Po svemu sudeći, bliži se nekakav rasplet kosovskog čvora. Intenzivirana je diplomatska aktivnost, a vlast u Beogradu, pre svega Aleksandar Vučić, priprema izgleda javnost na nešto veliko, ali nikako da kaže tačno šta.

Autonomija objavljuje mišljenja stranih eksperata na tu temu, u pokušaju da se bolje razume šta je na pregovaračkom stolu, kakvi su ulozi u pitanju i šta se na kraju može očekivati. Prvi sagovornik Autonomije bio je Gezim Krasnići, politički sociolog na Edinburškom univerzitetu, a posle njega Džejms Ker-Lindzi sa Londonske škole za ekonomiju i političke nauke (LSE). O ulozi Evropske unije i posebno Španije u ovom procesu, govorio je Salvador Ljaudes sa španskog kraljevskog instituta El Kano.

Ovoga puta sagovornik Autonomije je austrijski diplomata Albert Rohan, svojevremeno zamenik Martija Ahtisarija, specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN u pregovorima o konačnom statusu Kosova, koji su se završili preporukom da Kosovo dobije nezavisnost. Albert Rohan je od onih koji smatraju da je kosovska nezavisnost nepovratna činjenica i da Srbija i Rusija tu realnost moraju da prihvate. Austrijski diplomata očekuje da će Beograd i Priština nastaviti pregovore “zato što moraju svoje odnose da reše i zato što nikakav alternativni proces ne postoji”.

“Meni se čini da je najizgledniji scenario onaj o normalizaciji odnosa bez formalnog priznanja. 2007. bilo je reči o nemačko-nemačkom sporazumu iz ’70-ih kao modelu za Kosovo, ali je to Beograd odbio. Sada bi možda taj model bio prihvatljiv obema stranama.”

Rohan ovde misli na sporazum iz 1972, koji je doveo do normalizacije odnosa tadašnjih Istočne i Zapadne Nemačke. Dve Nemačke su tada priznale jedna drugu kao suverene države i otvorile uzajamna diplomatska predstavništva – “stalne misije” – ali nisu uspostavile i formalne diplomatske odnose na nivou ambasadora. Sporazum je otvorio vrata drugim zemljama da ih priznaju, a 1973. dve Nemačke su postale i članice Ujedinjenih nacija.

U aktuelnom pregovaračkom procesu između Beograda i Prištine najviše trenutno zapinje oko ustupaka srpskoj strani i formiranja predviđene Zajednice srpskih opština na Kosovu, bar ako je verovati srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću. Albert Rohan kaže za Autonomiju da ta zajednica neće biti ništa posebno.

“Gospodin Vučić zaboravlja činjenicu da je Ahtisarijev plan bio zasnovan na kompromisu. Kosovo je dobilo nezavisnost, a Srbija rešenja koja treba osiguraju opstanak srpske zajednice na Kosovu. Ni u jednoj drugoj zemlji ne postoje tako široka manjinska prava kao na Kosovu. Njihova svrha je da štite srpsku manjinu. Osim toga, Srpska pravoslavna crkva uživa privilegije i imunitet u zaštićenim zonama oko najvećih verskih lokacija. Kosovo je pristalo na velike ustupke kada je prihvatilo Ahtisarijev plan; Srbija do sada nije napravila nikakve. Pravo opština da sarađuju u formi Zajednice u skladu je sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi Saveta Evrope. Takve zajednice postoje u mnogim zemljama, uključujući Austriju i Nemačku, i one imaju korisnu savetodavnu ulogu. Ali nemaju izvršna ovlašćenja.”

I dok se od Srbije očekuje da normalizuje odnosa sa Prištinom, sa ili bez formalnog priznanja nezavisnosti Kosova, ostaje činjenica da kosovsku nezavisnost nisu priznale ni sve zemlje članice Evropske unije, među kojima je naijstaknutija Španija. Albert Rohan smatra da takva pozicija Madrida samo otežava stvar, kako u regionu tako i u Briselu, koji, kako je nedavno rekao, i dalje iskreno želi da uključi balkanske zemlje u EU.

“Španski stav oko Kosova je zaista razočaravajuć zato što ne postoji nikakva analogija sa Katalonijom. Autonomija Katalonije nikada nije dovedena u pitanje; Kataloncima prava nikada nisu bila uskraćena, tamo nije bilo nikakve međunarodne intervencije, nikakvog učešća Ujedinjenih nacija. Španija je trebalo da prizna Kosovo, svesna svih razlika između ove dve situacije. Osim toga, položaj Španije i još četiri zemlje koje nisu priznale Kosovo otežava obećano uključivanje regiona u evropske integracione procese, kao što otežava i onim umerenijim strujama u Beogradu da rade ka normalizaciji odnosa sa Kosovom.”

I na kraju, Albert Rohan komentariše pozicije Rusije i SAD u razrešenju kosovskog čvora. Poput većine prethodnih sagovornika Autonomije, Rohan smatra da eventualno priznanje kosovske nezavisnosti u Beogradu neće automatski uticati na Moskvu.

“Nije nemoguće zamisliti da u nekom trenutku Srbija pristane na članstvo Kosova u UN, a da Rusija – iz svojih razloga – nastavi da ga blokira. Što se SAD tiče, one više ne igraju vodeću ulogu na Balkanu već uglavnom podržavaju ono što radi EU.”

(Autonomija)