Skip to main content

A. MEDISON: Uterivanje mađarstva

Autonomija 25. дец 2012.
3 min čitanja

Nedavno je na portalu DelHir objavljen post pod nazivom Posledice mešovitih brakova/A vegyes házasságok következményei. Autor posta, Fekete Lehel, veoma je zabrinut zbog činjenice što se broj Mađara u Srbiji, iz popisa u popis, smanjuje. Doduše, ne smanjuje se samo njihov, nego i broj Slovaka, Hrvata i drugih. Ta činjenica, međutim, nije zaslužila njegovu pažnju, iako bi mu ona, samo da se njome malo više pozabavio, omogućila širi uvid u razloge zašto se, „pored ostalih, i mađarska zajednica u Srbiji sve više demografski tanji“. Kada je, pak, o ovome poslednjem reč, pisac članka navodi dva razloga zbog kojih se broj Mađara smanjuje – prvi je težnja za materijalnim prosperitetom, a drugi mešoviti brakovi.

Težnja da sebi obezbedi pristojnu građansku egzistenciju i da se liši odricanja, svakako utiče na odluku pojedinca da napusti zemlju. Međutim, materijalno blagostanje nije jedini, a ni najvažniji razlog zbog koga mladi ljudi pakuju kofere i odlaze. Mogućnost da se živi u skladu sa vlastitim uverenjima i izbegnu, metaforički ili ne, „uterivanje u mađarstvo“, itekako je važan razlog da liberalno nastrojeni pojedinci donesu odluku da odu.

Drugi pomenuti razlog zaslužuje malo opširniji komentar. Pisac posta smatra da, pored sebičnosti, i mešoviti brakovi dovode do smanjenja broja Mađara i da bi, u cilju opstanka mađarske zajednice, trebalo posegnuti za nekim, sa stanovišta – autoru očito mrskog – liberalizma, nepopularnim i neprihvatljivim merama.

Autor pominje tri takve mere: kampanju protiv mešovitih brakova, depopularizaciju, odnosno svojevrsnu antireklamu mešanja i, napokon, veću privrženost roditelja mađarstvu i opstanku mađarske zajednice, a ne, kako bi se to u prvi mah moglo pomisliti, dobrobiti njihove dece. Da je upravo o tome reč vidi se već iz toga što pisac posta smatra da mađarski roditelji treba da utiču na svoje kćeri da izbegavaju društvo srpskih mladića. Dva su razloga za njihovo izbegavanje: prvi je taj što se druženje lako može završiti brakom, drugi su stereotipi srpskih muževa o “mađarskim ženama”. Autor nam ništa ne kaže o kakvim je stereotipima reč, što ne znači da stereotipi ne postoje, samo ih u ovom slučaju ne treba tražiti na strani srpskih mladića, nego na strani autora posta. Za razliku od Mađara, sposobnih da u “žene uteraju svoje mađarstvo”, Mađarice su, smatra autor posta, podložnije “srbizaciji”, pa su kao takve, čak i kada su intelektualke – ili, možda, baš zbog toga – manje pouzdane u očuvanje mađarske zajednice.

U želji da svakom ovdašnjem Mađaru osvesti užasne posledice mešovitih brakova, pisac članka ne propušta priliku da pomene i decu. Poremećaj identiteta, razni kompleksi i osećaj nesigurnosti su cena kojom deca, smatra on, plaćaju iluzije roditelja da je ljubav važnija od nacionalnosti. Mnoga od te dece izjašnjavaju se, na njegovu žalost, kao Srbi ili kao Jugosloveni. Autoru posta je, očito, strana pomisao da je etničko izjašnjavanje subjektivna i stvar slobodne volje pojedinca, da se pojedinci na popisima mogu različito izjašnjavati, čak i kao Jugosloveni, ma koliko mu se ovo poslednje činilo deplasirano, da mogu participirati u dva ili više identiteta ili, naprosto, odbiti bilo kakvo etničko deklarisanje, jer im nikakav etnički identitet nije važan, pa im, prema tome, nije ni potreban.

Ako problem etničkog identiteta u slučaju dece iz mešovitih brakova i postoji on se, sasvim sigurno, ne nalazi tamo gde autor članka upire prstom, nego u okolini koja od te dece zahteva jednoznačno određenje. Okolina koja od pojedinca zahteva da ograniči svoju slobodu izbora, recimo bračnog druga (ali i svega drugog: religije, političkog uverenja, etničkog identiteta, državljanstva, itd.), zaslužuje samo prezir. Nema te kulture i etničke zajednice koju, ako se uspostavlja kao prepreka dobrom životu pojedinca, ne bi trebalo sa gnušanjem odbaciti i nema ni jednog razloga da se, u tom pogledu, u slučaju mađarske zajednice čine bilo kakve iznimke.

Svoj post autor završava na licemeran način rečima da “niko ne može da bude primoran ni na šta“. Ako je tako, ako važi sloboda izbora, čemu bi onda služile javne kampanje protiv mešovitih brakova, privatna agilnost roditelja i bedna tribalistička retorika? Strah da će opstanak mađarske zajednice biti doveden u pitanje ako se pojedincima omogući da, na osnovu svog privatnog suda, biraju između različitih vrednosti zajednički je ovdašnjim tribalistima. Svi oni prednost daju kolektivu, a pojedinca svode na puki instrument reprodukcije plemena. Stoga, onima koji drže do vlastite autonomije i slobode ne preostaje ništa drugo do da licemernom mađarstvu okrenu leđa i svoju sreću i blagostanje potraže na nekom drugom mestu i među ljudima kojima je „svejedno ko je koje nacionalnosti“.

A mediji? Mediji treba da rade svoj posao, u skladu sa vlastitim pravilima, a ne u skladu sa famoznim mađarskim duhom, jer taj famozni duh podriva žurnalističke standarde, otvara prostor arbitrarnosti i sapliće sve što bi moglo ličiti na slobodu i samostalnost. Samo kritički govor o ključnim problemima i otvorena prezentacija najrazličitijih gledišta unose u javni prostor vitalnost i argumente. Sve ostalo je gnjila močvara nad kojom se, u tmini mađarskog duha, zrcali nacionalistička uskogrudost, primitivizam i glupost.

Na mađarskom jeziku post se može pročitati na adresi: http://delhir.rs/delvidek/magyarsag-koezelet/835-a-vegyes-hazassagok-koevetkezmenyei-
(Tekst je preuzet sa http://toorboolencija.wordpress.com/2012/12/24/uterivanje-madarstva/#more-153)