The past is never dead, it’s not even past.
William Faulkner

Kritika belih listića Stevana Filipovića kao luksuza, zasnovana je na iluziji da je borba političkih stranaka za glasove birača ideološka. Suštinski smisao delovanja stranaka u Srbiji je piramidalno uhlebljenje sledbenika na račun podanika. Obim tog uhlebljenja je srazmeran uspehu stranačkih slogana, pri čemu ti slogani treba da nam pruže iluziju pluralizma. Sled zvučnih imenica i prideva[1] , i ozvaničeni partijski konsenzus pokazuju da je tema ovih izbora ekonomija. Pa su, dakle, i slogani prilagođeni tome – pominju se posao, poštenje, ulaganje, a izgovaraju ih ljudi čija ozbiljna lica treba da sugerišu da su oni za to kvalifikovani.

Ali ima ko da govori o sloganizaciji, nego hajde da napravimo presek rezultata rada naše političke klase:

Svaki četvrti čovek u ovoj zemlji je nezaposlen, gde radno aktivnih (zaposlenih plus nezaposlenih) ima manje od polovine.[2] Dva od tri mlada čoveka žele da napuste zemlju[3] , u kojoj je prosečna starost 41 godina[4] . Sve ovo znači da će odnos zaposlenih-izdržavanih ubrzo postati neodrživ. Srbija je rekorder po broju samoubistava. Prirodni priraštaj je negativan – u poslednjih 20 godina, po proceni Republičkog zavoda za statistiku (bez Kosova), prešli smo put od 10, preko 7,3 do 7,1 milion stanovnika.

Ako se pitate kako ova zemlja nije već na samrti – to je zbog toga što je dobrim delom izdržavaju građani Srbije koji rade u inostranstvu. Naime, vrednost doznaka koje naši ljudi zaposleni po svetu šalju u Srbiju, viša je (17,2% BDP) nego u mnogim većim zemljama, kao što je na primer Pakistan (4,1% BDP).[5] Ali ni taj glavni vid održavanja u životu nije svemoguć. Na primer, platnobilansni deficit za 2011. je 42,5%!

Da se sada vratimo na bele listiće ili Opciju Nula. U pitanju je predlog novog mehanizma rešenja gorućeg pitanja sankcionisanja rada političkih kadrova. To bi podrazumevalo uvođenje posebnog opredeljenja na izbornim listama, pod rednim brojem nula: “Ne glasam ni za jednu od ponuđenih lista, odnosno ni za jednog kandidata”. U slučaju da ovo opredeljenje osvoji najveći broj glasova, izbori se poništavaju i raspisuju se novi, na kojima ne mogu da učestvuju kandidati sa poništenih izbora. Podvlačim, ovo je posebno opredeljenje, ne još jedna izborna lista.

Stav ljudi koji se zalažu za ovu inicijativu je da bi osnivanje stranaka predstavljalo prihvatanje partitokratije protiv koje se bore. Takođe, ne manje bitno, svako od nas je profesionalno ispunjen, bilo poslom bilo studijama, pa mu ne pada na pamet politička karijera. Građansko delovanje nije nužno povezano sa osnivanjem stranke, naprotiv. Nismo valjda stigli dotle da svaki put kada građanin ove zemlje pozove svoje predstavnike na odgovornost, on mora da osniva političku stranku?

Zašto je bitno sankcionisanje rada političkih kadrova? Zbog dugogodišnjih katastrofalnih rezultata nazovi vlasti i takozvane opozicije, koja je uspela da ubedi javnost da onaj ko nema većinu u parlamentu nema nikakvu odgovornost. Svaki izabrani predstavnik vlasti je odgovoran pred biračima. Trošak nedelanja opozicije je ogroman, ne iskazan samo u novcu nego i u oportunitetu. Šta je trošak oportuniteta? Na primer, moj trošak oportuniteta pisanja ovoga teksta ovoga jutra je nemogućnost rekreacije (trčanja). Isto važi i za neki infrastrukturni projekat, na primer most preko Ade, koga finansiraju građani. Taj projekat zahteva određena finansijska sredstva, koja se ne mogu drugde upotrebiti: sredstva koja koristimo za izgradnju mosta ne možemo da potrošimo na izgradnju linije metroa. Dužnost opozicije je da ukaže na troškove oportuniteta projekata vlasti i da ponudi alternative. Nedelanje opozicije u ovom smislu predstavlja ogroman trošak oportuniteta za nas građane. Umesto da imamo delatno i efikasno suprostavljanje predlozima vlasti, mi neprekidno ostajemo nemoćni, bez alternative. Naša opozicija zato zaslužuje otkaz sa radnog mesta opozicije.

