O seobi i naseljavanju albanskih plemena u Srem sredinom 18. veka dosta se zna ali se ova istorijska epizoda, za razliku od naseljavanja „egzotičnih“ Katalonca, Italijana ili Francuza, često prećutkuje. Kao da Albanci i njihovi običaji koje su doneli u Vojvodinu, poput ritualnog prizivanja zeca na Božićnu gozbu, nisu dovoljno egzotični?

Dovoljan je samo pogled na jednostavne linije renovirane fasade, pa da se razume zašto je župna crkva u Hrtkovcima proglašena za spomenik kulture od velikog značaja. 

Bila je siva ali svečana oktobarska subota, godina je 2024. i crkva u Hrtkovcima posvećena Svetom Klementu slavi svoj 200. rođendan.

„Hrtkovci su imali svoje radosti i uspehe, ali i teške dane. Bilo je vremena suživota, ali i netrpeljivosti, progona i stradavanja. Bilo je vremena kada su jednakom zajedničkom boli sahranjivali svoje župnike i parohe, i katolici i pravoslavni. Bilo je useljavanja i raseljavanja, pojedinačnih i masovnih, radosnih dolazaka i tužnih, bolnih odlazaka. Danas sabiremo sve to na oltar, radosti i suze“, rekao je sremski biskup Fabijan Svalina prilikom obeležavanja godišnjice.

Da može da priča, fasada crkve bi potvrdila biskupove reči o vremenima netrpeljivosti, progona i stradavanja, jer prošlost ovog mesta jeste određena promenama njegove etničke strukture.

Svakako najpoznatija promena desila se 6. maja 1992. godine kada je Vojislav Šešelj, na mitingu Srpske radikalne stranke izjavio da u ovom mestu srpskog Srema nema mesta Hrvatima.

„Biće dovoljno autobusa, izvešćemo ih na granicu, a odatle peške neka produže, ako sami ne odu!“, rekao je tada Šešelj.

Zatim je usledilo zastrašivanje, otvoreno nasilje i progon meštana hrvatske nacionalnosti. Procenjuje se da je samo u periodu između maja i avgusta te godine Hrtkovce napustilo oko 400 hrvatskih i etnički mešovitih porodica.

Prema popisu iz 1991. godine, u selu koje je brojalo preko 3.000 stanovnika oko 40% meštana se izjašnjavalo kao Hrvati, danas ih je svega oko 200.

Međutim, u istoriji Hrvtkovaca postoji još jedna etnička promena koja se dogodila nešto manje od dvesto godina pre dolaska Vojislava Šešelja i njegovih četnika, kako su se sami predstavljali, u ovo selo. Naime, pre nego što je selo postalo etnički dominantno hrvatsko ono je skoro stotinu godina bilo etnički skoro stoprocentno albansko, odnosno klementinsko.

Jedan od poslednjih Klementinaca u Sremu

Fasade danas ne mnogu da govore o tome ali zato to mogu neki retki ljudi. Razgovaralli smo sa jednim od onih čiji je život duboko isprepleten sa istorijom Hrtkovaca.

Miroslav Cakić, koji je široj javnosti poznat pod književnim pseudonimom Branimir Miroslav Tomlekin, predstavlja deseto koleno jedne od hrtkovačkih porodica koja se u Srem doselila 1737. godine iz Albanije sa ostalim svojim sunarodnicima, Klementincima.

Njih oko 1800 osnovali su tada naselja Hrtkovce i Nikince, na tadašnjim pustarama habzburških vlastelina, gdje ime je Marija Terezija dodelila 222 sesije (ušorene placeve za gradnju kuća) da bi kao prekaljeni ratnici u borbi protiv Turaka čuvali novu granicu habzburškog carstva na Savi.

„Ja sam jedan od poslednjih ljudi u Hrtkovcima i Nikincima koji imaju spoznaju o svom klementinskom poreklu, iako Klementinaca ovde odavno više nema“,  kaže Miroslav Cakić za Autonomiju.

Istorija beleži da su se povlačeći se zajedno sa austrijskom vojskom, koja je bila poražena u ratu sa Turcima 1737-39, u Sremu naselili Albanci iz plemena Klementinaca koje je prethodno nastanjivalo granična područja između Albanije i Crne Gore na visokim Prokletijama, iznad 2000 metara nadmorske visine.

„Sve nas, potomke Tom Leke, koji nas je vodio u tom zbegu u Srem, zvali su u ta vremena po njemu: Tomlekini. Prezime Cakić Tomlekini dobijaju u austrijskom popisu krajem 18. veka po tada najstarijem od petorice braće Tom Lekinih potomaka, koji se zvao Cak ili Zak, i bivaju upisani po prezimenu kao Szakich. Svaki Klementinac imao je dva imena, svoje i očevo, što je za Austrijance bilo neprihvatljivo, pa su na prvom popisu na imena klementinskih starešina porodica jednostavno dodavali “ich” (ić), kao i svima drugima koje su na ovim prostorima nazvali Ilirima, odnosno svima koji nisu bili Mađari ili Nemci“, piše u svojoj knjizi “Hrtkovci, priče o staroj kući i o mladosti” književnik Branimir Miroslav Tomlekin, odnosno Miroslav Cakić.

