Kao reakciju na već evidentne i očekivane posledice izazvane kovidom-19, ekonomske mere naših vlasti su tu. Njihova je operacionalizacija počela a evidentna su i očekivanja na planu efekata i doprinosu socijalno-ekonomskoj stabilnosti. Evidentno je već u dobroj meri i to šta je, u bližem i/ili daljem okruženju, od mera do sada već preduzeto, kao i to šta se preduzima i šta bi još moglo da se očekuje na tom planu. Posebno od strane ekonomski najrazvijenijih i nama značajnih zemalja sa aspekta trgovine i finansija. Takođe i od, za nas, relevantnih međunarodnih institucija (kao sto su npr. EBRD, MMF).

Ne ulazeći u detalje naznačenih mera, kroz vreme koje je pred nama će se vrlo brzo videti njihov domet i to koliko su opravdana ili ne očekivanja vlasti, privrednika i građana. Pa, i međunarodnih institucija, koje su nam, prema do sada raspoloživim podacima, prognozirale, u poređenju sa drugim zemljama iz okruženja, ne tako veliku ranjivost, pad privrednih ativnosti u ovoj godini za svega oko tri odsto a dogodine na primer rast od preko sedam odsto. Lično, nisam u to ubeđen, iako bih voleo da bude tako! Sklon sam tome da bi pad u ovoj godini mogao biti i dvostruko veći od naznačenih procena (a voleo bih da grešim).

Svako bi normalan svakako voleo da prođemo bez i/ili sa što manjim posledicama. No, iz iskustva (pre svega sopstvenog, kao privrednika i onoga kroz šta smo kao zemlja prolazili) skrenuo bih pažnju na neke stvari:

(1) Svaka će vlast, pa tako i naša, gledati da se kroz ovu (kako mnogi domaći i inostrani kompetentni eksperti za oblast ekonomije i finansija kažu), možda i najveću ekonomsku krizu do sada (izazvanu neekonomskim merama i događanjima), prođe što bezbolnije i što bliže proklamovanim ciljevima s početka godine. Pre svega na planu:

(a) privrednih ostvarenja (rasta proizvodnje i društvenog proizvoda, izvoza, investicija i razvoja),

(b) zaposlenosti i poboljšanju kvaliteta života građana (kroz rast zarada, penzija, socijalnih davanja… to jest standarda: ličnog i opšteg), a sve to

(c) uz što veću budžetsku, fiskalnu, spoljnotrgovinsku i platnobilansnu stabilnost (ili bar sa što manje potresa na ovim, kao i još nekim  drugim, poljima).

Radi toga, privredi su do sada obezbeđeni/najavljeni: povoljni krediti za finansiranje nedostajućih obrtnih sredstava; odlaganje dospelih obaveza fiskalnih i dospelih kreditnih obaveza; tromesečne zarade malim i srednjim preduzećima ukoliko ne otpuštaju zaposlene, kao i preduzetnicima; po 100 evra svakom punoletnom građaninu; mogućnost korporativne dokapitalizacije… A zbog evidentno manjih fiskalnih prihoda, najavljeni su i rebalansi budžeta na nivou nekih lokalnih samouprava, kao i rebalans budžeta AP Vojvodine (do sada bar nismo čuli i na nivou Republike).

Podrška povoljnim kreditima za proizvođače iz sfere agrara očigledno stavlja u neravnopravan položaj za tržišnu utakmicu i ovaj sektor privrede, kao i celu AP Vojvodinu. Sektoru koji učestvuje sa oko 10 odsto u BDP-u zemlje, namenjeno je svega jedan odsto kreditne podrške (cca 22 miliona evra u odnosu na 2,2 milijarde evra za ostali deo privrede). Bio bi red da se tim povodom oglasi i izvršna vlast u AP Vojvodini sa predlogom konkretnih mera kako ovaj sektor/granu privrede dovesti u što ravnopravniji položaj sa ostalom privredom. 

(2) Privrednicima je u interesu da im preduzeća i preduzetničke radnje rade a da se pritom  angažovani kapital u osnovna i obrtna sredstva ne obezvređuje, već da donosi koliko-toliko profit. Isto takav cilj ima i sektor finansija/banke i osiguravajuća društva.

Ali, privrednici bi, opredeljujući se za “povoljne” kredite (kao i kada je reč o odlaganju postojećih kreditnih i fiskalnih obaveza) za koje poslovnim bankama garantuje država preko budžeta trebali voditi računa da ono za šta se uzmu krediti treba i prodati, to jest imati tržište koje je spremno tu robu ili uslugu platiti. Ako ne vide platežno sposobnog kupca, proizvodnja robe, to jest proizvođači, imaće za posledicu lagerovanje iste uz dospeće obaveza po zaduženju. Privrednici bi trebali imati na umu i to da će i konkurencija biti verovatno žešća a cene, zbog toga, možda i niže, što bi moglo da se, pored poslovnih prihoda odrazi i na zarade i na punjenje prihodne strane budžeta. Biće od navedenog i malobrojnih izuzetaka (npr. neki “komponentaši” za auto industriju, ako se na inotržištu pokrene proizvodnja automobila, mada su i za to, mereno trenutnim stanjem, mali izgledi).

Dakle, ako ne bude s druge strane platežno sposobne tražnje da apsorbuje ponudu iz bilo kog sektora privrede, treba dobro promisliti da li koristiti ponuđene pogodnosti. Jer, ako izostane ta tražnja i takav platežno sposoban kupac, privrednim se subjektima ne piše dobro! Kroz to smo prošli devedesetih godina prošlog veka.

Drugim rečima, vlast i njeni eksponenti na kratak rok mogu imati koristi od preduzetih i najavljenih mera, što nije nebitno uoči izbora. A, privreda i privrednici gubitke i štetu, ako valjano ne procene opravdanost zaduživanja i odlaganja dospelih obaveza.

Treba se podsetiti i činjenice da je privreda zemlje platila veliku cenu povodeći se za interesima vlasti tokom devedesetih godina prošlog veka, od kojih se ni danas ne može još oporaviti jer su baš zbog toga i neizvedenih efekata od embarga, mnoga mukotrpno decenijama osvajana tržišta tada izgubljena a naše su pozicije zauzeli bili drugi.

(3) Građanima egzistencijalni razlozi svakako diktiraju kakav će odnos imati prema merama vlasti. Njima je najbitnije preživeti, što može vlasti uoči izbora sa nizom populističkih mera ići u prilog (poput mera o 100 evra i tromesečnoj podršci zaradama). Na nama je, građanima, da ne dozvolimo da nas bilo ko – ni vlast ni opozicija – izmanipulišu. Valjda smo iz ne tako davne naše prošlosti nešto i naučili.

autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija)