Dana 23. januara 2020. godine registrovan je prvi slučaj Covid-19 u Evropi. To je skoro mesec i po dana od kada se prvi put pominje novi virus. Izgledalo je da je Evropa dočekala novi virus ležerno, bez panike i straha. Krajem februara su i u skoro svim državama članicama Evropske unije registrovani slučajevi oboleli od Covid-19. U Italiji su prvi slučajevi zabeleženi 31. januara u Rimu. U pitanju su bila dva državljanina Kine, koji su pre toga bili u Milanu, a koji su tamo stigli 23. januara. Treći zabeleženi slučaj u Italiji bio je Italijan koji je došao iz Vuhana 6. februara. Tek posle dve i po nedelje, tačnije 21. februara, počinje skok obolelih u Lombardiji, gde se u bolnicama nalazi 16 pacijenata. Sutradan ih je bilo 60. Prošlo je 16 dana od tada (8. mart) i predsednik italijanske vlade Đuzepe Konte potpisuje dekret kojim se regija Lombardija stavlja u karantin, tačnije 16 miliona ljudi. Shvativši da je situacija van kontrole, sutradan cela Italija, sa 60 miliona ljudi, nalazi se u izolaciji i time postaje prva država u Evropi koja je primenila takvu meru.

Dva dana posle Italije (11. mart), Svetska zdravstvena organizacija je proglasila pandemiju virusa Covid-19. Ubrzo nakon toga, Evropa postaje epicentar pandemije. Mnoge države, tek krajem februara, registruju prve slučajeve. Shvatilo se da je virus uveliko u Evropi i da se nesmetano i neprimetno širi. Svaka država, članica Evropske unije ponaosob, u različitim danima uvodi mere kojima ograničava kretanje ljudi. Počinje sa zabranom velikih okupljanja, zatim se primenjuju i druge mere, zabrana putovanja van i unutar države, sve do ograničavanja kretanja.
Broj zaraženih je nepoznat i shvata se da to nije nikakva mera niti pokazatelj. Jedini pokazatelj bile su prepune bolnice pacijenata sa teškom kliničkom slikom kojima je neophodna medicinska pomoć. Broj u bolnicama je nesrazmeran po državama, a još veća je disproporcija procenata preminulih, kao posledica oboljenja od novog virusa, po državama. Kao dve krajnosti, Italija ima smrtnost od 20 odsto, a Nemačka 0,1 odsto. Taj odnos se vremenom smanjuje, ali i dalje ostaje veliki.

Evropa je izgledala kao opuštena, uljuljkana starica u svom komforu, uverena da joj niko ništa ne može: Evropska unija je bila nespremna i zatečena. Ipak, 14. marta Evropska komisija donosi odluku kojom se nalaže članicama EU da je neophodno odobrenje za izvoz određene medicinske opreme (maske, naočare, odela, rukavice i slično). Time želi da oteža izvoz i da dâ do znanja da se ova tražena roba na svetskom tržištu treba zaštititi. Mnoge članice se protive tome, smatrajući to napadom na njihove ekonomije. Smatra se da evropske kompanije iz oblasti medicine izvoze oko 12 milijardi evra opreme van EU. Evropska komisija je ovo učinila, jer je shvatila, mnogo pre i odgovornije nego mnoge vlade članice, da dolazi nepoznat period u kome mora da zadrži najneophodniju opremu kojom se čuvaju njihovi medicinski radnici i pomažu pacijenti. Ovaj potez imao je i drugi cilj, a to je da pokaže i solidarnost koja će biti neophodna u narednom periodu. I sama predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je izjavila da “ne postoji ni jedna članica koja može zadovoljiti sopstvene potrebe kada je reč o vitalnoj medicinskoj opremi. Ni jedna”. Ovo je takođe bila i kritika upućena državama, posebno potpisnicama Šengenskog sporazuma, da će zatvaranje granica i sprečavanje protoka ljudi i robe dovesti do haosa i velikih problema u pogledu neophodne medicinske opreme. Ovo je, izgleda, bio prirodni instinkt mnogih država da odmah zatvore granice koje su neka vrsta svetinja svih desnih partija, koje su uglavnom na vlasti.

