Nema ništa od evropskih obveznica. Biće paket finansijske pomoći najteže pogođenim članicama Evropske unije, ali uglavnom u vidu zajmova – koje jednog dana treba vraćati. To su posle dugih i teških pregovora uspeli da se dogovore ministri finansija zemalja članica EU, nakon što su Italija, Španija i još neke zemlje popustile pred Nemačkom, Holandijom i drugim severnim susedima, nevoljnim da se upuštaju u zajedničke finansijske poduhvate sa južnjacima. Devet zemalja uglavnom sa juga Evrope tražilo je da se rizik dodatnog zaduživanja podeli na sve članice, što se ovima sa severa nimalo nije dopalo. Već viđeno.

Šta nam to govori o evropskom jedinstvu? Da je prilično kilavo ali da se iluzija, ili hajde da kažemo nada, da ono postoji nekako ipak održava. Pa hoće li nam Evropska unija, posle finansijske krize od pre deset godina i nedavne migrantske, preživeti ovu koja izgleda kao do sada najveći test evropskog jedinstva?

Sa ovom krizom, veoma brzo je bilo jasno da nešto na starom kontinentu ozbiljno ne štima. Kad je Rim od ostalih članica tražio hitnu pomoć u medicinskoj opremi, nijedna zemlja nije se ponudila da pomogne. Sve nacionalne vlade su se bacile na popunjavanje sopstvenih zaliha, da budu spremne za trenutak kada će virus i kod njih da stigne. Nemačka je čak zabranila izvoz pojedinih vrsta medicinske opreme, direktno kršeći evropska pravila o slobodnom protoku robe između članica. Onda je usledila i slična zabrana na izvoz van EU, pa je srpski predsednik Vučić reagovao onako kako je reagovao i ušao u svetske medije. Zato je Heder Konli, direktorka Evropskog programa pri Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, rekla agenciji Bloomberg kako je sve jasnije da je koncept evropske solidarnosti retoričke ali ne i materijalne prirode i da u krizna vremena solidarnost evropskim zemljama ne znači mnogo.

Kako se zaraza koronavirusom širila, tako se Šengenski sporazum praktično raspadao jer su vlade donosile samostalne odluke o zatvaranju granica bez neke koordinacije sa drugima. Ijan Bond, spoljnopolitički direktor Centra za Evropske reforme kaže da je to bila ishitrena reakcija koja je ljudima otežala život i povratak kućama, a da zapravo nije imala neki uticaj na sprečavanje širenja zaraze. Ispostavilo se da je u prvim danima krize Brisel igrao tek sporednu ulogu – nije bilo zajedničke reakcije na krizu, zajedničke akcije na testiranju građana i u istraživačkom radu. Evropske institucije izgledale su kao slučajni prolaznici, zatečeni onim što se oko njih dešava.

Čarls Kupčan, iz Vašingtonskog Saveta za međunarodne odnose, kaže da se puno toga u međuvremenu popravilo, da je uskočila Evropska centralna banka, da su interne zabrane izvoza zamenjene zajedničkom politikom koja se sada odnosi samo na izvoz van EU. On očekuje da će granice nestati jednom kada ova kriza prođe ali da će anti-migrantsko raspoloženje da raste. I zaista, primeri evropske solidarnosti počeli su da se ređaju jedan za drugim, pa su tako posredstvom Evropskog mehanzima civilne zaštite lekarski timovi iz Rumunije i Norveške otišli u Milano i Bergamo, Austrija je donirala dezinfekciona sredstva Italiji, a pokrenuta su i zajednička naučna istraživanja na vakcini protiv Covida-19 koja finansira EU.

Da se birokratija u Briselu pitala, reakcija bi verovatno bila daleko veća i bolja. Ali Brisel zapravo nema mnogo mehanizama koje može da uposli u ovakvim situacijama. Brisel nema armije, hitne službe, bolnice i – što je najvažnije – ovlašćenja da donosi vanredne mere. Svi ti mehanizmi i dalje su u rukama zemalja članica. Visoki evropski zvaničnici poput Šarla Mišela i Ursule fon der Lejen ovde su uglavnom skrajnuti i mogu samo da uskaču povremeno, ali su suštinski u drugom planu. Ipak, Niku Popesku, direktor Evropskog programa pri Evropskom savetu za međunarodne odnose i bivši Moldavski šef diplomatije, smatra da će EU vrlo brzo ponovo postati ključni igrač na svetskoj sceni.

Da li to znači da će aktuelna kriza biti prekretnica za Evropsku uniju? Da li će posle ove krize doći do daljeg ujedinjavanja Evrope i predaje nacionalnog suvereniteta Briselu? Čarls Bikerton, autor knjige “Evropska unija: vodič za građane”, bio je u nedavnom intervju američkom Timeu pesimista kada je rekao da je u ovim okolnostima teško zamisliti jačanje zajedničkog evropskog identiteta i da će ova pandemija imati negativan efekat na argumente u korist neke ambicioznijeg pan-evropskog jedinstva. Heder Konli misli da će najveća žrtva ove krize biti jedna od četiri osnovne evropske slobode – ona koja se odnosi na kretanje ljudi. Ona očekuje da Šengenski sporazum, ovakav kakav je, neće preživeti ovu krizu.

Na osnovu svega što smo do sada videli, verovatno je naivno očekivati dublje evropske integracije u skorije vreme. Isto tako je naivno očekivati da će evropski političari promeniti retoriku i početi otvoreno da zagovaraju ‘manje Evrope’ nego što je sada ima. U svakom slučaju, ne treba očekivati da EU nestane. A u kom pravcu će dalje ići izgleda da će najviše zavisiti od toga koliko će ova kriza da traje. Što kriza bude duže trajala, to će anti-evropski populisti verovatno jačati – i obrnuto.

(Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu i novinar, živi u Glazgovu)

(Autonomija)