„Šta smo započele, vi završite – AFŽ 1942. “, tom porukom dočekano je blizu 100 delegatkinja, različitih profesija iz svih država nekadašnje SFR Jugoslavije u Kulturnom centru Bosanskog Petrovca, gde je pre 80 godina osnovan Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽ). U punoj sali u kojoj su pre 80 godina, tog 6. decembra, sedele naše prethodnice i osnovale Antifašistički front žena sada su bile aktivistkinje, akademske građanke, političarke, medijske radnice, umetnice, radnice iz svih delova nekašnje zajedničke zemlje da odaju počast prethodnicama koje su ženama izborile slobodu, jednakost pred zakonom, pravo glasa, odvajanje crkve od države, pravo na školovanje u svim profesijama, pravo na jednako plaćeni rad, na slobodu na rađanja, na zaštićeno materinstvo i dostojanstvenu starost.

„Sakupile smo se ovde jer verujemo da su učesnice prve Konferencije AFŽ Jugoslavije sanjale, borile se i ginule za društvo kakvo je moguće sanjati i za kakvo se vredi boriti i danas na početku 21. veka. Za svet mira, za jednakost, za slobodu, za solidarnost, za osnovno blagostanje za sve ljude. Za društvo u kom će se čuti i jednako uvažavati i naši ženski raznoliki glasovi“, poručila je Sonja Lokar, aktivistkinja za prava žena iz Slovenije na svečanoj Akademiji održanoj povodom obeležavanja godišnjice osnivanja AFŽ-a.

Žene nisu samo učestvovale u pokretu otpora po čitavoj okupiranoj Jugoslaviji. One su jednako bile i u borbenim redovima NOB-a. Preko 100.000 žena je učestvovalo u oružanim sukobima. Svaka četvrta je poginula, a njih 40.000 je ranjeno. Više od 300.000 žena odlikovano je ordenima zasluga za narod. A 620.000 žena palo je kao žrtva fašističkog terora, što je više od trećine ukupnih gubitaka koje je Jugoslavija imala tokom rata.

„Žene su na sebe preuzimale i veliki deo organizacionog i reproduktivnog rada. Ženski duštveni reproduktivni rad bio je kičma NOB-a, bez koje pobeda nad fašizmom ne bi bila moguća. To je neopisivo ignorisana istorijska činjenica koju nedovoljno ističemo“, podsetila je profesorka filozofije iz Zagreba Ankica Čakardić u izjavi za Autonomiju.

U AFŽ su se organizovale žene različitih nacionalnih, etničkih i religijskih identiteta i one su se tada pomagale sa jasnom političkom namerom da prevaziđu podele i traume izazvane ratnim zločinima, ukazala je Nađa Bobičić iz Centra za ženske studije i Fakulteta političkih nauka u Beogradu i podsetila na to da je pre 80 godina organizacija nastala hijerarhijski „od dole“ uz postepeno osmišljavanje modela za njenu bolju povezanost izgradnjom čvršćih struktura. U kontekstu te priče feministička aktivistkinja podseća na, kako kaže, vizionarski citat partizanke Mitre Mitrović koji stalno moramo imati na umu:
„Valja da budemo svesni u ovom momentu te jedne stvari, da nam niko nikada ne sme oduzeti ta naša krvavo stečena prava. Stečena u jednoj nadčovečanski teškoj borbi, za koju su krv dali naši najverniji drugovi i drugarice. Te tekovine moramo čvrsto držati da nam ih niko ne prigrabi, niko od onih koji nas i danas odvraćaju od borbi protiv agresivnog fašizma.“

Fašizam nije tema prošlosti

Kako se danas odnosimo prema “krvavo stečenim pravima” o kojima je govorila naša prethodnica? Profesorka filozofije u Zagrebu Ankica Čakardić kaže da smo se osamdeset godina kasnije, vratili korak unazad.

„Fašizam nije tema prošlosti, on je permanentna pretnja koja uvek traži način da dođe do svog punog izraza. Njegova srž ne stari, ali s vremena na vreme, u zavisnosti od ekonomskih i socijalnih kriza, fašizam traži novi oblik artikulacije. Tako je radikalna desnica danas iskočila iz istorije i prigrlila svoje savremene političke saveznike ne bi li besno, činično, ambiciozno i sa mnogo mržnje nametnula svoju agendu. Fašizam je ultimativni proizvod kapitalizma i pogoduju mu jake socijalne krize“, istakla je ona.

