U nedavnom nastupu na tribini nevladinih organizacija o Srebrenici ugledni beogradski advokat Sead Spahović ukazao je na neke jednostavne, očigledne dokaze genocida. Kazao je, između ostalog, da negatori genocida ne mogu da odgovore na pitanja zašto su baš svi zarobljenici streljani i zašto su kasnije prekopavane grobnice i sakrivani leševi.

U intervjuu Al Jazeeri govori o tome, kao i o suđenjima za ratne zločine, ali i srbijanskom pravosuđu uopšte.

Na kakve su reakcije naišli Vaši stavovi?

Reakcija nema, jer ljudi ne znaju da sam o tome govorio niti je o tome izveštavano u medijima. Samo je televizija N1 dala kratak izveštaj u dve-tri rečenice, na čemu sam im zahvalan.

Kako ocenjujete i doživljavate današnji odnos srbijanskog društva prema srebreničkom genocidu? Nema ni adekvatnog pravosudnog tretmana zločina i zločinaca, suđenje za masovno ubistvo 1.313 zarobljenika u Kravici traje godinama?

U javnom diskursu genocid se negira pokušajem osporavanja dokazanih činjenica i, najčešće, pravno. Činjenično, dosta nespretno, tvrdnjama da su Bošnjaci sami sebe poubijali u šumama oko Srebrenice i da je taj zločin Srbima podmetnut. Dakle, jedna vrsta zavere.

Pravno, tako što se najčešče dovodi u pitanje broj ubijenih u tom smislu da 8.500 ljudi nije dovoljno. Formiraju se komisije i dovode sagovornici iz inostranstva koji genocid negiraju, a to se prenosi u medijima. Ovo poricanje ima obeležja jednog primitivnog odbrambenog mehanizma koji se kreće od direktnog poricanja samog događaja do interpretativnog poricanja u kome se daju objašnjenja da je neko drugi za to kriv ili da se stvari nisu desile baš tako. Upornim i dugogodišnjim ponavljanjem ova laž je postala zvanična istina. Svojevremeno je Vojislav Koštunica (predsednik SR Jugoslavije, prim. aut.) formirao jednu komisiju u koju je uzeo i patologa generala Zorana Stankovića. On je javno govorio da su u Srebrenici streljana samo 364 čoveka. To je, navodno, on utvrdio. Nakon toga je profesor Vojin Dimitrijević napustio ovu komisiju.

Meni je interesantno to što ovu zvaničnu istinu prihvataju i oni koji znaju da je to laž. Da nema Nataše Kandić o ratnim zločinima u Jugoslaviji se ne bi ništa znalo. Prošle nedelje, 14. jula, izašao je opozicioni nedeljnik NIN koji čitaju intelektualci, list koji ima respektabilnu tradiciju. U tom broju NIN-a nema ni reči o Srebrenici. U Srbiji je to postalo beznačajno.

Kada je reč o suđenju za streljanje 1.300 Bošnjaka u Kravici jasno je da srpsko tužilaštvo neće nikad dozvoliti da se podigne optužnica za genocid. Oni su glavna smetnja, jer u njihovom planu i programu rada koji je usvojen u Skupštini Srbije stoji da će se oni baviti zločinima nad Srbima. Prema tome, njih Kravica ne zanima. Apsurdno je da se za tako teško delo okrivljeni brane sa slobode. Pošto su na slobodi, lako izbegavaju suđenja; svaki put je nekome bolesna tetka, a to sud jedva dočeka.

Brojni su primeri stvaranja atmosfere u kojoj na srpskoj strani nema odgovornih za ratne zločine?

Zgrada suda za ratne zločine je okružena transparentima protiv kosovskih Albanaca sa fotografijama kosovskih Srba koji su poginuli u ratu. Takvim transparentima je okružen i Vrhovni sud. To nikome ne smeta i to se ne tretira kao pritisak na sud, a stoji tako već 10 godina. Pored toga, ističe se da je bilo 3.000 srpskih žrtava u Podrinju. Pri tome se gubi iz vida da su to žrtve nastale tokom četiri godine, a da je ovih 8.000 Bošnjaka streljano za četiri dana. Možda ta razlika nije beznačajna.

