novo. Naprotiv, dosta godina je prošlo od kada se kročilo u eksperimentalnu teritoriju, pogotovo sa negativnim kamatnim stopama.

Premda se to retko spominje, najreakcionarnija ideologija „slobodnog tržištae“ – naslovljena neoliberalizmom – je dovela do globalne monopolizacije dok je njena posledica – fleksibilizacija, odnosno napad na radnu snagu, doveo do urušavanja najnižih mogućih standarda na globalnoj periferiji uz stagnaciju plata u zemljama centra. To se branilo „rastom produktivnosti“ i „globalizacijom“, dok se kroz izmeštanje proizvodnje u realnosti desilo odvajanje produktivnosti od plata, neshvatljivo za liberalne teoretičare, kroz „slobodne ekonomske zone“ ili naprosto reforme radnih zakona – pogotovo evropskih ili istočnoevropskih. U Srbiji je trenutno u toku debata oko „povećavanja“ produktivnosti rada kroz uvođenje rada nedeljom, redukovanje odgovornosti poslodavca na usmene dogovore i napad na sindikalizovanje, te prava kolektivnog pregovora kod sezonskih radnika i ukidanje odgovornosti za seksualno uznemiravanje.

To samo pokazuje ono što se znalo od samog početka neoliberalizma – da on nema ničega pozitivnog u sebi, nikakvih novina, da se u praksi svodio doslovno na rušenje kejnzijanizma, marksizma i socijalne države: zdravstva, školstva i osiguranja. Namesto toga nije postavio nikoga niti išta: ni ljudski kapital (jer se doobrazovni sektor pretvorio u mehur), ni mala preduzeća ni sitne preduzetnike (jer se preko njega došlo do monopolizacije), niti bilo kakvu drugu figuru. U realnosti se akumuliralo, a kada se neoliberalizam „ostvario“ porušivši sve ostalo osim sopstvenih politika, ostale su svetska kriza i globalna pandemija. Upravo to se desilo, a očekivalo se da bi neoliberalizam ipak bio nešto više od toga. To je, između ostalog, razlog što se uopšte ne vidi postojanje neoliberalizma nakon takvih politika – čemu uostalom debate o njegovom imenovanju ili samom postojanju (vrlo simptomatično, od svakodnevne buzzword, sada nismo sigurni šta se desilo sa neoliberalizmom)?

Desilo se to da se on “ostvario” svojim ukidanjem. Danas nema potrebe rušiti socijalnu državu, jer su nestali protivnici koji su je branili, te se retko uopšte mora opravdati dalje razaranje onoga što su zapravo njeni retki ostaci. Međutim, upravo u toku njihovog razaranja, zašli smo u neliberalnu teritoriju, gde se ukidaju same osnove demokratije – u vidu učešća nižih klasa u socijalnom odlučivanju i normativne jednakosti pred zakonom. Upravo je to posledica operacije države prerogativa.

Ona ima svoje uzroke – između ostalog ekonomske – lokalno. No, ona vuče globalne korene u istom mahu. Kriza 2008. godine zapravo nikada nije ni bila rešena, niti je bila finansijske prirode u potpunosti. Ona predstavlja odugovlačeni odgovor na nikada rešeni pad profitabilnosti. Izmeštanje američke proizvodnje od strane transnacionalnih korporacija (od hrane do današnjih industrija čipova i mobilnih telefona pogotovo) u Kinu, je samo odložilo pad profitabilnosti nakon Drugog svetskog rata. Američke kompanije su sve više i više počele da zadržavaju profite i odbijaju da reinvestiraju u domaće tržište – nisu imale ni razloga, kada im je pitanje jeftine radne snage rešeno izmeštanjem proizvodnje van domaćeg tržišta. S druge strane, od globalnog izmeštanja proizvodnje su počeli da stižu ogromni profiti (prema jednom izveštaju, preko 80% svetske trgovine dolazi iz globalnih lanaca vrednosti odnosno izmeštene proizvodnje u vlasništvu transnacionalnih korporacija! Dakle, većina svetske trgovine ne bi postojala da se ovoliko izmeštanje proizvodnje nije desilo). Otuda ni ne čudi što se preko 90% profita često ulaže u trgovinu na finansijskim tržištima, pa isplaćuje kroz dividende, a samo 10% reinvestira u proizvodnju. Ovo ne umanjuje, ali izvrće Marksovu pretpostavku da kapitalisti nužno investiraju u sredstava za proizvodnju u toku akumulacije – drugi oblik akumulacije se u realnosti postiže smanjivanjem rashoda na plate, kroz izmeštanje proizvodnje u zemlje gde su rad i resursi jeftini, a profit koji bi se mogao stvarati upravo kroz berze i razvoj proizvodnje je tu bio sekundaran cilj – u ekstremnim slučajevima ga ne mora ni biti . To dovodi do stagnacije iz koje su američke firme vadile eventualno Trampove poreske olašice i gomila finansijskih injekcija. Proizvodno pitanje je ostalo nerešeno, jer su uglavnom davani monetarni odgovori – kao da su uzroci krize nekako magično bili odsečeni od sfere proizvodnje.