Dokumenti, legende i dozivanje zeca

Iako se za postojanje Klemantinaca ili Klimenata, kako ih takođe često nazivaju, zna i sa prostora Albanije i Crne Gore, kao i Srema, o njima se malo i šturo piše, a govori još manje.

Pored Srba, Nemaca i Mađara pažnja naše stručne, kao i šire javnosti u vezi stanovništva Vojvodine, najčešće je usmeravana na “egzotične” zajednice Katalonca, Italijana, Francuza, Jermena i drugih, koji su ovde naseljavani početkom 18. veka.

O Klementincima postoji više legendi. Prvi put se pominju u Turskim katastarskim knjigama krajem 15. veka. Prema jednoj školi mišljenja, ime potiče od vizantijske tvrđave Clementiana koja se nalazila na putu između Skadra i Prizrena. Druga škola mišljenja tvrdi da ime potiče od rimskog Pape Klementa, kome je i posvećena crkva u Hrtkovcima. Glavni od tri oltara ukrašen je slikom Svetog Klementa čiji autor nije poznat.

I samo etničko poreklo Klementinaca je predmet rasprava. Za jedne oni su Albanci, dok drugi misle, a među njima je i Miroslav Cakić, da su Klementinci direktni potomci Ilira koji su pred rimskom imperijom (njih oko 20.000) našli spas u zbegu čak na visokim Prokletijama.

„Moj otac Paskal, u selu zvan Paško, koji je umro 1964. godine u 77. godini života, voleo je pasionirano istoriju i dugo godina ju je predavao kao nastavnik u osovnoj školi u Hrtkovcima. Bo je prava enciklopedija istorijskih podataka i znalo se to šire, te se sećam poseta u našoj kući čak i albanologa iz Prištine. Bio sam tada student arhitekture i razgovorali smo, između ostalog, i o ilirskom poreklu Klementinaca. Reč je o planinskom narodu koji je hrišćanstvo primio u 12. veku i kao hrišćani nisu mogli da se pomire sa turskom upravom i nasilnim nametanjem islamske vere. Zato su stalno dizali bune i ratovali protiv Osmanlija“, kaže Miroslav Cakić za Autonomiju.

“U vreme dolaska Klementinaca u Srem mnoga sela su bila opustela zbog ratova i epidemije kuge. Novi doseljenici nisu bili od države službeno stacionirani pa su i Srbi i Albanci na silu zaposeli napuštena sela i pustare”, piše istoričar Dušan J. Popović u svojoj monografiji “Srbi u Vojvodini”.

Petrit Imami u knjizi “Srbi i Albanci kroz vekove” navodi da je u Sremu 1755. živelo oko 500 porodica katoličkih Klimenata i nešto pravoslavnih Albanaca. U Hrtkovcima su bile nastanjene porodice Drekale (kasnije Drekalovići), Đoke (Đokići), Gile (Gilići), Tomleke (Tomlekići), Vuksani (Vuksanići), Prelje (Prelevići), Cake (Cakići) i Loše (Lošići), piše Imami.

Istoričari poput Dušana J. Popovića i Slavka Gavrilovića u svojim delima opisuju naseljavanje Albanaca i njihov život u Sremu ali i njihovo zajedničko ratovanje sa Srbima, ne samo protiv Turaka već i po čitavoj Evropi.

„Kuriozum je da je i Karađorđe bio Klementinac, od onih dvestotinak Klementinaca koji se u zbegu sa Prokletija 1737. nisu usudili preći Savu kod Beograda na improvizovanim splavovima, te su se naselili na planini Rudnik i primili pravoslavlje. Karađorđe je dugo kao pravoslavac imao krsnu slavu Svetog Klementa a otac mu je dolazio u Hrtkovce kod svojih znanaca“, navodi Miroslav Cakić. 

Podatak o klemenstkom poreklu Karađorđa može se pronaći u stručnoj literaturi, među kojima je svakako najpoznatija „Istorija Srba“ koju je napisao Vladimir Ćorović.

Simeon Piščević, srpski pisac iz 18. veka, u svojim “Memoarima” piše kako mu je tokom ratovanja u današnjoj Nemačkoj i Francuskoj oficir bio izvesni Petrandi, Albanac, obrazovan čovek koji je znao više jezika, a i slovenski je dobro govorio.