Dan posle toga, u Srbiju dolazi i premijer Mađarske Viktor Orban, u posetu predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Tog dana je održana istorijska pres-konferencija gde Covid-19 više nije najsmešniji virus, nego ozbiljna opasnost po državu. U tom obraćanju, vrlo negativno, ružno i očekivano lažno, optužuje se Evropska unija da ne želi da pomogne Srbiji. Tu saznajemo da Srbija ima i brata u Kini. Evropska komisija donosi još jednu neočekivanu i brzu odluku i 16. marta suspenduje sva pravila koja se tiču javnog deficita, time dajući zemljama članicama zeleno svetlo da slobodni obrt kapitala troše po potrebi.

Napadi na EU

Institucije Evropske unije, a i sama ideja Unije dobija ogromne kritike od mnogih unutar Unije, najviše od Italije koja je najviše pogođena epidemijom. Kritike su upućene na račun nepostojanja solidarnosti, spore reakcije, haotičnog ponašanja, nečinjenja i slično. Najveći problem bio je nedostatak zaštitne medicinske opreme za zdravstvene radnike.

U tom kratkom vakuumu pojavljuje se Kina sa svojom “maska diplomatijom”. Iz Kine dolazi po jedan avion u Italiju, Mađarsku, Poljsku i Češku. Pojavljuju se video-klipovi gde se zastave EU zamenjuju kineskim. Mnogi žele da eksploatišu trenutnu situaciju sa lažnim i spinovanim vestima o velikodušnoj kineskoj vlasti i sebičnoj briselskoj administraciji. Kina pokušava da na još jedan način osvoji srca građana i tržišta širom Evrope, a najviše ulaženjem 5G mreže u evropske zemlje. U Srbiji, predsednik države dočekuje avion iz Kine sa opremom i stručnjacima, ljubeći zastavu i nazivajući predsednika Kine Si Đinpinga svojim bratom, što je nečuveno. Ta “pomoć” često nije ni besplatna ni jeftina, jer je plaćena, baš kao i slučaj sa avionom koji je sleteo u Beograd. Tu postoje dva problema. Prvi je što ovo, zapravo, nije pomoć, već obična trgovina. Oprema koja dolazi je često plaćena. Drugo, što je njena primenjivost i ispravnost sumnjiva. Pojavljuju se informacije da je deo opreme potpuno beskoristan. Lekari u KC Vojvodine su se žalili da su maske neadekvatne za lekare koji rade sa ovakvim pacijentima, da su odela mala i neadekvatna. U Španiji ne žele više da kupuju brze dijagnostičke testove za Covid-19 koji dolaze iz Kine, jer im je stopa otkrivanja samo 30 odsto. Veliki deo opreme je ispod standarda, pa za veliki deo maski, koje se uvoze iz Kine, nemaju dozvolu čak ni u Kini da ih proizvode i prodaju, jer nisu ispunjeni uslovi za njihovu proizvodnju i maske ne ispunjavaju propisane standarde. Drugim rečima, neupotrebljive su i falsifikovane su. Holandske vlasti iznele su podatak da 600.000 maski iz Kine ne ispunjava standard. Primeri su mnogobrojni. Želeći da smiri situaciju, neimenovani zvaničnik Evropske unije je rekao da je u očajnim situacijama fokus na brzoj proizvodnji, ali da ovo mora biti upozorenje da se ne sme umanjiti kontrola. Posebno je zanimljiv podatak da su samo Francuska i Nemačka poslale Kini, na početku epidemije u Kini, više maski nego što je to Kina uradila prema EU kada je tamo krenula epidemija. Ukupno, prvobitna pomoć EU prema Kini na početku epidemije bila je nekoliko milijardi evra.