Opšte je poznato da suđenja u Srbiji jako dugo traju da se stranke žale na kršenje prava na suđenje u razumnom roku. Zakoni se menjaju da bi se postupak ubrazao, ali su sve dosadašnje promene bile neefikasne. Meni se čini da je stvar vrlo prosta. Treba zabraniti ukidanje presuda. Treba uvesti pravilo da svaki sudija mora meritorno da reši spor. To bi dovelo do velikog ubrzanja.

Prošle godine ste posebno značajnom ocenili presudu Haškog suda u predmetu Jovice Stanišića i Franka Simatovića, prva dva čoveka srbijanske Državne bezbednosti, budući da je reč o prvoj presudi kojom je utvrđena krivica zvaničnika Srbije za ratne zločine van Srbije. Toj činjenici nije dat adekvatan tretman, a reč je o dokazu agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu?

Ta presuda još uvek nije pravosnažna. Žalili su se i okrivljeni i tužilac, tako da u ovom trenutku ne mogu da je komentarišem. Utvrđeno je, međutim, izvan svake sumnje, da je Srbija pomagala Vojsku Republiku Srpske. Presuda Stanišiću i Simatoviću je samo jedan u moru dokaza. To ozbiljni komentatori uopšte ne osporavaju. Popularnost Jovice Stanišića u Srbiji je ogromna, ne samo među udbašima, već i među kriminalcima i kod takozvane “elite”. Razlog tome nije samo kult Službe koji je stvaran od 1945. godine, već najviše u ratnom angažovanju ove službe u Hrvatskoj i Bosni, naročito u stvaranju “zvanične paravojske”, ilegalne i protivustavne Jedinice za specijalne operacije.

Za ratne zločine u Bosanskom Šamcu, pored Stanišića, bio je pod istragom i Željko Ražnatović Arkan. To pokazuje vezu između države Srbije, organizovanog kriminala i ratnih zločina. (Kriminalci su veliki vernici, velike patriote i važan faktor u gotovo svakoj vlasti u Srbiji za poslednjih 30 godina). Ako se tome doda da je jedan od najboljih prijatelja ove dvojice u tom trenutku bio šef poslaničkog kluba Miloševićeve Socijalističke partije Srbije Milorad Vučelić, onda otpada priča da Srbija nema veze sa ratnim zločinima, pogotovo što je i Arkan bio narodni poslanik i imao svoju partiju koja je i sada u Skupštini.

Vaša konstatacija da je u pitanju agresija je tačna, ali problem je u tome što Statut Haškog tribunala ne predviđa kao krivično delo zločin protiv mira, odnosno agresiju ili vođenje ofanzivnog rata. To je ogromna razlika u odnosu na Nirnbeški sud koji je za ovo krivično delo, dakle za agresiju, svim osuđenim izrekao smrtnu kaznu. To je veliki nedostatak Haškog statuta, jer bi stvari bile mnogo jasnije, a naročito značaj i uloga JNA. Lično, ne pravim razliku između JNA, Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske. To je potpuno ista organizacija i vojno, i finansijski, i ideološki. Reč je samo o promeni imena i o presvlačenju. Mladić je nosio petokraku i titovku i zamenio ih je za šapku vojvode Mišića. Postavlja se pitanje zašto niko ne zna ove druge oficire VRS koji su osuđeni za genocid? Zašto nemaju murale?

Mladićeva popularnost u javnosti Srbije je velika?

Popularnost Ratka Mladića ne dolazi otud što je on nevin i nepravedno optužen, već zbog toga što ljudi znaju da je sve što haški tužilac tvrdi tačno i time su zadovoljni. Njega obožavaju zato što on jeste streljao 8.500 Bošnjaka u Srebrenici i na drugim lokalitetima, jula 1995. Milošević je posle rata u Bosni i Hrvatskoj i posle bombardovanja Srbije imao više od dva miliona glasova što znači da je imao veliku podršku za svoju ratnu politiku. Srđa Popović (beogradski advokat i antiratni aktivista, prim. aut.) je rekao da je to dva miliona aplauza za genocid u Bosni.

Lično smatram da Mladić nije autor ideje o genocidu, niti je glavni nosilac genocidne namere, on je prihvatio da vojno sprovede jedan zločinački plan koji je postojao još 1992. godine i na koji autorsko pravo imaju, po meni, ne samo Radovan Karadžić i Slobodan Milošević, nego i intelektualni krugovi u Beogradu, naročito oko Dobrice Ćosića koji je smislio izraz “humano preseljenje”.

