Mesec novembar bogat je važnim datumima iz naše prošlosti: 11. novembar, 25. novembar i 29. novembar.
Dana 11. novembra obeležava se Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
Dana 25. novembra obeležava se Godišnjica Velike narodne skupštine.
Dana 29. novembra nekada smo obeležavali Dan Republike, praznik bivše zajedničke države — SFRJ.

Ovih dana, 25. novembra 2025. godine, navršiće se 107 godina od priključenja Vojvodine Srbiji.
Dakle – ne od prisajedinjenja, već od priključenja!

Da je to proverljiva istorijska činjenica, jasno se vidi iz dokumenata usvojenih na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine.

S pravom se, stoga, postavlja pitanje:
zašto se – i danas – umesto pojma priključenje, u govorima istoričara, političara, kao i u mnogim dokumentima i udžbenicima, koristi termin prisajedinjenje?
Jer, jasno je da to nije tačno: Vojvodina se nije prisajedinila, već se priključila Srbiji – i to pod jasno utvrđenim uslovima i razlozima, uoči Mirovne konferencije u Parizu početkom 1919. godine.

Razlika između ova dva pojma nije samo retorička, već – pre svega – suštinska.

Termin prisajedinjenje podrazumeva dobrovoljno utapanje u drugu, nadmoćniju pravno-političku celinu.
Nasuprot tome, priključenje u političkom i pravno-formalnom smislu ne znači utapanje u drugu teritoriju, već zajednički život – na jasno definisanim pravilima i uslovima.

Ako je to tako – a jeste – postavlja se pitanje: zašto se falsifikuju istorijske činjenice?
Šta se time želi postići?
Da li je u pitanju strah od “separatizma” ili nešto drugo?

U tom kontekstu, i neistinito, falsifikovano ustavno rešenje iz 2006. godine – prema kojem je Autonomna pokrajina Vojvodina “osnovana ovim Ustavom” – trebalo bi preispitati, jer ne odgovara istorijskoj istini.
Tu ustavnu odredbu potrebno je uskladiti sa činjenicama i sa istorijskim kontinuitetom.

Strah od “separatizma” Vojvodine, ili bilo kog drugog područja, može postojati samo ako centralna vlast ne radi ono što je njena dužnost – ako sistem funkcioniše na štetu građana, ako se narušava ravnopravnost i kvalitet života u pojedinim delovima države, naročito ako je to slučaj u dužem periodu.

U suprotnom – ako sistem funkcioniše pravedno i efikasno – nema razloga za takav strah.

(autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada)

(Autonomija)