Korona obveznice

Posle medicinske opreme, vrlo brzo je nastao drugi problem – novac. Đuzepe Konte, premijer Italije, rekao je da EU, kao projekat, preti neuspeh ako ne bude pomoći od Evropske unije. Najveći izazov jeste finansijske prirode, tačnije ono što se nazivaju Korona obveznice koje podrazumevaju zaduživanja država, gde bi sve članice bile dužnici. Podela na Sever-Jug se opet pojavila, gde južne zemlje, kao što su Italija, Španija i Francuska, traže uvođenje Korona obveznica, dok se severne zemlje, najviše Nemačka i Holandija, ovome protive.

Ideja je da se određene zemlje zaduže u ime stabilizacije ekonomije, a da garanti budu i oni, ali i druge zemlje koje se neće zadužiti. Drugim rečima, odgovornost i eventualna finansijska potraživanja, ukoliko zemlje dužnici ne mogu da isplate dug, preuzimaju zemlje garanti. Ovo nije prvi put da se ovakav scenario dešava u evrozoni, pa je samim tim i veća napetost. Argument koji ide protiv zajedničkog zaduživanja jeste taj da ne mogu određene zemlje da snose odgovornost za zaduživanje druge zemlje, tačnije ne može vlada jedne zemlje da donese odluku da se zaduži za drugu zemlju, jer ta zemlja nema demokratsku kontrolu i mehanizme prema zemlji koja traži dug i garancije. Ovo nije prvi put da se javio ovakav problem. Ako se vlada, na primer, Nemačke obaveže da preuzima odgovornost za dug Italije, to znači da su građani Nemačke dali garancije drugoj zemlji, a oni nemaju nikakve demokratske mehanizme da smene vladu Italije ukoliko dođe do nekih problema.

Pomoć EU

Solidarnost zemalja unutar EU je pomoć koju zemlje članice pružaju jedna drugoj. Ona je vrlo važna, jer se pokazuje zašto je ideja o Uniji toliko fundamentalna. Ona je jedan od najvažnijih ciljeva ove zajednice, jer se time pokazuje koliko su zemlje i građani povezani i jedinstveni u pomaganju jedni drugima.

Primera ima mnogo, materijalne i nematerijalne prirode. Dok je u najtežim momentima u Italiji na dnevnom nivou umiralo skoro hiljadu ljudi, obolelih od Covid-19, Austrija i Francuska su poslale tri miliona maski u Italiju. Sa mnogo većim bolničkim kapacitetima, Nemačka je primala teško obolele pacijente sa istoka Francuske i Italije. Već na početku ove krize, ministri finansija zemalja članica su odobrili paket finansijske podrške u vrednosti od 3,2 biliona evra, što je najveća pomoć na svetu, čak i od najveće ekonomije sveta. Po glavi stanovnika, to je iznad 7.000 evra. Ova pomoć će, najvećim delom, ići za same članice Unije. Van Unije, sredstva će ići za međunarodne organizacije, kao što su Svetska zdravstvena organizacija, Crveni krst i zemlje koje su najteže pogođene u pogledu vode, zdravstva i higijene, zatim kao pomoć bankama i finansijskim institucijama, za osnovnu medicinsku opremu i lekove itd. Evropa želi da preuzme liderstvo u ovoj borbi. Njena pomoć van granica EU će biti usmerena i prema zemljama koje su potpuno uništene i koje su i pre epidemije bile na ivici potpunog raspada, kao što su Sirija, Avganistan, Jemen itd. Poseban fokus je Afrika. Kontinent sa najbrže rastućom populacijom od 1,2 milijarde najsiromašnijih stanovnika planete. Ukupno, za zemlje van EU biće obezbeđeno 15,6 milijardi evra (3,25 milijardi za Afriku, 2,1 milijarda evra za zemlje na Bliskom istoku, 962 miliona evra za istočnoevropske zemlje i 800 miliona za Zapadni Balkan i Tursku). Srbija će imati ista prava kao da je članica EU u ovom slučaju, što podrazumeva pomoć od 93 miliona evra, gde je 15 miliona evra opredeljeno za opremu, a 78 miliona evra za ekonomski oporavak. Time će EU nastaviti politiku pružanja pomoći i solidarnosti koju je pokazivala protekle dve decenije (posebno u zdravstvu) i time ostati najveći, skoro pa i jedini, donator našoj zemlji. Ova činjenica, nažalost, nije prijatna mnogima na našoj političkoj sceni sa obe strane vlasti, ako uopšte postoje!

