U šta se izmetnula Druga Srbija? Izraz je već dugo delovao tako izanđao, potrošen, ispražnjen od značenja, kako onih prvobitnih, tako i onih kasnijih koja su se kalemila na stabljiku zasađenu ranih devedesetih. Delovalo je da se već u davno doba Tadićeve vlasti smisao te specifične drugosti u potpunosti izgubio (jer „i Exit i Guča“, „i Kosovo i Evropa“, „i prva i druga i svaka Srbija“), a da je u novoj eri opšte nivelacije političkih vrednosti i konstantne smene narativa o tome ko smo i kuda idemo, postao sasvim neupotrebljiv. Ne lezi vraže! Eno Lečića u studiju Pinka kako u dvoglasu s Jovanom Jeremić grakće o „drugosrbijanskim kurvama intelektualnim koje preziru svoj narod, pa neka idu da žive u drugoj državi, neka biraju državu“. Biće da oslobađanje od predstave silovatelja zahteva prelaz na drugu stranu (otud i prepoznatljive mantre Šolak, Đilas), a to je pravi trenutak i da se mamuzne ova pojmovna raga, koja se uvek može dovoljno zakititi da zaliči na strašilo.
Kako je Druga Srbija postala to strašilo, kako su oni koji se (samo)predstavljaju tako – iako ih je danas sigurno moguće tek na prste izbrojati – postali intelektualne kurve (ili „psihološke kurve“ kako mudro dopunjuje voditeljka Jeremić)? Kako to da neko ko je bio ministar kulture i takoreći paradigmatski pobunjenik-demokrata posegne za tom stilskom figurom? Ali, ako i nećemo o poniženom i uvređenom korisniku, moramo o figuri koja u sebi sabira sve najgore što je Srbija iznedrila: prezir prema svom narodu, slučajno srpstvo, neokomunjarstvo, neoliberalstvo, ljubljenje skuta lokalnim dželatima, padanje na kolena pred globalnim imperijalizmom. Drugosrbijanci su oni što na Veliki petak jedu burek kupljen u znak podrške pekaru Albancu u Borči, i to srećno šeruju na Tviteru pod heštegom mi-smo-druga-srbija, s prezrenjem ismevajući čitav Narod kojem tako slučajno pripadaju.
Suprotno bivšem ministru kulture, mišljenja sam da je Druga Srbija davno upokojena, iako njene izvedenice – „krug dvojke“, „izdajnička elita“, „autošovinisti“, „lažni građani“ itd – nastavljaju da žive svojim perverznim životima. Drugosrbijanci doista služe kao korisni idioti za razne lečiće, jovane jeremić i teoretičare autošovinizma. Uvek se mogu napumpati do grotesknih veličina da se njima zaplaši ili razjari Narod, dok njihov maliciozni smeh odjekuje od Dorćola do Peštera.
Druga Srbija se jednom dogodila i o njoj je ostavljen trag. U zborniku Druga Srbija okupljena su kazivanja oko 80 intelektualaca (teoretičara, književnika, umetnika, novinara, reditelja, arhitekata, prevodilaca, glumaca), izrečena tokom dvomesečnih susreta u Studentskom kulturnom centru u proleće 1992. Povezivala ih je potresenost, postiđenost i zgađenost nad onim što se dešavalo sa zemljom, životima pojedinaca, životima zajednice, načinom na koji se izveštavalo o neobjašnjivim potresima u društvu kojem su pripadali, iako je ta pripadnost preko noći za mnoge postala ambivalentna, upitna, besmislena. Druga Srbija je želela da ostavi trag o mogućnosti drugačijeg javnog mnjenja koje je bilo „protiv sveopšteg straha, mržnje, razaranja, istrebljenja, etničkog čišćenja, nasilnog premeštanja stanovništva“. Takođe, Druga Srbija je, ovako okupljena, branila pravo na zvanje intelektualcem, zahtevajući pražnjenje tog pojma od svakog oblika učenog obrazlaganja potrebe da se međusobno istrebljujemo. Javni angažman u zlo doba tražio je slobodnu kritičku misao, ustajao protiv nasilja i mržnje, zalagao se za dijalog i opstanak kulture kao jedinog ljudski vrednog načina života (iz predgovora Druge Srbije).