U tom smislu, reći da je kriza 2008. bila finansijska predstavlja njeno umanjivanje – ona je finansijska samo po formi, a globalno izmeštanje proizvodnje je uslovilo ogromne profite transnacionalnih korporacija i time omogućilo ogromne spekulacije. Sa tim paralelno ide rast korporativne zaduženosti i zavisnosti od sve većih – gotovo istorijskih – državnih intervencija.

S druge strane, finansijska tržišta su napokon profitirala od kolapsa istočnog bloka, kada su privatizacijama pokupovane i zatvarane bivše socijalističke firme, usled čega je nastala deindustrijalizacija. Pare su iznete u Zapadne banke, dok se istovremeno neoliberalna deregulacija finansijskih tržišta pobrinula da se omoguće najspekulativnije investicije. Uprkos svemu, pevali su se hvalospevi globalizaciji. Međutim, onog momenta kada se kapitalizam zaokružio kao svetski sistem po prvi put – bez komunističke opozicije ma kakvog tipa – nije prošlo ni dve decenije i izbila je kriza svetskog karaktera. U Istočnoj Evropi, ali pre svega u zemljama bivše Jugoslavije (od kojih je Srbija imala verovatno najdužu, a usput i nedovršenu tranziciju od preko 30 godina), kriza se lako širila. U Srbiji, evropski narativ koji je faktički postao i realnost u smislu kredita i trgovine: 3/4 kredita su bili indeksirani ili denomirani u evrima; bankarski sektor je privatizovan i otkupile su ga većinom evropske banke koje su posle izvlačile novac iz zemlje putem razlika u kamatnim stopama NBC i ECB; uvoz i izvoz su najviše zavisili od zemalja Evropske Unije – usled svega toga olako su ostale bez zaštite od svetske krize. Utoliko se potvrdila tužna realnost da su zemlje istočnog bloka, odakle se najviše para iznosilo, zapravo postale prve žrtve svetske krize.

No, ono što naša preokupacija liberalnim kapitalizmom zapravo tendenciozno zapostavlja, su mutacije ka neliberalnim oblicima restauriranog kapitalizma koji pokušava da se spasi – od samog sebe. Ono što tu dolazi kao opasnost su raspadi pravnih sistema, kako evropskih tako i srpskih, pod pritiskom neliberalnih tendencija usled nade da će se viši slojevi „obogatiti i penzionisati pre nego što se sruši ova kula od karata“, kako se to lepo pred američkim Kongresom otkrilo iz prepiske eksperata za kreditne rejtinge u mejlovima iz 2006. godine .

Umesto zaključka, lokalni odgovori na globalne trendove nikada rešene krize mogli bi se sagledati kao plodno tle, odnosno krajnji uzrok pojave sukoba prerogativnih država sa ostacima normativnih država iz „doba“ liberalizma. Premda joj organizacioni koreni datiraju iz devedesetih u vreme SRS-a, struktura SNS-a evoluirala je u uslovima ovakvog sukoba. Usled toga bi se, na žalost, vrlo uskoro mogao u potpunosti konsolidovati srpski oblik države prerogativa.

Aleksandar Matković (1988) je filozof i aktivista iz Novog Sada. Doktorirao je 2020. na Slovenskoj Akademiji nauka i umetnosti u Ljubljani, na temu debata o političkoj ekonomiji fašizma u Frankfurtskoj školi, za šta je dobio međunarodnu nagradu „Civil Society Scholar Award“. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu (departman za ekonomsku istoriju i teoriju) i spoljni je saradnik Centra za kineske studije u Oksfordu. Bio je dva puta gostujući istraživač na Humbolt Univerzitetu u Berlinu (2018. i 2019. godine). Od 2016-2020. bio je koordinator Regionalnog naučnog centra u Novom Sadu. Jedan je od osnivača Studentskog pokreta Novog Sada i platforme „Zajedničko.org“. Bavi se marksizmom u Jugoslaviji, ekološkim borbama i posledicama kineskih investicija, o čemu redovno objavljuje na blogu: https://aleksandarmatkovic.wordpress.com/.

(Politički pregled, foto: privatna arhiva)