Solidarnost ipak postoji!

Mnogi koji tvrde da je ovo najveća kriza u Evropi od kraja Drugog svetskog rata i naveći izazov za EU i vrednosti na kojima počiva, verovatno su u pravu. Ova kriza je vrlo složena i dubinska i ispoljava se na svim poljima. Iako su mnogi prvobitno napadali, pre nego kritikovali, Evropsku uniju, njene institucije, a zatim i vrednosti i sam smisao postojanja, ona je pokazala da postoji solidarnost i određeno jedinstvo po mnogim pitanjima.

Treba napomenuti i to da je ovakvo svojevrsno dizanje tenzija i širenje mnogobrojnih lažnih vesti bilo namerno i organizovano, dobrim delom od Rusije i Kine, a utemeljeno u mnogim desničarskim (populističkim) političkim partijama i mnogim samozvanim evroskepticima unutar EU. Stara žrtva, briselska administracija, postala je kriva i odgovorna za sve.

A treba prvo shvatiti kako i zašto je nastala ova Unija. Umnogome, ona nije proaktivna, nema ni mehanizme ni institucije za tako nešto. Ona je tu da bude mirovna, da nudi rešenja koja imaju za cilj jačanje dobrih stvari između njenih zemalja, a najviše njenih građana. Ona nije nastala kao država koja se polako topi i dezintegriše. Naprotiv, ona je nastala iz potpuno različitih pozicija: da olabavi tvrde granice, podele, netrpeljivost, ružan deo nasleđa. Ona je tu da ukaže na mogućnost gradnje, saradnje i budućnosti.
Evropska unija ima svoje probleme i kritike. Kao i svaka institucija, ona ima svoj sistem funkcionisanja, svoj život, svoje nedostatke. Ona nije zadata, niti stvarana od gore prema dole. Stvarana je da se prave preduslovi za mir i stabilnost, reči koje su retko bile realno stanje kroz dugu istoriju Evrope. Lako zaboravimo da u proteklih pola milenijuma Evropa nikada nije imala tako dug period mira kao što ga ima sada, tačnije od kraja Drugog svetskog rata. Od njenog nastanka, Zajednice za ugalj i čelik, preko Evropske ekonomske zajednice do danas, preživela je mnogo dobrih i loših promena.

Slobodno kretanje dobara i ljudi podrazumeva veće povezivanje Evropljana, njihovih institucija, sistema, kultura, jezika i svega što ih čini. Ako ćemo govoriti šta je fizički Evropa, onda ćemo shvatiti da ona i nije neki pravi kontinent po kriterijumu da je kontinent masa koja je okružena vodom. Čak i tu, ona je stvar dogovora koji određuje granicu Evrope i Azije. Od tromeđe granice Švedske, Norveške i Finske do južnog dela Sicilije ima 3.700 km, a do južne obale Malte 3.715 km, što je daleko manje nego od – na primer- tromeđe Čilea, Perua i Bolivije i južne granice Čilea, što je 4.560 km. Evropa je fizički mala, a pri tome ima najveće razlike unutar sebe.