Prva Srbija, isturena i glasna, ona koja je imala tapiju nad javnim mnjenjem i oblikovanjem značenja srpstva, nije bila potresena, zatečena i postiđena. Naprotiv, ona je bila strateški raspoređena – (dobre, prave, autentične) elite su proizvodile potrebne narative, granice su se prekrajale, životi zaustavljali, zajednice urušavale i na tome su taktički radili političari, vojska i paravojne formacije, dok su mediji radili na nepresušnoj proizvodnji straha, mržnje i stalnih podsticaja na razaranje svih dobrih niti svakodnevice. Svako ko tu i tome nije pripadao, iako je upravo tada trebalo da oseti organski zov krvi i zemlje, mogao je, kao izdajnik, da „ide da živi u drugoj državi“, jer takvi što nemaju državu zapisanu u svojoj DNK, mogu i da je biraju (to je naravno danas daleko lakše nego devedesetih, kada su se mnoge države bile pobrinule da ne možemo da ih izaberemo). Uz to, Prva Srbija nije za slobodnu i kritičku misao. Ona radije proizvodi jednoumlje. U njoj bi valjalo da se misli malo i retko, jer je sve važno već domišljeno, sve je već dato u stubovima bića naroda (koje se u međuvremenu izborilo i za svoje suvereno ime – svetosavski nacionalizam – što mu u ono vreme još nedostaje). Da bi mogla da generiše toliko bede i toliko njenog prihvatanja, Prva Srbija je morala aktivno da radi na „protamniteljstvu“: na temeljitom promovisanju kulture Pinka i Baje Malog Knindže i „Vidimo se u čitulji“; na kreiranju uslova u kojima će jednog dana dijalog biti i formalno ukinuta forma obraćanja, idejno sasvim devalvirana; na stvaranju istorije koja više nijednom uličnom šetaču ne pravi knedlu u grlu kad na istom ćošetu vidi grafit do grafita, generala do đenerala (neka ostane zabeleženo da je i Koča Popović, pet meseci pred smrt, pismom učestvovao u Drugoj Srbiji: „Rat koji se vodi sada i ovde je besmislen i stravičan. Krivi su nacionalistički vođi i njihovi ’pratioci’! Objavljuju se, oživljavaju, četništvo i ustaštvo“).
Zamišljana Druga Srbija nije nikada zaživela na duže. Prva Srbija pak živi punom parom, kroz svoje razne mutacije, aktivno radeći na svom projektu protamniteljstva. Druga Srbija je u bljesku nastala u času kada istorija još nije ispisana nanovo, u trenutku naivnog entuzijazma da je obećana sloboda tek trebalo da se dogodi i napravi, ali u ratu koji je razorio postojeće okvire, a buduće učinio neizvesnima. Bljesnula je i nestala. To što ona i danas i juče i prekjuče predstavlja najveće strašilo govori o uspešnom i temeljitom čišćenju emocija koje su pokrenule Drugu Srbiju (potresenost, postiđenost i zgađenost); o tome da možemo sasvim dobro da živimo iako nismo dobro živeli, iako niko oko nas (zbog nas) nije dobro živeo; o tome da devedesete sve više pamtimo po NATO agresiji, ali ne i po onome što joj je prethodilo; o tome da možemo da živimo u strahu i mržnji, štaviše, da više i ne znamo kako bismo drugačije živeli; o tome da i danas brojimo koliko je ko koga istrebio i ko nas više, brže i bolje; o tome da nam je istorija prekrojena i da klinci uče neku verziju istorije koju njihovi roditelji nisu učili; o tome da umesto druge Srbije, danas imamo srpski svet; o tome da u Srbiji Mladić ima više veze s Jasenovcem i anti-NATO anti-imperijalizmom, nego sa Srebrenicom; o tome da, možda zbog svega toga, sasvim lagodno živimo ogrezli u nasilju.
Jer kad se malo bolje pogleda, iskaz o „drugosrbijanskim kurvama intelektualnim koje preziru svoj narod“ suštinski je nasilan; on poziva na nasilje i opravdava ga. Uopšte nije ni važno šta je subjekt, šta objekt te rečenice a, na koncu, ni ko je izgovara – važno je da se ona izgovara i da se može izgovoriti. Još kad znamo zašto se izgovara… svetla pozornice se gase i zavesa pada. Ali aplauza nema.
STUPS: Eskalacija