Profesorka iz Hrvatske dodala je da je samo poslednjih petnaestak godina kapitalizam doživeo nekoliko velikih kriza, među njima i finansijsku krizu iz 2008, kovid krizu 2019, zatim trenutnu inflaciju, ali i permanentnu klimatsku i izbegličku krizu.

„Dodajmo tome političku nestabilnost Istočne Evrope, kao i tenzije imperijalnih blokova. Socijalno-ekonomske krize postavljaju opasnu društveno-političku zonu koja uvek pogoduje jačanju fašističkih pokreta. Ti pokreti prepoznaju socijalnu krizu ali odgovornost sa kapitalističkog sistema prebaciju na žrtvene jarce: žene, lgbt i kvir osobe, migrante, levičare, levičarke, Rome, crnce, Azijce, Muslimane, nacionalno nepodobne, Židove i nastavite niz…“, upozorila je.

I dugogodišnja aktivistkinja iz Slovenije Sonja Lokar je ukazala da danas živimo u opasnim vremenima i da ne bi bio prvi put da se svetski kapital u velikoj krizi spašava odricanjem od parlamentarne demokratije, uzurpacijom medija, satiranjem slobode, sindikalnih protestnih okupljanja, da bi se pretvorio najpre u teror nad manjinskim grupama koje se ne mogu odbraniti od nahuškane većine i završio ratovima i strahovladom nad svima.

„Zloupotrebom modernih tehnologija, oduzimanjem teško stečenog civilizacjskog prava na osmočasovni radni dan, poslodavci nas prinuđuju da imamo prekarni rad, da smo im na raspolaganju uvek i svuda, a radikalni desničari nas vraćaju u srednji vek“, istakla je ona za naš portal.

Društveno-političku situaciju u Srbiji Nađa Duhaček, aktivistkinja za ženska prava iz Centra za ženske studije u Beogradu opisuje sintagmom „oteta država“ i „institucijama koje svaki dan gube još malo na značaju“.

„Desnica jača. Koristi najrazazličitije strategije. Na primer, ove jeseni je kao odgovor na prajd bilo dovoljno da crkva i jedna mala stranka kažu ‘mi mislimo da je strašno, ne samo da vi šetate i da organizujete druge događaje’. I ne samo to, nego se otišle dotle da je pasus iz udžbenika biologije trebalo da se skloni. Ministarstvo je odmah kleknulo i reklo: važi. I najzad, kada govorimo o političkoj situaciji mi ne samo da se nismo suočili sa politikom devedestih, nego iste politike i isti ljudi još uvek donose odluke“, navela je ona za Autonomiju.

I u Hrvatskoj je poslednjih desetak godina na snazi jaka desna politička struja i klerikalni uticaj jača, napominje Ana Pejić iz zagrebačkog Centra za ženske studije. Problem je, kako kaže, to što su često iz razgovora premijera i biskupa o važnim društvenim pitanjima isključene civilne organizacije.

„Veliki je uticaj crkve i veliki uticaj veterana. Velika diskriminacija Roma, srpske nacionalne manjine i LGBT zajednice. Posebno su zabrinjavajuća i događanja na granici. Takozvani pushbackovi – migrantima se onemogućava ulazak u Hrvatsku, a kada i uđu želeći da traže azil, oni ih nasilno vraćaju nazad. To je čak i EU na deklarativnoj raznini osudila, ali nije se mnogo uradilo po tom pitanju. S druge strane, ima sve više i progresivnih stranaka, pokreta i organizacija“, kazala je ona za naš portal.

‘Šta je nama naša borba dala? – Zaborav!’

Emancipatorski talas je 1942. godine krenuo iz Bosanskog Petrovca, podsetila je Milica Nikolić, aktivistkinja i članica akademske zajednice iz Crne Gore, dodajući da je poražavajuće i nedopustivo to kako se prema tom nasleđu danas vlasti odnose.