Umesto da rade svoj posao, predstavnici vlasti i opozicije nam stalno ponavljaju da samo oni mogu da održe mir! Da li je MIR još uvek predmet političke utakmice u ovoj zemlji? Naravno da je pitanja rata i mira (za razliku od, na primer, pitanja Ane Karenjine) po sebi bolno bitno, ali valjda ne treba da ljubimo skute onima koji vele da su dovoljno milosrdni da nas ne mobilišu za neki novi rat. Partokratija nas onemogućava da nešto uradimo u miru neprekidno nam preteći ratom – ako-dođu-oni-drugi – i tako parališe mogući građanski aktivizam.

Pripadam generaciji koja bi trebalo da je na početku svog profesionalnog uspeha, koja razmišlja o sopstvenom stanu i zasnivanju porodice; drugim rečima, o obezbeđivanju uslova za nastavak života na dugi rok. To su bitna lična pitanja koja zahtevaju vreme i energiju. Moji prijatelji su umorni od neprolaženja prošlosti, od nepodnošljivog zadržavanja istih lica pod novim zastavama. Umorni su od mesijanstva i priča o ratu i Kosovu. Umorni su dovoljno da ostanu kod kuće na dan izbora. Neki su čak toliko umorni da će odmahnuti rukom i zaokružiti nešto što će im se učiniti kao manje zlo. I time će nastaviti ovaj cirkus.

Bilansi su jasni, kao i uzrok: Srbija danas ima jednu stranku, partokratsku partiju, a njena višeglavost se postiže samo razlikom u sloganima. Onaj ko dobije matematičku većinu, uzeće najveći deo kolača, i to je jedino što političku klasu zanima. Opcija Nula nije nikakvo nultosrbijanstvo, već podsećanje na ustavom definisanu građansku suverenost. To je samo jedan od načina podsećanja građana da su oni gazde Srbije. Vreme je da nesposobni nestanu iz političkog života i otvore prostor za konstruktivni sukob konkretnih rešenja za konkretne probleme. Radi se o egzistencijalnom opstanku ljudi koji žive u ovoj zemlji, a kvalitetan politički život je preduslov da se partokratski ustrojena država skloni sa puta svojim građanima. Drugim rečima, da se građanima dozvoli da planiraju i stvaraju svoju budućnost.

Ne treba da se lažemo da su ovi izbori ideološki. Oni su isključivo sloganski i jedino nadmetanje na njima se odvija između marketinških agencija. Nula za Nule, dosta je, i previše.

(Peščanik.net)

———–

1. Npr. demokratija, demokratski, liberalni, ustav, ustavni, moderni, napredni itd. Čelno mesto u ovoj koloni reči, izlizanih do uništenja, zauzimaju patriotski i patriotizam. Te dve reči već decenijama nisu ništo drugo sem, nažalost, prvog pribežišta hulja. Situacija sa sloganizacijom je takva da mnogi u Srbiji misle da naslov Leborovog (Laborde) rada Od ustavnog do građanskog patriotizma u sebi sadrži oksimoron.
2. Po proceni RZS (Republički zavod za statistiku), Anketa o radnoj snazi, nov. 2011.
3. Istraživanje Marketing radionice Ekonomskog fakulteta iz maja 2010.
4. RZS, Republički zavod za statistiku, osnovni demografski pokazatelji.
5. The Economist.