Još uvek izostaje prava primena agroekoloških mera u Srbiji. Organi vlasti ili ih ne sprovode, ili ih ne razlikuju od redovnih agrotehničkih mera, a nisu doneti ni svi propisi koji omogućuju njihovu primenu. Tokom istraživanja pronašli smo malo dobrih primera na lokalnom nivou.

Agroekologija je pojam vezan za poljoprivredu koja „sarađuje“ sa prirodom, jer se zasniva na povezanosti biljaka, životinja, ljudi i životnog okruženja, kao i uspostavanju ravnoteže među njima. Po objašnjenju FAO (Organizacija za ishranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija) agroekologija podržava proizvodnju hrane, pritom obnavljajući biodiverizetet i povezane ekosistemske usluge na kojima počiva održiva poljoprivreda.

Agroekološke mere ne treba poistovetiti sa agrotehničkim merama, koje su, kao što im naziv kaže „tehničke prirode“, spadaju u redovne tehnološke mere klasične poljoprivrede i ne zalaze u složene ekološke procese agroekosistema. Iz ugla poljoprivrednika, ove mere moraju biti dobrovoljne, a podsticaji su kompenzacija za izgubljeni prihod ili dodatni trošak, koji se javlja zbog sprovođenja mera.

U Evropskoj uniji su države članice u obavezi da primene agroekološke mere u skladu sa pravilima Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP). Neki od ciljeva Programa ZPP za period 2023–2027 su – sačuvati i vratiti biološku i predeonu raznovrsnost u poljoprivredna područja, sačuvati genetske resurse, zemljište i vode od zagađenja. Sve se mora sagledati i u svetlu klimatskih promena, na primer, doprinos smanjenju emisije gasova staklene bašte, imajući u vidu da iz ovog sektora dolazi trećina ukupnih emisija. Novine uvedene u ovom periodu su, na primer, veća raznovrsnost useva, ekstenzivno pašarenje, upotreba isključivo stajnjaka, očuvanje predela, na primer bara ili šumaraka.

U primeni se potvrdilo da ove mere mogu omogućiti nastavak proizvodnje u slučajevima kad bi, usled otežanih uslova, došlo do napuštanja konvencionalne proizvodnje. Osim organske poljoprivrede, postoji mogućnost podrške osnivanju kombinovanih zasada više kultura, poljo-šumskih zasada, integrisanog gajenja višegodišnjih kultura i ispaše domaćih životinja, kao i druge mere, gde kombinovanje useva, protiverozionih i zaštitnih pojaseva dolaze do izražaja naročito u uslovima klimatskih promena. Agroekološki programi i dalje evoluiraju, sagledavanjem potreba i razvojem kapaciteta.

Razvoj agroekoloških mera u Srbiji

Pre desetak godina urađen je prvi prikaz potreba i mogućnosti primene ovih mera. Donet je Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, koji propisuje četiri vrste podsticaja: 1) Direktna plaćanja, 2) Mere ruralnog razvoja, 3) Posebni podsticaji i 4) Kreditna podrška. U okviru ruralnog razvoja, između ostalih, Zakon propisuje mere očuvanja i unapređenja životne sredine, i to: održivo korišćenje poljoprivrednog zemljišta i šumskih resursa, organska proizvodnja, očuvanje genetičkih resursa, očuvanje područja visoke prirodne vrednosti i agroekološke mere.

Tokom protekle dve godine, Srbija je u okviru IPARD III Programa podrške EU, pripremila NACRT PROGRAMA ARGO-EKOLOŠKO-KLIMATSKIH MERA. Programom su planirane četiri mere, osmišljene da podstaknu poljoprivrednike na upravljanje zemljištem na način kojim se smanjuje negativan uticaj poljoprivrede na životnu sredinu: 1) Plodored na obradivim površinama, 2) Zatravnjivanje međurednog prostora u višegodišnjim zasadima, 3) Uspostavljanje i održavanje polinatorskih traka, 4) Održivo upravljanje livadama i pašnjacima.

Usvojen je i PRAVILNIK O KODEKSU DOBRE POLjOPRIVREDNE PRAKSE, koji u sebi sadrži prilično širok spektar agroteničkih, agroekoloških i konzervacijskih mera. Sprovođenje ovih mera u praksi još uvek nije pravno regulisano.

Kako se isplaćuju podsticaji u poljoprivredi?

Podsticaje u poljoprivredi mogu isplaćivati organi svih nivoa vlasti – republičkih, pokrajinskih i lokalnih, kroz godišnji Program poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja (PPRR). Ubedljivo najveći udeo, oko 95 odsto, imaju plaćanja iz republičkog budžeta. Poslednjih podina U PORASTU JE IZNOS ISPLAĆENIH PODSTICAJA. Zbirni iznos za sve mere i sa svih nivoa vlasti porastao je sa 36 milijardi dinara u 2018. godini na 62 milijarde u 2022. godini.