„Prošle godine Crna Gora je slavila 80 godina 13-julskog ustanka. Cela Evropa bila je zadivljena hrabrošću i željom za slobodom malog, ali hrabrog naroda. U toj istoj Crnoj Gori u kojoj su nekada inspiraciju nalazili antifašisti i antifašistkinje iz cele Jugoslavije takav jubilej je obeležen tek jednim ceremonijalnim događajem. Crna Gora danas svetkuje neke druge praznike. Jedino se Cetinje kao i u Drugom svetskom ratu tako i u modernoj istoriji znao oduprijeti poplavi klekiralizna pred kojom Crna Gora posrće još uvek. Danas granice između levice i desnice nema. Nema ni centra, svi politički pokreti menjaju agende i programe kako bi dobili mandat više i fotelju više. Ostalo je samo jedno tužno ništavilo“, kazala je ona.

Nađa Duhaček dodaje da se ni Srbija ne odnosi bolje prema antifašističkoj borbi iz prošlosti i da, kada se obeležavaju pojedini datumi, događaji iz Drugog svetskog rata, obično se prikazuju kao događaji u kojima su učestvovali prevashodno Srbi, koji su pretežno uvek predstavljani kao žrtve.

„Pre svega govorimo o vrlo problematičnom predstavljanju prošlosti. I ja ne bih govorila o tome šta mladi ljudi znaju ili ne znaju o prošlosti, za mene je veće pitanje šta im mi nudimo. Postoji sistematsko zaboravljanje“, ukazala je ona.

„ I šta je nama naša borba dala? Zaborav“, nadovezuje se aktivistkinja iz Crne Gore i dodaje: „menjaju se nazivi ulica i trgova, nestaje urbanističko nasleđe socijalizma, ili sa pak utapa o robusne građevine modernog doba, na heroine NOB-a sećanja čuvaju još samo poneki nazivi škola ili vrtića“, upozorila je naša sagovornica.

‘Nije pitanje koliko ima žena u parlamentu, pitanje je kako svoju moć koriste’

Gde smo danas u regiji kada su u pitanju ženska prava? Situaciju u Bosni i Hercegovini opisuje Besima Borić iz SDP-a koja kaže da ta zemlja ima, između ostalog, Zakon o ravnopravnosti polova, kvotu od 40% u izbornom zakonu, ratifikovanu Istanbulsku konvenciju, izgrađene institucionalne mehanizme za rodnu ravnopravnost, unapređene mehanizmi za zaštitu žrtava…

„Ipak, u prvom izveštaju Grupa eksperata Saveta Evrope o nasilju nad ženama i nasilju u porodici (GREVIO) navodi i mere potrebne kako bi BiH ispunila zahteve iz Istanbulske konvencije. GREVIO je pozvao bosanskohercegovačke vlasti da izmene zakone koji tretiraju seksualna krivična dela u zakonodavstvu države, entiteta i Brčko distrikta, kako bi u potpunosti uključili pojam neophodnog pristanka“, navela je ona.

Kao dobru stvar Besima Borić ističe i to da u BiH nema mesta u kojem nema ženske organizacije. One su, kako je istakla, najumreženiji deo i najposvećeniji deo civilnog društva, bez obzira na entitetske, nacionalne ili verske podele.

U Severnoj Makedoniji žene danas zauzimaju 41 odsto poslaničkih mesta u Sobranju, kao i funkcije gradonačelnica u većem broju lokalnih samouprava, kaže generalna sekretarka Skupštine Severne Makedonije Cvetanka Ivanova.

„Ne treba više da se žalimo, već treba raditi i postavljati ciljeve koje treba realizovati u narednom period. Cilj za sledeće izbore je, dostići zastupljenost žena u parlamentu od 50 odsto“, rekla je ona za Autonomiju.

Aktivistkinja Milica Nikolić navodi da u Crnoj Gori nije urađeno ni blizu dovojno po pitanju zakonodavstva koje bi regulisalo problem nasilja prema ženama i femicid, a posebno je porazno, kako je naglasila, to što ženski klub i članice partija neće predložiti izmene zakona tako da femicid postane krivično delo, niti će predložiti zakone koje će pooštriti kazne nad počiniocima nasilja nad ženama. To ne predlažu ni žene u parlamentu Crne Gore, dodala je.

