Kada u jednoj zemlji proizvodnja života postane ravna proizvodnji bede neizbežna posledica je da će se, na jednoj strani, smanjiti broj onih koji žele da imaju decu a, na drugoj strani, povećati broj onih koji svoj život žele da nastave na nekom drugom, za život i rađanje, boljem mestu.

Ova deskripcija nije nova, a nije nepoznata ni zemlja o čijem je opisu reč. Stanovništvo Srbije je sve malobrojnije i sve starije.

Mogu li se ovi nepovoljni demografski procesi opozvati? Slavica Dukić Dejanović, ministarska bez portfelja, veruje da mogu. Da bi se u Srbiji više ljudi rađalo nego što umire, potrebno je, smatra ona a izveštava Dnevnik, na bolji način uskladiti radne i porodične obaveze, širiti znanje o reproduktivnom zdravlju, unaprediti seksualno obrazovanje, budžetska sredstva izdašnije usmeriti ka porodici i voditi promišljenu medijsku kampanju.

Šta bi bio cilj te kampanje? Podsetiti, u prvom redu, „sebične pojedince“ da se rađanje ne može svesti samo na individualnu želju i odluku, jer pored individualnog postoji i društveni interes za povećanjem nataliteta. U eventualnom sukobu između ova dva interesa, prednost bi se morala dati ovom drugom, društvenom. Kako, inače, razumeti ministarkine reči da mladi ljudi treba da se vole za Srbiju, osim kao poziv da svoje reproduktivne aparate stave Srbiji na raspolaganje, a društveni nalog za rađanjem interiorizuju kao patriotsku obavezu.

Iako ih ministarka nije pomenula, postoje i drugi instrumenti uticaja na natalitet – jedan od njih je zabrana abortusa, a drugi politika otvorenih granica.

O ovom prvom javnost je pre neki mesec jasno rekla šta misli, pa je ministarka reterirala i poslužila se demantijem medijskih napisa. Kada je o politici otvorenih granica reč, treba reći da bi učinci takve politike, po Srbiju, bili višestruko korisni. Zahvaljujući imigrantima, promenila bi se starosna struktura stanovništva. Veći udeo mladih doveo bi do rasta nataliteta, ali i veće ekonomske aktivnosti. Pored toga, multikulturalnost društva bi dobila nove i obogaćujuće sadržaje.

Pre godinu ili dve, sličnu ideju je iznela Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, ali se ta ideja, kako vidimo, nije „primila“ u ministarstvu Dukić-Dejanović. Srbija sebe ne vidi kao krajnju destinaciju migranata, a takvom je, doduše, ne vide ni migranti. I za Srbiju, ali i za same migrante, bilo bi mnogo bolje da su stvari drugačije i da je Srbija, poput Nemačke, bogato i prosperitetno društvo.

Da bi od emigrantske postala imigrantska zemlja, Srbija bi morala da se dubinski transformiše. Recimo, umesto ispraznih moralnih apelacija i cinculiranja između istoka i zapada, Rusije i Amerike, EU i Kine, ona bi svoju sudbinu morala da veže za onaj deo sveta u kome se više poštuju rad, tržište, demokratija i vladavina prava. Pretvorena u ekonomski podsticajan ambijent, Srbija bi, s jedne strane, privlačila imigrante, a, s druge strane, smanjivala broj onih koji žele da emigriraju. Vremenom, pozitivne posledice takve politike odrazile bi se i na demografsku strukturu društva.

Dakle, politika orijentisana na dizanje barijera nije, kada su migranti u pitanju, u interesu Srbije. Ako uspe da prevlada vlastite fobije i predrasude, Srbija bi iz politike otvorenih granica mogla da vuče benefite. Njoj nisu potrebne nikakve patriote nataliteta, nego pojedinci orijentisani na vlastite interese, čvrsta pravila igre i politička elita, kao i građansko društvo, privrženi onome što se u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti naziva „očiglednim istinama“ – da su svi ljudi rođeni jednaki, da poseduju neotuđivo pravo na život, slobodu, imovinu i traženje sreće.

U pitanju su univerzalna prava, koja važe za svakog pojedinca, ma iz kog dela sveta dolazio. Pa, makar i u Srbiju.

(Autonomija)