Značajno je PORASTAO JE BROJ OPŠTINA I GRADOVA koje imaju godišnje programe PPRR i isplaćuju podsticaje. Za potrebe istraživanja, od svih 145 opština i gradova, koliko ih ima u centralnoj Srbiji i AP Vojvodini, tražili smo programe PPRR i izveštaje o sprovođenju ovih programa. U 2015. godini ove dokumente je imalo njih 78, dok u 2022. godini 113. PROGRAMI I IZVEŠTAJI su ujednačenog sadržaja, svaka propisana mera ima svoju šifru, te je jednostavno pratiti koje mere su sprovedene i sa koliko novca, kao i poređenje između godina i opština.

Mere očuvanja životne sredine i agroekološke mere na lokalnom nivou

Propisane su podsticajne mere za OČUVANjE I UNAPREĐENjE ŽIVOTNE SREDINE I PRIRODNIH RESURSA, a u koje spadaju i agroekološke mere. U izveštajima opština i gradova o sprovođenju mera poljoprivredne politike, ove mere označene su šiframa od 201.1. do 201.6.

PORASTAO JE BROJ OPŠTINA I GRADOVA koji podstiču mere zaštite životne sredine sa šest u 2016. godini na 26 u 2022. godini. U istom periodu porastao je i iznos utrošen za ove mere, sa 23 miliona dinara na 44 miliona zbirno za sve opštine, a za sve mere sa šifrom 201, utrošeno je zbirno oko 136 miliona dinara.

Kada se, međutim, pogleda STRUKTURA TROŠKOVA, tj. aktivnosti koje su finansirane, uočava se da je najveći broj opština i gradova utrošio nešto više od 101 milion dinara na „mere održivog korišćenja poljoprivrednog zemljišta“ (održivo upravljanje, zaštita zemljišta od erozije i agro-meliorativne mere). U 2021. godini se AGRO-MELIORATIVNE MERE skoro isključivo odnose na ispitivanje plodnosti i kalcifikaciju zemljišta, što je povereno poljoprivrednim savetodavnim službama. To su redovne mere u konvencinalnoj (ne-organskoj) poljoprivredi i ne sprovode se radi očuvanja biodiverziteta poljoprivrednih predela i sprečavanje zagađenja površinskih i podzemnih voda, kao primarnih ciljeva agroekološke politike.

Izdvaja se još primer iz 2016. godine – od 23 miliona dinara utrošenih za ove mere, čak 19 miliona odnosi se na komasaciju poljoprivrednog zemljišta u Opštini Ruma, kao meru zaštite od erozije (šifra 201.1.2.). Nakon 2016. godine, još je Opština Rekovac kroz program PPRR finansirala komasaciju. Inače, ova mera je propisana Zakonom o poljoprivrednom zemljištu i sprovodi se kroz programe zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, a finansira sredstvima od zakupa državnog zemljišta.

Od mera podrške koje zaista imaju ekološku funkciju, izdvajaju se podrška organskoj proizvodnji (šifra 201.3. – nabavka sadnog semenskog materijala, kontrola i sertifikacija, kompenzacija za propuštenu dobit i druge investicije) i očuvanju biljnih i životinjskih genetičkih resursa (šifra 201.4.). Zbirno za ove mere utrošeno je samo oko 23,3 miliona dinara u periodu od sedam godina, i to u tri opštine i grada u 2016. g, a 12 u 2022. g. Pozitivno je što se za mere u vezi sa organskom proizvodnjom sve više odlučuju opštine koje na svojoj teritoriji imaju značajna zaštićena područja prirode, na primer, Dimitrovgrad, Knjaževac, Babušnica, Čajetina.

Što se tiče drugih agroekoloških mera, jedino je Opština Dimitrovgrad 2017. godine sprovela napasanje na travnim površinama visoke prirodne vrednosti, u iznosu od 500.000 dinara. Mere košenja poljoprivrednih travnih površina visoke prirodne vrednosti, zatim podrške uspostavljanju mreže NATURA 2000, kao i druge agroekološke mere, u istom periodu nije sprovela nijedna opština.

Osvrt na sprovođenje agroekoloških mera na republičkom nivou

Iz republičkog budžeta, u periodu 2015–2022, svake godine isplaćivani su podsticaji za organsku biljnu i stočarsku proizvodnju, kao i za mere očuvanja biljnih i životinjskih resursa i to u iznosima od nekoliko desetina miliona dinara svake godine. Izveštaji koje dostavlja Uprava za agrarna plaćanja sadrže samo podatke o tome koliko je novca potrošeno, ali ne i podatak iz kojih su zajednica korisnici sredstava, tako da nemamo uvid u moguću povezanost sprovođenja ovih mera sa zaštićenim područjima prirode.

Zaključci i preporuke za unapređenje stanja

Uloga opština, gradova, kao i još manjih lokalnih zajednica u sprovođenju mera zaštite životne sredine i prirodnih resursa u poljoprivredi može biti veoma značajna, naročito u blizini i u zaštićenim područjima prirode. Međutim, za sada je primetna izuzetno mala zastupljenost u sprovođenju i finansiranju mera koje zaista doprinose zaštiti i unapređenju životne sredine.