Kad god se govori o tome da se “EU raspada”, treba imati na umu i činjenicu da je većina građana određenih zemalja jasno rekla “ne” stvaranju jake EU, odnosno Unije koja bi imala elemente političkog subjekta. Ideja o većoj integraciji zemalja članica je pokušana kroz Ugovor o Ustavu za Evropu, koji je trebalo da tadašnje stanje podigne na viši nivo, tako da Unija ne bude samo ekonomska, već i politička, sa svojim Ustavom, himnom i političkim subjektivitetom na međunarodnom nivou. Isti građani zemalja koje su odbile taj predlog na referendumima, Italija i Holandija, danas su na suprotnim pozicijama u vezi sa uzimanjem Korona obveznica. Da je, možda, Ugovor iz Nice 2004. godine bio prihvaćen na referendumima 2005. godine, možda bi danas i bilo adekvatno pričati o raspadu Unije. Na ovim pozicijama može samo da se govori o daljem ujedinjavanju koje brine mnoge, posebno one koji vrlo aktivno rade ne njenoj nestabilnosti, u prvom redu Rusija.

Šef spoljnih poslova EU Žozep Borel predložio je četiri prioriteta u borbi protiv ove epidemije. Ti pravci će postati i četiri zvanična cilja institucija EU. Prvo, ulaganje zajedničkih napora u pronalaženju vakcine i lečenje obolelih, što mora da postane svetsko javno dobro. Drugo, smanjivanje ekonomskih šteta uz pomoć zajedničke i koordinisane fiskalne i monetarne politike. Treće, otvaranje granica i četvrto, borba protiv dezinformacija. EU mora da dokaže svoju politiku solidarnosti, politiku ujedinjenja i pomoći.

Iako se mnogima čini kako je EU nejasna i nikada slabija, stvarnost je sasvim suprotna. Od svog nastanka, ona sve više preuzima ulogu lidera na svetskoj sceni. Tome je najviše doprinelo povlačenje SAD sa svetske scene, okrećući se politici “America First”, koja se, kako vreme prolazi, pokazala kao još više katastrofalna za Ameriku, ali i ceo liberalni i demokratski svet. Svetska ekonomija se posle krize 2008. godine delimično oporavila merama tadašnje administracije SAD, zatim ekonomskim rastom Kine, a onda i velikom ekonomskom politikom EU. Posle 12 godina, mnogi gledaju EU kao tu koja će zauzeti još važnije mesto u ovoj krizi. Sigurno je da u tome ne greše, jer ova kriza ima poseban humani karakter, a Evropa je sigurno ta koja ima najveći i najutemeljeniji potencijal da to pokaže.

Gubitnici će biti neki drugi, a ne EU

Spoljna politika je oduvek bila slaba tačka EU i njeni protivnici uvek maksimalno koriste tu njenu svojevrsnu manu da je napadaju i na tome „dokazuju“ kako je Unija propala, besmislena, podeljena itd. Ne shvataju da to nije mana, jer vođenje jedinstvene spoljne politike EU nikada nije ni bilo na dnevnom redu kao neophodnost postojanja. Isto tako EU nije stvorena da se bori protiv epidemije bolesti, pa je samim tim i reakcija za neke bila spora, iako i dalje brža nego što je to bila situacija u SAD! Jednostavno rečeno, ne postoji jedinstveni zdravstveni sistem u Uniji koji bi imao mehanizme da kontroliše epidemiju (Evropski centar za sprečavanje i kontrolu bolesti nije institucija koja se bavi takvim temama).

Ispostaviće se da će najveći kritičari EU (evroskeptici, zvanična ruska politika, ekstremne političke partije na oba poltička kompasa), u vezi sa borbom protiv Covid-19, biti i najveće žrtve i gubitnici, pored samog virusa! Za kraj treba da se zapitamo: kakvi bi danas bili Evropa i svet bez Unije?

(autor je bivši predsednik Skupštine grada Novog Sada, master sociologije)

(Autonomija)