Da se ovaj užas u kome je stradalo 14 ljudi u Novom Sadu desio u bilo kojoj iole uređenoj državi, a ne u ličnom igralištu šačice neoradikala i njihovih užih porodica, policijske sirene bi zujale neprestano već barem poslednja 24 sata, a mi novinari prekucavali bismo imena onih koji su iza rešetaka.

Kako ovo nije ta priča i film, prenosimo izjave zvaničnika koji se iz svojih ružičastih rovova obračuvaju sa opozicijom, građanima i strukom iz 1964. godine.

Pišemo neke brojke o saslušanim ljudima, a ne znamo im ni imena, (sem Vesića koji je trenutno isturen, ali ni on neće pasti bez borbe) uveravaju nas da će krivične odgovornosti biti, jednom. I sve je naravno tajna.

Ali jednom, i ta taktika više neće proći. Ako su posle Ribnikara skriveni u mišije rupe mogli udruženo da smatraju kako nisu direktno odgovorni, u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu ne mogu. Jer jesu. Krivi su za smrt 14 ljudi. Tačka.

Železnička stanica je otvarana dva puta. Jednom za potrebe izbora 2022. godine i drugi put u avgustu ove godine. Otvarali su je imenom: Aleksandar Vučić i tadašnji gradonačelnik Miloš Vučević prvi put, i Maja Gojković, Goran Vesić i sadašnji gradonačelnik Milan Đurić drugi put.

Svi su svojim imenom i funkcijom tvrdili da je ovo nešto najbolje što smo ikada videli u životu. Radove je, ne treba zaboraviti, obilazio i tadašnji resorni ministar Tomislav Momirović koji ovog vikenda upadljivo ćuti sa svoja dva jajeta od 22 dinara.

U obnovu stanice navodno su spiskali 65 miliona evra za koje nismo počeli da vraćamo ni prvu ratu iz kineskih kredita. Vraćaće nam deca, ako prežive. Nikada nismo videli ugovor, jer ga ne daju Kinezi (?!), ni projekat, pa na kraju ne znamo ni da li stanica ima upotrebnu dozvolu. Ako. Zato valjda postoje javne nabavke, tenderi i vladavina prava.

Nakon nesreće, sada tako odgovorni, traže po Srbiji odgovorne.

Od predsednika do poslednjeg ćate u MZ lažu da nadstrešnica nije rekonstruisana iako se golim okom vidi na je na njoj rađeno i da su postavljani novi elementi poput stakla i aluminijuma.

Tako bi valjda krivica trebala biti na graditeljima zdanja, što je lupila i Ana Brnabić u izjavi da se sačeka istraga pa da se vidi ko je je kriv, ovi danas ili oni iz 1964. godine.

Kako može biti kriv neko iz šezdesetih godina za nadstrešnicu koja je pala u sledećem milenijumu i koju ti isti, danas odgovorni, treba da održavaju? Ili bi najbolje bilo da sudimo pokojnom arhitekti Imreu Farkašu u odsustvu?

Ne gospodo, ta nadstrešnica je tu stajala šezdeset godina dok je vi niste „rekonstruisali“. Preživela je sve zemljotrese, oluje i na kraju bombardovanje, jer ju je napravio svetski stručnjak, čiji studenti iz Severne Amerike i danas obilaze ovo zdanje kao reprezent i biser jugoslovenske moderne.

Izgrađena je za 18 meseci, a vi ste je rekonstruisali (odnosno upropastili) za tri godine. Samo.

Gradonačelnik Đurić je na dan najveće tragedije u Novom Sadu, ako ne računamo ratove i revolucije, ćutao. Odnosno, dao je izjavu samo jednom novinaru, kolegi sa Pinka. Uzdravlje! Groteska je tek krenula dan posle, kada ga je direktorka KCV Vesna Turkulov lično zvala pred novinarima da dođe i da da izjavu. I kako sad ljudima sa strane objasniti šta se ovde dešava? Najbolje nikako.

Đurić je kao pokvarena ploča ponavljao da mora da se sačeka reč stručnjaka pa da se utvrdi odgovornost. Sada je za to malo kasno. Ne očekujte ostavke od ovakvih političara. Čak ni posle šetnji.

Svim porodicama nastradalih, iskreno saučešće.

(Danas, foto: Beta)