Izmenama Zakona o podsticajima u poljoprivredi, u listu mera za zaštitu i unapređenje životne sredine i očuvanje prirodnih resursa uvrstiti mere koje zaista doprinose svojoj svrsi, a izostaviti one koje spadaju u redovne mere klasične poljoprivredne proizvodnje, ili koje su propisane drugim zakonima.

Sprovesti obuke za lokalne samouprave na temu značaja agroekoloških mera, naročito u onima na čijoj teritoriji se nalaze zaštićena područja prirode. Ove obuke mogli bi da sprovode Zavod za zaštitu prirode i udruženja građana čije su oblasti delovanja zaštita prirode ili poljoprivreda.

Zašto je bolje sprovesti agroekološke mere, nego prestati koristiti neke parcele poljoprivrednog zemljišta?

Iako bi se, na prvi pogled, učinilo da je prestanak korišćenja dela poljoprivrednog zemljišta jednostavno rešenje za dugoročno očuvanje raznovrsnosti živog sveta poljoprivrednih predela, tako nešto ne bi bilo efikasno.

Čovek na prostoru Evrope hiljadama godina koristi i oblikuje prirodu gajenjem stoke i poljoprivrednih kultura. Pre toga, evropski predeo su oblikovali divlji krupni biljojedi i njihovi predatori. Najznačajniji za održavanje mozaičnosti predela (šume-travnjaci-bare-močvare) bili su divlje goveče i evropski bizon. Krda ovih životinja su se nesmetano kretala do pojave poljoprivrednih naselja. Lovom, pritomljavanjem i selekcijom, evropsko divlje goveče je istrebljeno do početka 17. veka, a evropski bizon doveden do ivice opstanka tokom 19. veka. Njihovo mesto je zauzela domaća stoka, čija su stada usmeravana ljudskom rukom. Čovek je tako, preuzeo ulogu i divljih predatora i „više sile“, oblikujući i održavajući predeo. Poljoprivredna proizvodnja je zato veoma važna za održavanje prirodnih staništa poput brdskih livada, šumo-stepe na pesku, vlažnih livada u dolinama reka, ali i stvaranja zamenskih staništa u vidu mozaika poljoprivrednih useva, travnih površina i višegodišnjih zasada.

Nauka je prepoznala veliki broj divljih vrsta životinja čiji životni ciklus i opstanak zavise od blisko-prirodne mozaičnosti poljoprivrednih predela, a pritom su korisne za poljoprivredu (predatori glodara, oprašivači useva). Iako je tokom industrijske revolucije poljoprivreda postala znatno intezivnija, a predeo izmenjen ljudskom rukom „pitomiji“, tradicionalna poljoprivreda ostala je na ravnoteži ratarstva i stočarstva. Tradicionalnu poljoprivredu možemo opisati kao ekološku i održivu.

Agroekološke mere su osmišljene da podrže poljoprivrednu praksu koja je potrebna za dugoročnu održivost poljoprivrede. Intenziviranje poljoprivrede neminovno dovodi do uniformisanja predela, osiromašenja raznovrsnost živog sveta, smanjenja kvaliteta zemljišta, gubitka održivosti i mnogih drugih problema.

Pomodarstvo ili potreba?

Poslednjih 50 godina obrađivano zemljište u Srbiji je izgubilo više od polovine sadržaja humusa, materije na kojoj počivaju proizvodnost zemljišta i njegova sposobnost da sačuva vlagu.

Ekosistemske usluge koje društvo dobija iz poljoprivrednih predela ne zavise samo od kvaliteta zemljišta nego i od bogatstva vrsta (biodiverziteta).

Agroekološke mere su sistemsko rešenje do očuvanja proizvodnosti i dugoročno održivog korišćenja poljoprivrednog zemljišta.

Poljoprivredno zemljište, uključujući prirodna travna staništa, ima izuzetno veliko učešće (oko 65% u Srbiji i 48% površine EU). Prema podacima Agencije za životnu sredinu, u Srbiji se koristi oko 90% poljoprivrednog zemljišta, što nam ukazuje na značaj agro-ekološko-klimatskih mera.

Zašto su nam potrebne agroekološke mere koje se primenjuju u EU?

Odgovor je jednostavan – da sačuvamo i obnovimo sposobnost zemljišta i poljoprivednog predela da dugoročno obezbeđuje raznovrsne potrebe društva.

Ovaj tekst i istraživanje objavljeni su u okviru projekta „EU za Zelenu agendu u Srbiji“, koji finansiraju Evropska unija (EU) i vlade Švajcarske, Švedske i Srbije, a sprovodi Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) u Srbiji u saradnji sa Ministarstvom zaštite životne sredine, Ambasadom Švedske i Evropskom investicionom bankom (EIB). Sadržaj teksta, kao i rezultati prikazani u njemu, isključiva su odgovornost Ekološkog centra “Stanište” i ne odražava nužno stavove Evropske unije (EU), Vlade Švajcarske, niti Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

(Stanište)