„Međutim, naviknuti na izrazito planinsku klimu na velikoj nadmorskoj visini, Klementinci su se razboljevali u toj močvarnoj, blatnoj i prašnjavoj niziji, ginuli su u svim mogućim sukobima tog nemirnog vremena i čak su se međusobno ubijali po svojim zakonima krvne osvete, pa se i ono malo pristiglih u Srem brzo i dobrano razredilo a za nepunih stotinu godina su potpuno nestali kao klementinski etnos“, piše u svojim delima Branimir Miroslav Tomlekin.

Po statistici iz 1910. godine, od oko 2565 stanovnika u Hrtkovcima albanski je znalo samo 37 osoba, a u Nikincima 18, i to je zapravo bio vrlo problematičan albanski jezik, a već 1921. u Hrtkovcima je stari maternji jezik znalo samo njih šestoro: Đok Cakaj, Toc Tomaj, Toc Pepčaj, Pran Pepčaj, Preš Lošaj i Angela Loš. I pisac Iso Veselinović navodi da su i oni svi bili hrvatizovani. Ne samo po jeziku već i po svesti.

“Hrtvatizovali su se ne samo oni koji su se venčanjem zbližili sa Hrvatima već i oni potpuno albanske krvi“, piše Imami.

„U našoj kući jezik naših starih je navodno znala samo još moja čukunbaba Lucija, zvana Divljuka, koja je umrla 1933. godine u 91. godini života. Moj deda i moj otac su govorili da je to stari klementinski (ilirski) jezik sa puno albanskih reči. A poslednji izvorni klementinski običaj izvodio je moj deda Marko, zvani Maraš, koji je umro 1961. godine u 83. godini života, pucajući iz puške i dozivajući zeca na gozbu, odnosno božićnu večeru neposredno posle ponoći na Badnje veče, uz neke potpuno nerazumljive reči. Zvao je baš zeca da bi ga udobrovoljio da ne poglođe svu letinu ukućana”, priča nam Miroslav Cakić.

Od institucionalno neprihvaćenih do institucionalno nepoželjnih

Nakon Drugog svetskog rata Vojvodina je ponovo područje velikih migracija. Nova država organizovano kolonizuje ljude iz gotovo svih delova nekadašnje zemlje. Većina je svakako srpske nacionalnosti iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Pored Srba i Crnogoraca, u Vojvodinu se kolonizuju i Hrvati, Makedonci, Bošnjaci pa čak i Slovenci, ali ne i Albanci.

Za razliku od njihovih prethodnika koji su sredinom 18. veka naselili nekoliko opustelih sela u Sremu, albanske porodice koje dolaze u drugoj polovini 20. veka pretežno se naseljavaju u gradovima.

Pekare i poslastičarnice u njihovom vlasništvu za građane Novog Sada, Sombora, Subotice, Zrenjanina i drugih mesta postale su važni urbani toponimi. Međutim, Albanci nisu toliko važni za novouspostavljenu vlast koja je inače gradila svoj politički identitet na rigidnom poštovanju ideje “bratstva i jedinstva među narodima”.

Za razliku od drugih naroda koji uživaju u pravu na službenu upotrebu jezika i pisma te osnivanju kulturnih i obrazovnih institucija, položaj Albanca u socijalističkoj Vojvodini može se opisati kao „institucionalno neprihvaćeni“.

Početkom devedesetih godina 20. veka i dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, položaj Albanaca biće drastično promenjen. Njihov de facto status institucionalno neprihvaćenih menja se u „institucionalno nepoželjne“.

Albanci kao i njihovi objekti postaju meta etnički motivisanih napada ne samo tokom devedesetih godina već i nakon petooktobarskih promena.

Porodica Miroslava Cakića u Hrtkovce se, kako smo naveli, doselila 1737. odine, a zauvek ih je napustila 1993. godine pod pritiskom poznatih događaja.

„Iako sam takoreći obišao svet, a ovde služio vojsku na Visu, studirao u Ljubljani i radio u Vukovaru, Banjaluci i Novom Sadu, samo sam u Hrtkovcima bio kod kuće. Danas iz Novog Sada kao penzioner retko odlazim u Hrtkovce i to uglavnom na groblje gde su mi porodični grobovi, jedino što je ostalo od svega onoga što smo imali u Hrtkovcima. Po cenu svih pretnji, uznemiravanja i neprijatnosti nisam želeo otići iz moje Vojvodine. Znate, ako presadite stari hrast iz teške masne vojvođanske crnice na bilo koje drugo tlo, brzo će se osušiti“, kaže Miroslav Cakić.

Za kraj izdvajamo stihove iz njegove pesme Pamtim:

U kući u Hrtkovcima danas više nikoga nema,

sve svoje drage iz nje sahranio sam pod taj bor,

i sada se i meni ista sudba neminovno sprema,

nestaće naše staro stablo i po njemu nazvan šor.

Dragan Gmizić (Autonomija/naslovna fotografija: crkva u Hrtkovcima/Autonomija)