„Nije pitanje koliko ima žena u parlamentu, pitanje je kako svoju moć koriste. Svoju politički moć žene stavljaju na raspolaganje partijama i svojim muškim kolegama“, istakla je za naš portal Milica Nikolić.

I Besima Borić napominje da u BiH nema dovoljno žena u politici koje bi bile na mestima odlučivanja i koje bi činile kritičnu masu koja bi mogla da podstakne šire društvene promene i pošalje važnu poruku da je ženama mesto tamo gde se donose konačne odluke.

„Svaki oblik saradnje žena u politici se prilično uspešno obrušava. Na sreću, ima političarki koje su uprkos tome ostale dosledne i međusobno sarađuju čak i kad se šefovi stranaka navodno ne slažu. U ekonomiji smo i dalje većinom u tzv. pink zanimanjima, na nesigurnim radnim mestima kojima opada tržišna vrednost. Tokom korone su upravo takva zanimanja bila daleko više izložena riziku od otpuštanja, ali i riziku od izloženosti virusu. Manje nas je među radno aktivnim stanovništvo, ali više među nezaposlenima i dugoročno nezaposlenima. Pri zapošljavanju nas pitaju planiraš li rađati, a kad zađemo u godine pitaju – što nisi rađala, a kad jesi, kažu – jao, što si propala. Napredovanje nam je ograničeno staklenim plafonima, a kad jedan probijmo, nastaje drugi. U medijima smo i dalje uglavnom žrtve, estradne zvezde i povod za trivijalne komentare na portalima i društvenim mrežama. Osmi mart nam je ukraden i pretvoren u bal uvelih ruža, a o feminizmu pričaju da su to neke frustrirane žene koje mrze muškarce i porodicu“, ocenila je ogorčeno.

Smrt fašizmu, sloboda ženama!

U isto vreme se dešava antirodni pokret, upozorava političarka iz BiH Besima Borić i dodaje da je izmišljen i pojam rodna ideologija.

„Rodna ideologija kao oblik iskrivljene svesti, da bi nas ubedili da ne možemo biti ni predsednice, ni naučnice, ni sutkinje ni inženjerke, trgovkinje, higijeničarke….. nego da bi nas učinili domaćicama koje besplatno rade poslove za koje država ima veliku odgovornost – čuvanje dece, briga o osobama sa invaliditetom, starijim i nemoćnim licima, itd. I ne samo to, nego i da bi više rađale decu, po mogućnosti sinove jer silama mraka uvek treba nove vojske za neke nove ratove. Smrt fašizmu, sloboda ženama!“, poručila je Besima Borić.

Od početka godine u Srbiji su u porodično-partnerskom nasilju ubijene najmanje 24 žene. Za manje od godinu dana u Crnoj Gori su izvršena četiri femicida. U Hrvatskoj su žrtve nasilja u 80% slučajeva žene, a sada češće i starije osobe. U Hrvatskoj na svakih 15 minuta jedna žena doživi nasilje. Ni vlast u Podgorici nije uspela da suzbije nasilje prema ženema, ističe crnogorska aktivistkinja Milica Nikolić.

„Nije čak uspela ni da femicid uvede u zakonske norme. Nasilnici prolaze sa minimalnim kaznama, ako ih uopšte dobiju. U Crnoj Gori se veće kazne propisuju za privredni kriminal, nego za ubistvo žene. Žrtve silovanja nekada satima čekaju na lekarske preglede“, kazala je ona.

Na papiru u Hrvatskoj sve štima kaže kaže Ana Pejić iz zagrebačkog Centra za ženske studije.

„Ali u Hrvatskoj se susrećemo sa izrazitim porastom femicida. Desetak ubijenih žena u ovoj godini. A najveći problem su molitelji na trgovima – muškarci i žene koji mole da se osigura da muškarac bude duhovni autoritet u porodici. Ako se uzme u obzir činjenica da najveći procenat nasilja u porodici čine muškarci prema ženama, šta oni žele? Da nasilnik bude duhovni autoritet? Pitanje pobačaja je ponovo jako bitno. Nedavno je u javnom prostoru političar izgovorio: „Ajmo se mi najpre dogovoriti da je pobačaj u 99,99% slučajeva neopravdan“. Ispade da žena kada nema pametnijeg posle, ode pa pobaci“, istakla je ona.

