Na svom instagramu, Obradović se hvali čitanjem „ekonomskog štiva“ inače poznatog u dominantno levičarskim krugovima – Piketijevog Kapitala, Naomi Klajn, itd. U Danasu, njegova slika se u pojavljuje rame uz rame sa Radomirom Lazovićem iz „Ne davimo Beograd“. U Subotici, „Dveri“ predlažu odlaganje izgradnje spomenika Petru Karađorđeviću i uvođenje „solidarnog budžeta“ te ukidanje naknada za rad u upravnim i nadzornim odborima. Šta se dešava i da li je ova stranka, inače na desnici, doživela iznenadno „prosvetljenje“? O čemu je reč?

„Umivanje“ desnice: nove „Dveri“

Trenutno je u Evropi popularno tzv. „umivanje“ ekstremne desnice. To su bar uradili partneri „Dveri“ u Nemačkoj – stranka Alternative für Deutschland (Alternativa za Nemačku), koja se morala otarasiti i svog desnog ekstremnog krila („Der Flügel“) do aprila 2020, jer je izazivala negativne reakcije kod nemačke Agencije za zaštitu ustava (čuveni „Verfassungsschütz“, koji prati sve političke struje koje se ne slažu sa federativnim uređenjem Nemačke) i to zbog optužbi za fašizam. Paralelno sa AfD, u Srbiji je isto to uradio i Boško Obradović.

Od gostovanja kod Olje Bećković i turneje po naučnim institutima, Boško se danas predstavlja u novom, „politički korektnom“ svetlu. Obradović priča da su „Dveri“ „iskoračile ka konzervativnoj, hrišćanskoj demokratiji“, ali, za razliku od AfD-a, on takvom deklaracijom prikriva i jedan drugi proces na kojem „Dveri“ rade: kooptacija levice. Iako to tako ne izgleda, istorija „Dveri“ je istorija pokreta kojem saradnja s levicom nije bila strana ideja. „Dveri“ su još i 2016. godine bile u koaliciji i sa tzv. „Levicom Srbije“ na lokalnim izborima u Vranju (i DSS). Potom su imali kratak neuspeh tehničke koalicije sa Radulovićem u Boru i Beogradu 2018. (u koju je trebalo da se uključe i Beli i Ne davimo Beograd!), a nakon protesta 2017, „Dveri“ su postepeno usvajale i taktičko poziranje levice. Štaviše, „Dveri“ se peru od svoje stare garde još od 2014. godine, kada se desio raskol stranke i odlazak Vladana Glišića, a tada je na njihovo čelo isplivao upravo – Boško Obradović.

Evo i nekoliko svežih primera, koji su bitni. Novi program „Dveri“ sadrži i mešavinu levice i (nešto manje) desnice koju bi potpisao skoro svaki levičar, ali ponajviše liberal: „ti kontrolišeš“ (pravna odgovornost), „ti čuvaš“ (zeleni patriotizam), „ti živiš“ (urbanizam) i „ti ostaješ“ (protiv emigracija iz Srbije) i peta tačka – „ti odlučuješ“ (participativno odlučivanje i obnova demokratije). Pa i samo ime ovog programa: „Promena sistema – sigurnost za sve“, nalikuje na ključnu krilaticu masovnih protesta iz 2017. godine: „Protiv diktature i sistema“, kada je levica naglašavala da nije samo potrebna promena izbora, već i ekonomske politike, koju je videla i u opoziciji i u vlasti. To je isto i Boško Obradović počeo da naglašava, kada govori da se Dveri „razlikuju i od vlasti, ali i od opozicije“, nakon razlaska sa Đilasom.

Participativna demokratija kao šifra za liberalnu opoziciju

Radikalizacija masa godine 2017. je zato i ovde ključna. Da su „Dveri“ ipak naučile nešto od 2017, svedoči upravo naglasak na participativnoj demokratiji, a to je peta tačka programa. Zato se na ovoj tački vredi i zadržati, a to su (pametno, iz njihovog ugla) uradili i predstavnici „Dveri“. Naime, na promociji ovog programa 23. oktobra u Medija centru u Leskovcu, potpredsednica Dveri Tamara Milenković Kerković je istakla da se „donošenje odluka mora vratiti u ruke građana“ tako što će biti favorizovani „oblici neposredne demokratije, referendumi i narodne inicijative i obavezna lustracija“ (pored toga, jedan od glavnih zahteva je da o narodnim poslanicima odlučuju svi građani, a ne samo stranke). U istom duhu, i sam Boško je potom počeo da udara o gong direktne demokratije i to upravo na sajtu Direktno.rs (koji je prethodno asociran sa Draganom Đilasom, što može i da svedoči o tome da razlaz sa Đilasom nije čak ni potpun).

