Završi se i to. Vučić dobi svoje krunisanje, a Protest protiv diktature tog istog Vučića – ispuva se nažalost do kraja. Na dan Vučićeve zabave na Novom Beogradu, Protest je uspeo da na Trg Republike izvede tek stotinak ljudi. Ono što je pre tri meseca izgledalo kao početak lavine koja bi Aleksandra Vučića eventualno mogla da oduva sa vlasti zbog više nego sumnjive pobede na izborima, splasnulo je sasvim, ugasilo se. Ako je za utehu, nije ovde Srbija nikakav izuzetak, već se sasvim dobro uklapa u svetske trendove.

Ulični protesti održavaju se širom sveta, možda ih je i više nego ikada pre, ali njihov efekat, bar onaj direktni, sve je manji. Grci onoliko izlaze na ulice, pa ništa. Podemos u Španiji protiv štednje, deložacija i bankara, pa ništa. Evo sad u Venecueli opasno se gine, pa opet ništa (bar za sada). Zašto? Odgovor nije lako dati i uvek moramo imati u vidu da je svaki protest priča za sebe. Ipak, neke zajedničke crte mogu se uočiti – od Tahrira u Kairu, preko Zukotija u Njujorku i Taksima u Istambulu do Trga Republike u Beogradu. Zajedničko svim ovim i mnogim drugim protestima jeste da su krenuli sa društvenih mreža.

Za ovaj najnoviji način organizovanja demonstracija prvi put smo u velikoj meri čuli tokom demonstracija u Teheranu 2009. posle navodno pokradenih izbora u Iranu. Ljudi su se organizovali na Tviteru, pet dana su u ogromnom broju izlazili na ulice, dok šestog dana vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnej nije rekao da je bilo dosta. Usledila je žestoka reakcija policije i protesti su posle još tri dana utihnuli. Iranci su nakon toga pribegli alternativnim protestima, pa su tako bojkotovali proizvode koje se reklamiraju na državnoj televiziji, uključivali sve moguće električne uređaje za vreme glavnog dnevnika kako bi poremetili snabdevanje gradova strujom i pribegavali “blic” demonstracijama – male grupe izađu na ulicu, viknu par puta “smrt diktatoru” i zbrišu pre nego što stigne policija. Sve to ostalo je bez efekta.

Bile su posle i one demonstracije u Londonu 2011, kada se policija našla u čudu otkud odjednom toliki ljudi na jednom mestu. Počelo je mirno, nakon što je policija ubila jednog lokalnog crnca, a završilo se velikim neredima i opštom pljačkom. I tada se pokazalo da su društvene mreže ključne za brzu organizaciju protesta. Par poruka preko Tvitera, Fejsbuka ili SMS-a koje se onda dele dalje brzinom svetlosti. Posebno je efektno kada su ljudi već besni – zbog policijske bahatosti, krađe izbora ili nečeg trećeg, nije bitno – i samo čekaju da vide da li i drugi misle kao oni. Ti ljudi relativno lako izađu na ulicu. I šta onda?

U jednom manjem broju slučajeva, protesti se završe neredima i nasiljem, ali najčešće se jednostavno izduvaju. Do političkih promena dolazi veoma retko. Može doći onda kada je režim protiv kojeg se protestuje već nestabilan pa ga samo treba malo gurnuti – Čehoslovačka 1989. ili Srbija 2000. Nekada je neophodno da protest izrodi žrtvu – kao Amricar 1919 ili Krvava nedelja u Severnoj Irskoj 1972. Ako toga nema, možda ima onih na vlasti koji su dovoljno pametni da znaju kako svoj položaj na vlasti mogu zapravo da ojačaju time što će izaći u susret demonstrantima (“Drug Tito je rekao da su studenti u pravu”).

Oni koji se bave istraživanjem uličnih protesta kažu da današnji bunt na ulici ne donosi rezultate uglavnom zato što iza tog bunta i na brzinu organizovanih demonstracija ne stoje dobro razrađene organizacije koje mogu da održe protest i kanališu njegove zahteve u nešto što na kraju dovodi do promene. Tako Zejnep Tufekdži sa univerziteta Prinston piše u Njujork tajmsu da je “pre pojave interneta, mukotrpni posao organizovanja protesta, neophodan da bi se zaobišla cenzura i ljudi izveli na ulice, doprinosio da se izgradi infrastruktura za donošenje odluka, formiranje strategije i održavanje protesta. Sada pokreti koji organizuju proteste mogu da projure kroz taj korak, ali na sopstvenu štetu.”

Energija postoji, kanali komunikacija postoje, i rade velikom brzinom. Ali da bi pokret nešto postigao, potreban mu je politički rad koji je u stanju da energiju sa ulice pretoči u političke promene. Tu u većini slučajeva neizbežnu ulogu igraju političke partije. Postojeće, koje često ne uživaju dovoljno poverenje građana, ili nove, koje mogu da privuku ljude nezadovoljne i stanjem stvari i partijskom ponudom. Ključno je shvatiti da su političke partije te koje se politkom bave svaki dan i znaju kako da energiju sa ulice prenesu u promene na političkoj sceni. Društvene mreže igraju važnu ulogu u mobilizaciji nezadovoljnih, ali isto tako nose sa sobom opasnost od “kliktivizma” – u kojem se stvarni politički angažman zamenjuje potpuno praznim, bezopasnim “lajkovima” i komentarima na društvenim mrežama.

Veza između društvenih mreža kao regrutnog instrumenta i neefikasnosti uličnih protesta nije tako jednostavna i ne objašnjava sve. Ipak, kako upozorava Moizes Naim u magazinu Atlantic, “opasna je iluzija da je moguće imati demokratiju bez političkih stranaka, odnosno da su protesti sazvani putem interneta, a ne mukotrpnim političkim radom, efikasan način da se dođe do promena u politici i društvu.”

(Autonomija, foto: Beta)