Kada je reč o ženskim pravima i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji, govorimo o praznoj ljušturi, kazala je Nađa Duhaček. Kako je dodala, imamo impresivan spisak zakona, strategija i akcionih planova, koji se ne sprovode, a svedočimo i jačanju antirodnih pokreta koji prave probleme na različitim nivoima.

„Ipak dve stvari nam u poslednjih nekoliko godina ulivaju nadu – jedna je snažan pokret koji se formirao oko odgovora na nasilje prema ženama, govorim pre svega o mladim glumicama koje su govorile o nasilju koje su pretrpele u školi glume, zatim o devojkama iz istraživačke stanice Petnica i ono što je najvažnije, jedan snažan pokret koji je počeo da se razvija na fakultetima, gde se donose ozbiljni pravilnici na nivou Univerziteta i fakulteta, što je važno kako ne bismo ostajali više samo u okvirima civilnog društva, mada je to beskrajno dragoceno, ali govorimo no pravilnicima na nivou univerziteta i fakuleta. Posebno je značajno što se to prelivalo dalje preko društvenih mreža i nije ostalo samo na nivou Beogradu. Dakle, govorimo o jedinstvenom kulturnom i političkom prostoru“, ocenila je ona.

‘Treba nam ženska antifašistička internacionala’

Ko će danas poneti borbu za bolje društvo kakvu su u onim okolnostima pre 80 godina ponele Afežeovke?

„U poslednjim decenijama mnoga od izborenih prava su ugrožena – i radna i rodna i politička. Antifašističke vrednosti se relativizuju, izgubljeni su kvalitet i dostojanstvo života. Ako u ovakvim okolnostima dočekujemo 80 godina od AFŽ-a, šta ćemo uraditi u narednih 20 godina kako bismo stogodišnji jubilej obeležili u društvu doslednom nasleđa AFŽ-a? Ako su mogle one možemo li i mi, moramo li i mi“ , zapitala je Nađa Bobičić sa FPN-a.

Milica Nikolić, iz Crne Gore kaže da snagu za iskorak prepoznaje upravo među ženama iz svakodnevnog života. Ženama koje se bore za male ili velike ciljeve, koje nije lako ućutkati.

„A ima ih svuda: u akademskoj zajednici, civilnom društvu, u javnoj upravi, politici, super marketima, uniformama… Sve su one promena koju žarko želimo, samo treba načiniti korak kao znak da se po komandi zbijemo u redove i probudimo zajedničku uspavanu levicu. Istorija ne poznaje darivanje slobode“

Svoje viđenje i odgovor ponudila je aktivistkinja iz Sovenije Sonja Lokar podesećajući na to da stečena prava žene mogu potvrđivati i braniti samo zajednički platformama i radom koji će prekoračiti sve državne granice, jer „samo na taj način se može sprečiti da nam se desi ono šte se desilo ženama u Iraku, Iranu, Avganstanu…“.

„Naše prethodnice pre 80 godina našle su put da se suprotstav,e da iz njega izađu na puteve jednakosti, bratstva i jedinstva, savezništva, na puteve slobode. Fašizam dlaku menja, ali ćud nikako. On živi ispod žita u društvima gde vlada profit. Kada profita nema izlazi na videlo kao neman sa gvozdenim zubima. Neman sa gvozdenim zubima već je tu, među nama, ali mi učimo od svojih baka i majki, delegatkinja kakve su bile na prvoj konferenciji AFŽ. Ne plašimo se jer znamo od najboljih da je drugačiji svet moguć, da ćemo ga zajedno znati izgraditi“, zaključila je Sonja Lokar.

“Treba nam ženska antifašistička internacionala, preko ograda naših država i regionalnih granica“, poručila je na kraju izlaganja na svečanoj Akademiji u Bosanskom Petrovcu profesorka filozofije iz Zagreba Ankica Čakardić.

Aktivistkinje i delegatkinje koje su učestvovali na obeležavanju 80 godina od stvaranja AFŽ Jugoslavije i sagovornice Autonomije najavile su i formiranje “AFŽ SOS” regionalne mreže, čiji bi zadatak bio da pruži pomoć i podršku ženama koje trpe pritiske ili napade u svim državama Jugoslavije.

Tamara Srijemac (Autonomija)