Obradović je želju da se približi lideralnim medijima i liberalnoj akademiji demonstrirao 24. novembra u Beogradu na tribini, kada je među učesnicima bila i nova direktorka i saradnici Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT), zajedno sa nekoliko beogradskih profesora, i to upravo povodom novog proglasa „Dveri“ u Medija centru, što je ispraćeno na sajtu „Dveri“ i „Srbin.info“. Kada se desio raskol u „Dverima“, IFDT je 2015. ugostio i Vladimira Dimitrijevića, predsednika političkog saveta „Dveri“. Boško Obradović je ove godine i lično potpisao IFDT-ov “Regionalni apel za podršku borbi za akademske slobode”.

Tu se ipak ne završava saradnja sa liberalnom akademijom. Boška su 8. decembra ugostili i na Institutu za evropske poslove, gde je, u debati „Da li je vreme za članstvo u NATO?“ učestvovao i sa Draganom Šormazom i Nebojšom Zelenovićem iz Zajedno za Srbiju, uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Holandije i odseka NATO za odnose sa javnošću, ali i moderaciju Olje Bećković. Naravno, Olja Bećković je i ove i prošle godine dala Obradoviću šansu da se manje ili više deklarativno distancira od Ljotića. Moglo bi se reći da je tada započet, a danas ostvaren „marš kroz institucije“ Boška Obradovića (koji je inače najavio da će se baviti naukom i izdavaštvom). Međutim, u 2020. za Boška više nije dovoljno da se distancira od Ljotića – on se i našminkao u boje „korektnog“ građanstva, kao uostalom i AfD, njegovi partneri u Nemačkoj. Ova iznenadna ljubav prema participativnoj demokratiji je čak obeležila i Boškovu novu karijeru. Koliko je Bošku Obradoviću akademija bitna, u krajnjem svedoči i to da je ove godine čak i sam upisao i master studije na Fakultetu političkih nauka iz oblasti „Izbora i izborne kampanje“.

Priprema za izbore

I tako, dok je Boško „Dveri“, prao od Ljotića 2019, „Dveri“ u 2020. prave iskorak i koračaju „levo“ – koliko je to moguće u njihovim okvirima. Čemu to služi, međutim? Čemu i može da služi – izborima koji će se održati u aprilu 2022, ako ne i pre. Sa ovako pripremljenim terenom se mogu razumeti koraci „Dveri“. Zato, primera radi, jedini od opozicije koji već nije bio na vlasti – a to je upravo Obradović – pre dve nedelje naprosto izjavljuje da „više nije za ideju bojkota izbora“. „Dveri“ su, prema rečima Obradovića, otvoreni za saradnju u pogledu zajedničkog stava prema vlasti i delegaciji Evropskog parlamenta (kao, uostalom i „Ne davimo Beograd“, prema rečima Radomira Lazovića), iako će nastupati samostalno „do izbora“. „Leva“ istorija „Dveri“ zato nikoga ne bi trebalo da iznenađuje. Opozicija time dobija prihvatljivog Vučića, a Boško dobija opoziciju. Kakva takva je, ona je i dalje bitna jer mu je partija slaba: pola partije mu je otišlo kod Šapića dok sa tradicionalnom desnicom ne može napred, ali ni nazad, jer je na desnici već prokazan, između ostalog, i od strane svojih bivših pripadnika. Jedina stvar koja može osnažiti „Dveri“ je zato upravo to što trenutno rade: navodni „povratak“ desnici uz širenje glasačkog tela dalje od svojih tradicionalnih glasača – kroz programsko ubacivanje elemenata levice. To, naravno, ne pogoduje ni levici ni desnici već isključivo liberalnoj opoziciji sa kojima se navodno razišao, nakon sukoba sa Đilasom. I baš zato jedina stvar koju bi trebalo zapamtiti iz svega toga je da, ukoliko ikome sa levice padne na pamet da ponovo ulazi u koaliciju sa „Dverima“, to bi, dugoročno gledano, unapred značilo potpisivanje pasivizacije same levice, iz koje ona teško da će izaći. Jer, osim kada je reč o izborima, dverjansko „pseudo-levičarstvo“ suštinski nema nikakve veze ni sa borbama osiromašene Srbije ni sa društvenom demokratijom – kao, uostalom, ni oni koji ga podržavaju. Zato iskoraci „Dveri“, kako reče jedan komentator sa desnice (Željko Injac), „više govore o jadnom stanju opozicije, nego o samom Obradoviću.“

(Autonomija)