Pogrešno je kriviti Vojsku Republike Srpske za autorstvo genocidne namere, jer je ta vojska sastavljena od izvršilaca, a ne od projektanata genocidnog plana. Pogledajte spisak senatora Republike Srpske, pa će sve biti jasno. Autorstvo genocidne namere ne pripada VRS, ona je bila sastavljena od izvršilaca, a ne od projektanata genocida.

Srpska politička filozofija u poslednjih 35 do 40 godina je, s jedne strane, primitivni, a sa druge perfidni nacionalizam. Otud dolaze svi problemi, jer je nacionalizam zajednički imenitelj i vlasti i opozicije. Podsećam Vas da je nacionalizam glavna komponenta fašističke ideologije, kao i ideologije Sovjetskog saveza nakon propasti ideje o proleterskoj internacionali tridesetih godina prošlog veka.

Inače, u političkoj istoriji moderne Srbije postoje dve partije koje imaju ozbiljnu tradiciju – radikali i komunisti. Obe ove partije su antizapadne, antievropske, antimoderne, antiliberalne, antiindividualne, rusofilne, populističke… Otud dolazi ovolika podrška Putinovoj razarajućoj agresiji na Ukrajinu. Kao što ne priznaju bošnjačku, crnogorsku i makedonsku naciju i državu, tako ne priznaju ni ukrajinsku. Nećete naći nikad i nigde nekog ko voli Mladića, a da ne voli Putina.

Stiče se utisak, na osnovu toka i ishoda većeg broja procesa za ratne zločine, da svedočimo pravosudnom revizionizmu, pisanju nove istorije u srbijanskim sudnicama i tužilačkim kancelarijama?

I Hitler je svojevremeno angažovao jednu grupu intelektualaca sa zadatkom da friziraju istoriju tako da u njoj nema Jevreja, odnosno da Jevreji nemaju nikakvu pozitivnu ulogu. To je išlo do te mere da su napravili koncept po kome je štampana Biblija bez Jevreja. Prema tome, nema ničeg novog u tome da se istorijske činjenice retroaktivno brišu ili deformišu u skladu sa dnevnom politikom.

Kod nas je donet zakon po kojem se krivične presude revidiraju u vanparničnom postupku. To je prosto neverovatno, jer ovaj postupak rešava stvari koje ni po čemu nisu sporne. Zakon o krivičnom postupku je predvideo mogućnost da se pravosnažne presude revidiraju putem vanrednih pravnih lekova. Zahtev za zaštitu zakonitosti republičkog tužioca nije ograničen nikakvim rokovima i može se uložiti zbog pogrešne primene materijalnog ili procesnog prava. Nije bilo nikakve potrebe da se donosi zakon o rehabilitaciji kada su u pitanju pravosnažno presuđene stvari.

Revizionizam se ne odnosi samo na istoriju 20. veka. Proverite koliko je džamija srušeno u Bosni. Beograd, grad od dva miliona stanovnika, ima samo jednu džamiju. Stotine džamija u Beogradu je srušeno. U Banja Luci je srušena Ferhadija, zadužbina rođenog brata Mehmed-paše Sokolovića. Kada je započeta rekonstrukcija i popravka, skupio se narod u masovne demonstracije da spreči izgradnju džamije. To je slika i prilika patološkog šovinizma kojim se maše kao zastavom. Naravno da bezbednosne službe nikad nisu otkrile počinioce rušenja, jer su i same u tome učestvovale.

Inače, pre pada Aleksandra Rankovića glavna opozicija Titu je bilo informbirovska, koja je tražila više komunizma i tretirala Titov komunizam kao izdajnički. Nakon pada Rankovića, studentski pokret iz ‘68. je takođe tražio više komunizma i uravnilovku. To je bio ultralevi pokret.

Paralelno, formirala se nacionalistička opozicija oko Dobrice Ćosića koji je kritikovao vlast kao titoističku. On nije kritikovao komunizam, nego titoizam. Ovo kažem da bih pokazao da je, tradicionalno, opozicija u Srbiji uvek gora od vlasti u onome što je kod vlasti najgore. Njima je Tito smetao, ne zato što je diktator, ne zato što je komunista i boljševik, već zato što je Hrvat. To je razlog što je dolazak Miloševića dočekan sa euforijom i nacionalnim oduševljenjem, iako je reč o političkom aparatčiku i klasičnom boljševiku.

(Al Jazeera)