Pre neki dan, obavio sam poslove u gradu.

Vraćam se kući.

Vreme napolju – za poželeti!

Ni vruće a ni hladno, kako je bilo proteklih nekoliko dana. I ulice su punije sveta. Manje smrknutih lica!

Usput primećujem na više lokacija osobe presamićene preko kontejnera kako prevrću po smeću, tražeći nešto, njima potrebno i/ili iz njima znanog razloga im interesantno. Sreću, valjda?

Dolazim do zgrade u kojoj živim.

Ispred kapije, primećujem komšinicu zašlu već u devetu deceniju, kako sagnuta pokušava nešto da dohvati sa zemlje.

„Šta si izgubila?“, pitam je.                      

“Ništa. Primetila sam dole jedan dinar. Pokušavam da ga dohvatim, a u ovim godinama to baš nije lako”.

“Ma, šta će ti taj dinar kada za isti danas više ne možeš ništa kupiti”, kažem joj.

“ZA SREĆU!”, kaže ona, i pokušava da se uspravi. I samo što to reče, zajauka nekoliko puta bolno, hvatajući se za krsta, u položaju ni savijena ni uspravna, pokušavajući da se uz napor uspravi.

“Da ti pomognem?”

“Ne, živeo ti meni komšija. Polako ću ja sama”, kaže.

„Bem ti i taj dinar i sreću”, komentariše ona usput a ja se slušajući njene komentare prisetih i onog vremena iz januara 1994. godine, tog „Deda Avramovog“ dinara kada se pojavio u platnom prometu, po vrednosti izjednačen sa tada najcenjenijom evropskom valutom, „nemačkom markom“, kada se za dinar moglo kupiti na primer deset i više jaja, 100 grama kafe, burek za užinu deci u buregdžinici…

Prisetio sam se i vremena kada je prosečna penzija dostizala 60 odsto (i više) prosečne neto zarade, te da je na primer do pre nekih osam godina prosečna penzija dostizala oko 52 odsto prosečne zarade, a danas svega oko 42 odsto. Kao i onog vremena kada su se penzioneri navodno „dobrovoljno odrekli“ dela svojih penzija radi konsolidacije javnih finansija, zbog čega im se naš Predsednik i danas zahvaljuje na žrtvi koju su podneli…. I, gle čuda, umesto da se vlast doseti da im sa zadrškom vrati onaj deo penzija kojeg su se „dobrovojno“ po sili zakona odrekli, naši „usrećitelji“ i dalje zdušno rade na tome da se standard  i životne potrebe starih srozavaju, uprkos od vlasti samoreklamerskom proglašenom “zlatnom dobu”, koje valjda još uvek živimo. I, nikad većih penzija! I nikad skupljih potrepština koje iziskuje život!

Nametnulo mi se i bezbroj pitanja.

Na primer, kako smo i zbog čega došli do toga da je dinar dostigao maltene nekadašnju vrednost  „Deda Avramove“ jedne pare, ili na primer kako smo uz snažan “privredni bum”, kao “ekonomski tigar” u regionu i dalje na zapećku po razvijenosti, standardu i kupovnoj moći socijalnih primanja, penzija i zarada na zapećku/pri dnu ne samo regiona već i Evrope; zašto smo prokockali kao zemlja (nekadašnja SFRJ a danas Srbija) toliko šansi pa sada gledamo u leđa zemljama regiona umesto da oni, kao nekada, gledaju nama u leđa… Zatim, možda čak i najznačajnije pitanje za vlast, zbog čega su bivše republike (zajedničke nam države SFRJ), nastojale što pre da pobegnu od politike koja se u ime Srbije vodila već od Osme sednice Saveza komunista Srbije, to jest od početka osamdesetih godina prošlog veka i Memoranduma SANU i osamostale se kao države; ili na primer zašto je to navodno „zlatno doba“ koje smo živeli palo tako brzo u zaborav pa se više od vlasti i ne spominje; zbog čega je zemlja zaradila sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i bila isključena iz svetske organizacije; dokle će čim nešto i negde zaškripi na javnoj sceni i u zvaničnoj politici koja se u ime Srbije vodi, proizvodnja neprijatelja Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu biti glavni argument našim usrećiteljima na vlasti i delu opozicije i mantra za stabilizaciju pozicija na političkoj i/ili javnoj sceni… I bezbroj drugih pitanja još…

Koliko su oni koji donose odluke u naše ime svesni na primer činjenice (na koju upozorava nauka i odgovorne institucije, među kojima i one u okviru Ujedinjenih nacija) da je već sada a perspektivno još i više, zdrava/nezagađena voda, posebno ona za piće, zatim za napajanje i potrebe agrara, jedan od najznačajnijih resursa za opstanak svega na planeti, uključiv i čoveka i prirode! Nije li na primer nasilje nad prirodom, koje se – svedoci smo – vrši već poduže, ne samo u svetu već i kod nas (u praksi  na primer poput onog o eksploataciji litijuma i zlata) jednako najtežem krivičnom delu i da bi isto trebalo i normativno bar izjednačiti sa ostalim majtežim krivičnim delima? Jer, da je to tako, pitanje je da li bi se, od strane vlasti/naših usrećitelja toliko insistiralo na primer na eksploataciji i proizvodnji litijuma, borata, zlata… 

Odgovorna razvojna politika zemlje ne bi smela da se zasniva na nečijim i nekakvim snovima o sebi kao “spasitelju i istorijskoj ličnosti”, već na ozbiljno sagledanoj analizi: stanja na mikro i makro planu; na očekivanim promenama u okruženju; na raspoloživim materijalno-finansijskim i ljudskim resursima i potencijalima istih za dostizanje potrebnih i realno dostižnih ciljeva, kao i na mogućim rizicima i aktivnostima za premošćavanje istih.

S obzirom da nam uskoro valjda slede izbori, svaka bi vlast toga trebalo da bude svesna (sadašnja ili neka druga).

Kada bi se na takav ili tome sličan način sagledavali problemi i potrebe, tada se sreća sigurno ne bi tražila po kontejnerima i prašini ili u inostranstvu i, svakako, ne bi bila tamo negde…

autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada 

(Autonomija, foto: Pixabay)