Aktuelna zbivanja sa sukobima na ulicama ne pokazuju tendenciju smirivanja i može se očekivati da se nastave u jesenjim i zimskim mesecima, kao što je to bilo slučaj tokom najvećeg dela prošle školske godine.

Protesti se održavaju u večernjim časovima, obično u centralnim delovima gradova, u kojima se nalazi veliki broj osnovnih i srednjih škola.

Karakter tih zbivanja danas je rizičniji za decu nego što je to bilo slučaj prošle godine: oni uključuju sve otvorenije konflikte između demonstranata i policije, primenu suzavca, hapšenja i mnoge druge elemente urbanih nemira, što sve ugrožava decu koja idu u školu. Stoga je potrebno na vreme prilagoditi način držanja nastave kako bi deca u aktuelnim zbivanjima bila bezbedna i kako školska godina ne bi bila ugrožena.

Pre svega, neophodno je odložiti početak školske godine na sredinu oktobra, tako da se otprilike poklopi sa početkom naredne akademske godine, kako bi se deci omogućilo da iskoriste septembar za individualne pripreme, da možda neki od njih ne budu u gradovima još neko vreme, i kako bi se pripremile izmene organizacije održavanja nastave.

Pošto se zbivanja u gradovima uglavnom dešavaju u večernjim časovima, a popodnevna smena se završava u 20.00 časova, to ugrožava decu i stvara im problem u povratku kući posle nastave… Zato je neophodno da se nastava u školskoj 2025/26. godini skrati tako da traje tri sata, i da se popodnevna smena završava u 17 časova, kako bi sva deca imala dovoljno vremena da stignu kući, imajući u vidu eventualne izmene u linijama gradskog prevoza.

Kriza u školama započela je katastrofom u školi „Ribnikar“, maja 2023. godine, i naknadna zbivanja koja su se nadovezala na tu tragediju sasvim jasno su pokazala da škola nipošto nije bezbedno mesto za decu; naprotiv, to je mesto visokog rizika.

Rizik za decu nije samo fizički. On je istovremeno psihološki. Nereagovanje na potrebu za prilagođavanjem nastave ugrožava elementarnu strukturu njihovog života u formativnim godinama i time utiče na njihovo mentalno zdravlje. Haotični način održavanja nastave, potom prekid nastave, onda njene modifikacije nasumičnim uvođenjem online nastave i obaveznog, odnosno neobaveznog, pohađanja, sve uz visok nivo socijalne nebezbednosti, prave totalni nered u životima dece. NJima je potrebna struktura da bi imali stabilnost, i oni ne treba da dele brige i obaveze odraslih.

Politički procesi koji se odvijaju ne dešavaju se prvi put, niti se jedino dešavaju u Srbiji. Svuda u svetu postoje protesti, nemiri, smene vlasti, politička borba. Međutim, u odgovornom društvu, deca imaju pravo na strukturisano detinjstvo i ranu mladost.

Kao što je sistem srpskog školstva pokazao svoju potpunu neadekvatnost kada se dogodila tragedija u Ribnikaru, i kao što od te tragedije ništa nije naučilo – kao što ni više od 2 godine posle užasnog događaja i dalje nemamo čak ni Memorijalni centar, iako zgrada u kojoj on treba da bude otvoren stoji, tu, gotova i spremna – isto tako čekamo novu školsku godinu, za svega nekoliko dana, nespremni na činjenicu da se ona mora prilagoditi aktuelnim dešavanjima.

Tragedija u „Ribnikaru“ je pokazala da su refleksi odgovora na izazove u ovom društvu i dalje na fonu onog poznatog principa: „kad ne znaš šta ćeš, formiraj komisiju“, ili u drugoj verziji: „kad nećeš da rešiš problem, formiraj komisiju“ (čitaj popularno nazvani „interplanetarni tim“). U slučaju „Ribnikara“, ta komisija nije formirana na praktičnoj, nego na nervnoj bazi, i njeni rezultati, po onom biblijskom „po plodovima njihovim poznaćete ih“, jasno pokazuju njen kvalitet.

Slično tome, prošlogodišnja kriza pokazala je nespremnost školskog sistema da odgovori na promenjeno stanje u društvu, a rezultat je bio razvrstavanje nastavnika na „ćacije“ i one koji tu nisu, nekoherentni i nedosledni modeli nastave, odnosno odsustva nastave, sukobe, podele među (uglavnom jalovim) roditeljskim grupama koje su aktivnosti tokom krize doživljavale više kao priliku za zanimaciju nego kao svoju odgovornost da učine nešto konstruktivno i efikasno za decu.

Stanje zahteva posebno pažljivo i ažurno postupanje kada je reč o srednjim školama. Srednjoškolci su još uvek deca, i imaju samo 4 godine školovanja posle koga moraju biti spremni ili za zapošljavanje ili za upisivanje studija. S obzirom na krizu univerziteta u Srbiji, poslednje što im je potrebno je da nemaju ni regularno završenu srednju školu, jer oni koji budu konkurisali za upis na fakultet u inostranstvu neće moći da objasne zbog čega nisu pohađali nastavu i zašto nemaju regularne i kredibilne ocene. U savremenom svetu informacije teku velikom brzinom i protesti i kriza školstva u Srbiji nisu skriveni od globalne javnosti.

U opštem rastvaranju strukture koja zuri u nas svakog dana potrebno je, zbog budućnosti, da postoji jedna čvrsta, stabilna „ručka“ za koju deca mogu da se uhvate, a to je škola, vršnjaci i nastavnici. Stoga škola mora da se prilagodi aktuelnim zbivanjima, a ne da dozvoli da je ona nose „kao slamku među vihorove“. Tome služi školska politika: da se odluke donose konstruktivno, pravovremeno i u interesu učenika i nastavnika, a to znači sada, uz odlaganja početka školske godine i prilagođavanje njene organizacije na održiv način koji će decu „izneti“ kroz celu 2025/26. školsku godinu bez potresa, izmena i šokova.

Politički i građanski procesi imaju svoju logiku, kao što je ima i život uopšte, ali je osnovna dužnost odraslih, ali i pravo dece, koje je uostalom regulisano brojnim međunarodnim konvencijama i standardima o pravima dece, to da budu zaštićeni i da njihovo detinjstvo i mladost budu strukturisani i bezbedni.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

(Danas, foto: Pixabay)